All The Way

2016.

režija: Jay Roach

scenario: Robert Schenkkan (prema svojoj drami)

uloge: Bryan Cranston, Anthony Mackie, Melissa Leo, Bradley Whitford, Frank Langella, Stephen Root, Spencer Garrett, Bo Foxworth

Politika je umetnost mogućeg i zato treba jako paziti na to šta se zapravo traži, koliko je od toga ostvarivo i na koji način. Priče koje počinju sa “hoćemo sve i hoćemo sada” se najčešće tužno završavaju, u rekama krvi, posledice su im dalekosežne, a moguća naplata jako odložena. Uostalom, posle svake revolucije su sledile kontra-revolucije ili makar izrazito ublažavanje retorike i efekata. Ne samo da to nije američki, anglosaksonski, zapadnjački način, nego nije politički način uopšte. Stvari se menjaju iz sistema, sistem jedini menja samog sebe. Sporije je, puno kompromisa, često kasni za realnošću, ali to je jedini način.

U američkoj izbornoj godini nije loše podsetiti se tih notornih činjenica i ne očajavati na Berniejevom sudbinom. Revolucija koju je on obećavao ionako nije bila moguća, odnosno prihvatljiva za one koji se tu pitaju. Treba se na ovom mestu setiti američkih predsednika, onih velikana koji su uneli važne promene jedino kako su mogli: Lincolna, Roosevelta, Kennedyja i njegovog nastavljača Johnsona i kompromisa koje su oni učinili da bi se stvari pomerile s mrtve tačke.

Posebno Johnsona. Taj je bio mustra. Znao je biti šarmantan i slatkorečiv, a istovremeno grub, gotovo siledžijski nastrojen. Delovao je iskreno, čak “folksy” priprosto u svojim manirima (bilo da je važne razgovore vodio u klozetu ili da je plašio svoje prijatelje vozeći ih autom – amfibijom direktno u jezero), a opet proračunat i inteligentan. Par stvari svakako stoje: primenjujući taktiku od pritiska do ulizivanja i potkupljivanja, uvek je dobijao šta je hteo i to nisu bile male, beznačajne ili nemoralne stvari. A za pravu stvar je bio spreman da žrtvuje i svoju ličnu dobrobit i imidž svoje partije. Iza njega je ostalo ogromno nasleđe promena i toliko narodski mudrih, sočnih, visprenih i duhovitih citata da bi se od njih mogla složiti solidno debela knjiga.

All The Way je biografski film nastao po nagrađenoj drami Roberta Schenkkana koji Johnsona prati kroz godinu dana, presudnu u njegovoj političkoj karijeri. Prvi kadrovi nam govore zašto je Johnson postao “slučajni predsednik”. Dallas, 1963. godine, predsednički auto i krv na sedištima. Predsednički avion, požurena inaoguracija i bivša prva dama u haljini sa mrljama od sasušene krvi. Izjava o namerama. “Proguraću Kennedyjev akt o građanskim pravima.” Jer je to ispravna stvar. Jer vreme to nalaže. Pa makar to značilo kocku za predstojeće izbore. Te dve stvari, povelja o građanskim pravima i predstojeći izbori, su ključni i okvir su ovog filma.

Problemi počinju već na prvom koraku. Sa jedne strane, crnački pokreti za emancipaciju predvođeni Martinom Lutherom Kingom (Mackie), potpuno razumljivo, žele sve i žele sada, nakon sto godina od ukidanja ropstva i njegove zamene segregacijom. Sa druge, bogati belci na Jugu, a među njima i ugledni članovi Johnsonove Demokratske Partije, tim predlogom nisu baš oduševljeni jer im on oduzima izvesne privilegije. Da bi progurao povelju, Johnson mora da balansira između mnogo strana i da napravi nekoliko kompromisa, recimo da akt o pravu glasa odloži do sledeće povelje. To podrazumeva pregovore, dogovore, podmićivanja, zavrtanje ruku kako sa liberalnom strujom u svojoj partiji oličenoj u budućem potpredsedniku Hubertu Humphreyu (Whitford), tako i sa republikancima voljnim da “prebegnu”, ali i razlaz sa dragim prijateljem i političkim mentorom Richardom Russellom (Langella), vođom južnjačkih demokrata.

Stvari se usložnjavaju sa građanskim akcijama crnaca i belih aktivista na Jugu, nemirima i ubistvima uz potpunu nesaradnju lokalnih i državnih vlasti, pritiske i muljaže J. Edgara Hoovera (Root) glede prisluškivanja Kinga i njegovih saboraca i novim sukobom koji se razvija u Vijetnamu, gde general Robert McNamara (Foxworth) samo čeka “zeleno svetlo” za vazdušnu kampanju. Srećom pa su tu pouzdani saradnici, barem dok ih se ne zaspe prljavštinom u izbornoj kampanji, kao Waltera Reuthera (Garrett) i uvek verna i zabrinuta žena Lady Bird (Leo)...

