Thesis on a Homicide / Tesis sobre un homicido

2013.

režija: Hernan Goldfrid

scenario: Patricio Vega (po romanu Diega Paszkowskog)

uloge: Ricardo Darin, Alberto Ammann, Calu Rivero, Arturo Puig, Mara Bestelli

Jedna reč kojim se može opisati Thesis on a Homicide je površnost. Ne zbog toga što ovaj triler pati od nepažljive konstrukcije, ona je, naprotiv, hladna i klinički precizna, koliko zbog toga što se od gledaoca zahteva površnost. Sekunde kada neki trenirani gledalački um zagrebe malo ispod površine, otkriće da se ispod fasade furioznog tempa i komplikovanih mozgolomki krije jedna velika praznina, ili se makar ne krije ništa novo i neviđeno, a umesto toga imamo “bits and pieces” iz drugih argentinskih i ne-argentinskih trilera.

Za početak imamo noir šablon. Protagonista Roberto Bermudez (uvek odlični Darin) je manijak za rešavanje kriminalističkih mozgolomki, alkoholičar i ženskar. Njegov “background” nam kaže da je istražni sudija ili tužilac u penziji, pisac stručne literature, profesor koji drži kurs iz kriminologije svršenim pravnicima i zvezda među pravnicima. Ako vam to zaliči na El secreto de sus ojos, oscarom ovenčani argentinski triler iz 2009. godine, u pravu ste. To može biti svesna autorska referenca, iako Darin pokazuje određeni odmak od lika istražitelja Benjamina Esposita, ali i specifikum argentinskog pravnog sistema gde je istraga dominantno sudska, a ne policijska, pa su stoga istražne sudije i tužioci bolji model za noir kliše privatnog detektiva od, recimo, policijskih inspektora.

Kao i svaki sub-žanr i noir ima svoje dramaturške elemente (detektiv na ivici razuma koji se naoko drži sabrano, zgodna devojka vredna nevolje neistražene prošlosti, nesposobnost i korupcija zvaničnih istražnih organa, šokantan zločin i “hard boiled” dijalog) i svoja izražajna sredstva (igra svetlosti i senke, vizuelne iluzije, zvuk upaljača koji pali cigaretu i zvuk prvog dima, zvuk viskija koji se sipa u čašu i soundtrack koji varira od cool solaža na saksofonu do oštrih, napetih ritmova za jurnjavu). Naravno, elementi se mogu izbacivati ili ubacivati, recimo arhi-neprijatelj ili inteligentni psihopata je uvek bonus, kao i ludilo bez povratka u koje sklizne glavni lik, ali se mora poštovati određena logika. U tom smislu, Thesis on a Homicide je veoma slobodni neo-noir.

Umesto toga imamo konstantni verbalni i ne samo verbalni ping-pong između protagoniste – profesora i antagoniste – briljantno inteligentnog, ali potpuno poremećenog studenta. To otvara polje za standardnu argentinsku pravničku meditaciju o zakonu, pravdi i istini, gde je profesor vrlo dobro svestan da farba studente kada kaže da se skup detalja ima tumačiti u skladu sa logikom i nikako drugačije, dok njegov najbolji student tvrdi da zakon samo štiti klasne interese, te da je sasvim moguće u njemu stalno pronalaziti rupe.

U toku predavanja se dogodi ubistvo ili makar odlaganje trupla mlade devojke na univerzitetskom parkingu. Modus operandi jasno ukazuje na psihopatu. Štos sa tim ubistvom nije uklanjanje tragova, kao kod većine drugih, nego namerno ostavljanje detalja koji jasno ukazuju na Gonzala Ruiza (Ammann), polaznika kursa i sina Robertovog uvaženog kolege sa fakulteta. Ruiz je inteligentan, arogantan, bogat, naputovan, sklon nadmudrivanju (skoro kao Zodiac) i isprva se čini, potpuno bez motiva, osim da dokaže poentu. Roberto prihvata igru i otkriva nimalo suptilni, ali zato zgodni detalj iz svoje i Gonzalove prošlosti... “Šahovska tabla” preko koje će se njih dvojica dalje prepucavati je Laura (Rivero), sestra ubijene devojke. Roberto misli da je njen život u opasnosti, ali ga to ne sprečava da je iskoristi kao mamac. Međutim, ni Gonzalo nije glup. Kako nema čvrstih dokaza niti za jednu od svojih tvrdnji, a ono posrednih se da objasniti i na nekoliko drugih načina, Roberto postaje frustriran, neispavan i klizi u ludilo.

Glumci su u redu i tempo filma je furiozan, pa ga je svakako zanimljivo gledati. Ni rupe u kontinuitetu ili previše lako uklapanje kockica u mozaik nisu problem sami za sebe. Suviše zgodna objašnjenja su manir početničkih scenarija. Problem je u tome što nam i pored najboljih glumačkih i rediteljskih napora nije stalo do likova i njihovih sudbina – oni su svedeni na stereotipe i u velikoj meri beživotni. Takvog protagonistu neće spasiti ni maestralna gluma i neverovatni šarm Ricarda Darina. Zaplet sa njegovom insomnijom, frustracijom i gubljenjem razuma dolazi suviše kasno i nije dovoljno iskorišten, njegova jedina funkcija je opravdanje za otvoren kraj i svojevrsnu pat poziciju. Antagonista željan nadmudrivanja je standard i može se naći u brojnim filmovima, pa i u nekim neobičnijim stvarnim slučajevima. Ammann ga igra dovoljno dobro, ali njegova briljantnost je bleda u poređenju sa Darinovom interpretacijom. Calu Rivero je fragilna i senzualna taman koliko treba.

Štos je u tome što Thesis on a Homicide stalno igra na lake poene šokova i obrata i autori svu pažnju posvećuju tome, pa ni redundansa nije retka pojava. Gledalac sa boljom koncentracijom, više odgledanih filmova i boljim pamćenjem će lako prozreti te varke. Moguće je da je razlog za to izvorni materijal, pisan iz Gonzalove perspektive, u prvom licu i tehnikom toka svesti, nezahvalan za adaptaciju. Ako su reditelj Goldfrid i scenarista Vega panično bežali od klišea American Psycho koji je poslužio kao kalup za roman, možda su previše pobegli i opet završili u domenu jednokratne zabave. Šteta, jer sa boljom dramaturgijom i manje muljaže Thesis on a Homicide ima potencijala da bude stvarno dobar film.