The Railway Man

2013.

režija: Jonathan Teplitzky

scenario: Frank Cottrell Boyce, Andy Paterson (po autobiografiji Erica Lomaxa)

uloge: Colin Firth, Nicole Kidman, Jeremy Irvine, Stellan Skarsgard, Hiroyuki Sanada, Tanroh Ishida, Sam Reid

Budimo iskreni, Drugi svetski rat je poslednji rat o kojem svi mi globalno imamo istu sliku i isto mišljenje, znamo ko su junaci, a ko su zlikovci, ko se borio hrabro, a ko je bio monstrum. Što se tiče svih ratova posle, mišljenje o njima će varirati u zavisnosti od nečijeg političkog opredeljenja ili puke nacionalnosti. U krajnjoj liniji, zavise i od nekog javnog mnjenja ili od kulturnih (pa i filmskih) rekonstrukcija. Ali sa WWII znamo na čemu smo. Tematski, to može biti ratni akcioni film, ratna melodrama ili ratna komedija u kojoj se naši momci super zezaju dok šutiraju nacoška ili japanska dupeta. Ali neke stvari ostaju iste, struktura heroja i zlikovaca i orkestralni aranžmani na soundtracku. Malo je autora koji su tom diskursu dali disonantni ton. Na pamet mi padaju pacifista Resnais (Hiroshima, mon amour), Peckinpah (Cross of Iron, snimljen iz perspektive nevoljnog nacističkog oficira na svetoj ljudskoj i vojničkoj dužnosti da sačuva živote svojih mobiliziranih mladih vojnika u ludačkoj klanici i jagmi za slavom i ordenjem), militantni Milius (Farewell to The King, kao pohvala ratovanju kao takvom) ili zezator Tarantino (Inglorious Basterds).

The Railway Man je jedan klasičan, staromodan epsko-lirski baladičan film na temu Drugog svetskog rata. Poruka filma je jasna i politički korektna, okruženje filma (građenje sijamsko-burmanske železnice) donekle poznato, makar iz filmova, dok su likovi većinom tipski. Nije da nema nekakvog moderniteta u celoj toj priči, prvi je upotreba flashbackova, u ovom slučaju preterana i često nepotrebna, drugi je “sabijanje” filmskog vremena u odnosu na izvorni književni materijal, a ni jedna od bitnijih tema, PTSP, nije nešto što se vezuje na junačku epiku Drugog svetskog rata.

 

Pa krenimo redom, protagonista je Eric Lomax (Firth u starosti, Irvine u mladosti), ratni veteran, zarobljenik koji je jedva izvukao živu glavu sa projekta “železnice smrti”. Njegov život je jednostavan – stalno putuje vozom jer obožava vozove i visi na polu-nemim sastancima sa kolegama veteranima. Jedini čovek sa kojim na tim sastancima razgovara je Finley (Skarsgard/Ried). Na jednom od putovanja, Lomax će upoznati udovicu Patti (Kidman), sa njom se zbližiti, na kraju i venčati. Ali Lomax nije benigni štreber, nego veoma oštećen čovek koga muče noćne more vezane za traume koje je proživeo u ratu.

On je bio jedan od britanskih telegrafista kada je Singapur pao. Zajedno sa kolegama je odveden da radi na železnici, i isprva zbog inženjerskog statusa bolje prošao od većine vojske. Lomaxa je vukla radoznalost, pa je od komponenti sastavio primitivni radio-prijemnik i slušao vesti s fronta. Kada je uhvaćen sa radijom, Japanci su ga označili za opasnog i mučenjem iz njega izvlačili priznanje. Rutina je poznata i biće postepeno otkrivana kroz film, batine, “waterboarding” i oni čuveni drveni kavezi u kojima su robijaši spavali.

Međutim, ovo nije film o borbi i junaštvu, neka nova verzija The Bridge on The Kwai River. Živeći sa PTSP-om i polako mu se predajući, Lomax od Finleya dobija saznanje da je njegov glavni mučitelj, prevodilac Nagase (Sanada/Ishida) još uvek živ i da čak radi u ratnom muzeju na istom mestu gde je bio logor za zarobljenike. Možda ću sad nekom spoilati, ali ne berite brigu, na ovu temu i na ovaj predložak su snimljena već dva filma, jedan dokumentarni (Enemy, My Friend) i jedan televizijski (Prisoners in Time). Lomax odlazi sa namerom da se osveti mučitelju, a zatiče potpuno promenjenog čoveka koji je shvatio svoju užasnu ulogu u ratu i koji predano radi na pokajanju i pomirenju.

 

Šta reći, scenario je tipski, režija isto takva. Jedino što razbija tipičnost su skokovi u različita vremena radnje i nekoliko dream sekvenci u prvoj polovini filma. Glumci svoj posao odrađuju dobro, Firth čak odlično do te mere da sasvim solidni Irving (koji i liči na mladog Firtha) izgleda kao slabiji glumac. Stellan Skarsgard briljira kao stari Finley, a Hiroyuki Sanada kao ostareli Nagase. Uostalom, njihovi likovi jesu do detalja napisani toliko da nema mesta za improvizaciju, ali su makar slojeviti. U toj podeli uloga jedino je Nicole Kidman zakinuta sa pasivnim, generičkim likom žene koja je najpre duhovita, vesela i koja flertuje, da bi kasnije postala kliše “zabrinute žene sa suzom u oku” koja se zauzima za svog oštećenog muža. Njoj stoje aktivne, riskantne i opasne uloge, ona nije niti glumica, niti žena koja će samo stajati sa strane i izgledati jadno.

Neću reći da je u pitanju loš film, to svakako nije, ali je staromodan, decentan i “proper”. Ono što mi kod svih tih i takvih filmova smeta je izvlačenje emocija i suza na silu. Tu nema suptilnosti, sugestije ili makar iluzije da gledalac ima prava na izbor šta će ga ganuti, već mora da sluša predavanje. Ovo je film za moju mamu, vašu mamu, svačiju mamu, jer ima makar tanku ljubavnu priču, ratne užase i “proper” ljudsku poruku. Nedostatak hrabrosti, iako je priča autentična i sama po sebi prilično potresna, sprečava The Railway Man da bude bolji film. Prosto izgleda kao “paint by numbers” od početka do kraja i od gledaoca ne traži aktivno sudelovanje.

Možda bi trebalo istražiti i druge ratove osim Drugog svetskog, ili bi možda trebalo malo smanjiti sa ratnim filmovima. Nema više ništa da se kaže na tu temu, a svaki film liči na jedan ili više drugih. Postaje monotono. The Railway Man se u tu monotoniju potpuno uklapa.