All The Way je izvrsna adaptacija izvrsne drame u kojoj ostaju tek tragovi pozorišnog. Istina, neki likovi nisu dovoljno razvijeni i u isključivo služe nekoj svrsi glavnom liku. Melissa Leo kao Lady Bird Johnson unosi potrebnu toplinu i osećaj doma, ali to je prilično jednodimenzionalan lik ispod glumičinog nivoa. Stephen Root čini šta može sa Hooverom, koji takođe nema previše mesta. Ist važi i za Bradleya Whitforda i Spencera Garretta u ulogama koje imaju nešto više minutaže i teksta, ali manje karaktera, dok Frank Langella uspeva da od uloge Dicka Russella napravi sasvim finu karakternu minijaturu.

Sve u filmu je podređeno Bryanu Cranstonu kao glavnom glumcu u drugoj uzastopnoj saradnji sa Jayom Roachem nakon solidnog, čak dobrog filma Trumbo i Cranstonove izvrsne uloge u njemu. Čini se da se glumac koji je karijeru dugo gradio na televiziji tom ulogom konačno probio u filmsku prvu ligu i da tamo uživa. Iako je All The Way zapravo TV film, Cranstonova gluma je filmska i bez greške. On apsolutno uspeva da nam približi kompleksnost i višeznačnost Johnsonove ličnosti, njegovog načina nošenja sa stvarima (“Američki predsednik je kao magarac u oluji, može jedino da se stisne i trpi udarce”), njegovih prioriteta i njegove zaostavštine.

Anthony Mackie ga sjajno prati kao Martin Luther King, što u zajedničkim, što u solo scenama. Na ovom mestu će se nametnuti poređenja, ne samo Mackiejeve interpretacije u odnosu na Oyelowoovu u Selmi, nego i ta dva filma, njihovih perspektiva i dometa. Da odmah razjasnimo, priče oba filma se preklapaju na temu borbe za građanska prava, ali tu svaka sličnost prestaje. Perspektive su naprosto drugačije, pa je i tretman likova drugačiji. Potpuno je normalno da je u Selmi Johnson prikazan kao kalkulant koji oteže jer je percepcija boraca za građanska prava naprosto bila takva, kao što je potpuno normalno da biopic o Lyndonu Bainesu Johnsonu pokazuje njegovu stranu medalje u kojoj su aktivisti za građanske prava i liberalno krilo Demokratske Partije prikazani kao lagano nestrpljivi, vođeni idealima i bez ideje šta je, kako i kada moguće.

Za raspravu je i fokus filma koji obuhvata godinu dana i dve prelomne teme u Johnsonovoj političkoj karijeri. Možda bi film bio snažniji i fokusiraniji da je od te dve izabrao jednu, ali one su neraskidivo uzročno-posledično povezane, pa su i u filmu glatko izvedene. Problem je možda što postoji i treća tema, rata u Vijetnamu, koja jednako tako zaslužuje pažnju i čiji se prvi ključni trenuci (obaranje američkih pilota nad Laosom i zaliv Tonkin) spominju, više kao slika i prilika težine vremena i težine odluka nego što zapravo utiču na tok filma.

I pored toga, All The Way je vrlo dobar film koji zaslužuje preporuku. Dolazi u pravom trenutku, u fokusu ima važnu istorijsku ličnost, Cranston briljira u glavnoj ulozi, a Jay Roach radi ono u čemu je najbolji: politički film. All The Way je dostojan naslednik Recounta i Game Change. Roach opet pokazuje zavidno poznavanje političkih procedura, a to je ono što nam nedostaje u navodno političkim filmovima.

Thesis on a Homicide / Tesis sobre un homicido

2013.

režija: Hernan Goldfrid

scenario: Patricio Vega (po romanu Diega Paszkowskog)

uloge: Ricardo Darin, Alberto Ammann, Calu Rivero, Arturo Puig, Mara Bestelli

Jedna reč kojim se može opisati Thesis on a Homicide je površnost. Ne zbog toga što ovaj triler pati od nepažljive konstrukcije, ona je, naprotiv, hladna i klinički precizna, koliko zbog toga što se od gledaoca zahteva površnost. Sekunde kada neki trenirani gledalački um zagrebe malo ispod površine, otkriće da se ispod fasade furioznog tempa i komplikovanih mozgolomki krije jedna velika praznina, ili se makar ne krije ništa novo i neviđeno, a umesto toga imamo “bits and pieces” iz drugih argentinskih i ne-argentinskih trilera.

Za početak imamo noir šablon. Protagonista Roberto Bermudez (uvek odlični Darin) je manijak za rešavanje kriminalističkih mozgolomki, alkoholičar i ženskar. Njegov “background” nam kaže da je istražni sudija ili tužilac u penziji, pisac stručne literature, profesor koji drži kurs iz kriminologije svršenim pravnicima i zvezda među pravnicima. Ako vam to zaliči na El secreto de sus ojos, oscarom ovenčani argentinski triler iz 2009. godine, u pravu ste. To može biti svesna autorska referenca, iako Darin pokazuje određeni odmak od lika istražitelja Benjamina Esposita, ali i specifikum argentinskog pravnog sistema gde je istraga dominantno sudska, a ne policijska, pa su stoga istražne sudije i tužioci bolji model za noir kliše privatnog detektiva od, recimo, policijskih inspektora.

Kao i svaki sub-žanr i noir ima svoje dramaturške elemente (detektiv na ivici razuma koji se naoko drži sabrano, zgodna devojka vredna nevolje neistražene prošlosti, nesposobnost i korupcija zvaničnih istražnih organa, šokantan zločin i “hard boiled” dijalog) i svoja izražajna sredstva (igra svetlosti i senke, vizuelne iluzije, zvuk upaljača koji pali cigaretu i zvuk prvog dima, zvuk viskija koji se sipa u čašu i soundtrack koji varira od cool solaža na saksofonu do oštrih, napetih ritmova za jurnjavu). Naravno, elementi se mogu izbacivati ili ubacivati, recimo arhi-neprijatelj ili inteligentni psihopata je uvek bonus, kao i ludilo bez povratka u koje sklizne glavni lik, ali se mora poštovati određena logika. U tom smislu, Thesis on a Homicide je veoma slobodni neo-noir.

Umesto toga imamo konstantni verbalni i ne samo verbalni ping-pong između protagoniste – profesora i antagoniste – briljantno inteligentnog, ali potpuno poremećenog studenta. To otvara polje za standardnu argentinsku pravničku meditaciju o zakonu, pravdi i istini, gde je profesor vrlo dobro svestan da farba studente kada kaže da se skup detalja ima tumačiti u skladu sa logikom i nikako drugačije, dok njegov najbolji student tvrdi da zakon samo štiti klasne interese, te da je sasvim moguće u njemu stalno pronalaziti rupe.

U toku predavanja se dogodi ubistvo ili makar odlaganje trupla mlade devojke na univerzitetskom parkingu. Modus operandi jasno ukazuje na psihopatu. Štos sa tim ubistvom nije uklanjanje tragova, kao kod većine drugih, nego namerno ostavljanje detalja koji jasno ukazuju na Gonzala Ruiza (Ammann), polaznika kursa i sina Robertovog uvaženog kolege sa fakulteta. Ruiz je inteligentan, arogantan, bogat, naputovan, sklon nadmudrivanju (skoro kao Zodiac) i isprva se čini, potpuno bez motiva, osim da dokaže poentu. Roberto prihvata igru i otkriva nimalo suptilni, ali zato zgodni detalj iz svoje i Gonzalove prošlosti... “Šahovska tabla” preko koje će se njih dvojica dalje prepucavati je Laura (Rivero), sestra ubijene devojke. Roberto misli da je njen život u opasnosti, ali ga to ne sprečava da je iskoristi kao mamac. Međutim, ni Gonzalo nije glup. Kako nema čvrstih dokaza niti za jednu od svojih tvrdnji, a ono posrednih se da objasniti i na nekoliko drugih načina, Roberto postaje frustriran, neispavan i klizi u ludilo.

Glumci su u redu i tempo filma je furiozan, pa ga je svakako zanimljivo gledati. Ni rupe u kontinuitetu ili previše lako uklapanje kockica u mozaik nisu problem sami za sebe. Suviše zgodna objašnjenja su manir početničkih scenarija. Problem je u tome što nam i pored najboljih glumačkih i rediteljskih napora nije stalo do likova i njihovih sudbina – oni su svedeni na stereotipe i u velikoj meri beživotni. Takvog protagonistu neće spasiti ni maestralna gluma i neverovatni šarm Ricarda Darina. Zaplet sa njegovom insomnijom, frustracijom i gubljenjem razuma dolazi suviše kasno i nije dovoljno iskorišten, njegova jedina funkcija je opravdanje za otvoren kraj i svojevrsnu pat poziciju. Antagonista željan nadmudrivanja je standard i može se naći u brojnim filmovima, pa i u nekim neobičnijim stvarnim slučajevima. Ammann ga igra dovoljno dobro, ali njegova briljantnost je bleda u poređenju sa Darinovom interpretacijom. Calu Rivero je fragilna i senzualna taman koliko treba.

Štos je u tome što Thesis on a Homicide stalno igra na lake poene šokova i obrata i autori svu pažnju posvećuju tome, pa ni redundansa nije retka pojava. Gledalac sa boljom koncentracijom, više odgledanih filmova i boljim pamćenjem će lako prozreti te varke. Moguće je da je razlog za to izvorni materijal, pisan iz Gonzalove perspektive, u prvom licu i tehnikom toka svesti, nezahvalan za adaptaciju. Ako su reditelj Goldfrid i scenarista Vega panično bežali od klišea American Psycho koji je poslužio kao kalup za roman, možda su previše pobegli i opet završili u domenu jednokratne zabave. Šteta, jer sa boljom dramaturgijom i manje muljaže Thesis on a Homicide ima potencijala da bude stvarno dobar film.