The Infiltrator

2016.

režija: Brad Furman

scenario: Ellen Brown Furman (po knjizi Roberta Mazura)

uloge: Bryan Cranston, Juliet Aubrey, Amy Ryan, John Leguizamo, Joseph Gilgun, Yul Vazquez, Diane Kruger, Michael Paré, Benjamin Bratt, Elena Anaya

Mnogi bi svoj prikaz filma The Infiltrator započeli sa opaskom da bi, da su se slučajno sreli u nekom paralelnom univerzumu, Walter White, ikonički protagonista serije Breaking Bad i lik koji je propelirao Bryana Cranstona u prvu glumačku ligu, našao sebi ravnog u liku Roberta Mazura, carinskog agenta i naslovnog infiltratora koji je raskrinkao tokove novca Medelin kartela, “firme” Pabla Escobara, 80-ih godina prošlog veka. Poređenje je sada malo deplasirano i u suštini nepošteno prema Cranstonu koji se već probio sa televizije u Hollywood i dokazao svoje nesvakidašnje glumačko umeće. The Infiltrator, odnosno uloga Roberta Mazura je vrlo specifičan zadatak, dvostruka uloga koja se simultano igra (jer Cranston igra Mazura koji pozira kao “perač novca” Robert Musella) i kao takva zaslužuje zaseban pogled. Cranston je, naravno, savršen i to je glavni adut filma.

Osim Cranstonove glumačke bravure, malo toga zavređuje posebnu pažnju. Priča je relativno poznata iz medija i Mazurove memoarske knjige, preuređena tako da deluje filmičnije, pa stoga i poznata iz ranijih filmova na temu infiltracije u mafijaške redove. Najsolidnija referenca tu bi bila film Donnie Brasco, još jedan od onih izrazito glumačkih filmova, sa centralnom problematikom podeljene lojalnosti i odnosa ličnosti i izmišljenog lika. Međutim, za razliku od Brasca, Mazur tih problema uglavnom nema jer zna da je na misiji, da je prijateljstvo sa mafijašima rizik i da se to može završiti samo na par načina od kojih nijedan nije lep.

Osim Cranstona, uloge za pamćenje imaju i Juliet Aubrey kao Mazurova supruga, John Leguizamo kao njegov ludi kolega, Diane Kruger kao koleginica i lažna verenica / žena, dok nešto manju minutažu vrlo lepo koriste Amy Ryan kao lajava šefica i Michael Paré u kratkom cameu. Rad sa glumcima je i inače Furmanova (The Lincoln Lawyer) jača strana, uporedo sa osećajem za detalj perioda i za stil generalno. Furman će na par mesta citirati De Palmin Scarface (ipak smo na Floridi okupanoj suncem usred šarenih 80-ih) i dobar deo Scorseseovog mafijaškog opusa, uključujući i potpisne steadicam vožnje i muzičke “hintove”.

Ali vrhunska gluma, poneka citatna replika i nešto stila ne mogu pokriti nedostatak u samoj supstanci. Scenario koji potpisuje rediteljeva majka, i to kao svoj prvenac, naprosto nije dovoljno dobar. Uvode se zanimljivi likovi, pa puštaju niz vodu da bi se ponovo iz vedra neba pojavili i zbog toga se osećaju strašni problemi sa kontinuitetom. Ni same procedure i tokovi novca nisu uhvaćeni detaljno, što deluje kao potcenjivanje gledalaca. Znamo da su to zapetljane stvari, ali možda smo se baš zbog toga odlučili na gledanje filma, pa nije fer da nas se uskraćuje.

U odbranu Furmana i njegove gospođe majke, ritam i tempo su uhvaćeni sasvim solidno, sa nekoliko vrlo strpljivo izgrađenih scena poput Mazurove inicijacije u kartel, nesvakidašnjeg početka prijateljstva sa Escobarovim šefom operacija Robertom Alcainom (Bratt) i daljeg porodičnog druženja s njim i njegovom ženom. Upečatljiva je napetost koju unosi osebujni operativac Javier Ospina (Vazquez) koja se gradira sa svakim njegovim pojavljivanjem. Furmanovi, međutim, ne uspevaju da kapitaliziraju jedan pravi mali dragulj do tada neviđen u filmovima o infiltraciji: upoznavanje Mazurove prave žene i žene “po zadatku” čiji je povod lažno venčanje koje je ujedno i kruna operacije.

Logično je za pretpostaviti da je takva nemogućnost filtracije bitnog od nebitnog plod scenarističkog neiskustva i čak amaterizma, ali možda je stvar u nečemu sasvim drugom. Uopšte me ne bi začudilo da je film skraćen na silu i bez osećaja, te da je, ko god ga je skraćivao, u glavi imao samo brzinu kojom se odvija radnja. The Infiltrator je redak primer filma koji bi bio bolji da je koju desetinu minuta duži jer svejedno ne bi bio dosadan, kao što nije ni ovako. Možda bi čak bolje izgledao kao jedna kraća serija.

All The Way

2016.

režija: Jay Roach

scenario: Robert Schenkkan (prema svojoj drami)

uloge: Bryan Cranston, Anthony Mackie, Melissa Leo, Bradley Whitford, Frank Langella, Stephen Root, Spencer Garrett, Bo Foxworth

Politika je umetnost mogućeg i zato treba jako paziti na to šta se zapravo traži, koliko je od toga ostvarivo i na koji način. Priče koje počinju sa “hoćemo sve i hoćemo sada” se najčešće tužno završavaju, u rekama krvi, posledice su im dalekosežne, a moguća naplata jako odložena. Uostalom, posle svake revolucije su sledile kontra-revolucije ili makar izrazito ublažavanje retorike i efekata. Ne samo da to nije američki, anglosaksonski, zapadnjački način, nego nije politički način uopšte. Stvari se menjaju iz sistema, sistem jedini menja samog sebe. Sporije je, puno kompromisa, često kasni za realnošću, ali to je jedini način.

U američkoj izbornoj godini nije loše podsetiti se tih notornih činjenica i ne očajavati na Berniejevom sudbinom. Revolucija koju je on obećavao ionako nije bila moguća, odnosno prihvatljiva za one koji se tu pitaju. Treba se na ovom mestu setiti američkih predsednika, onih velikana koji su uneli važne promene jedino kako su mogli: Lincolna, Roosevelta, Kennedyja i njegovog nastavljača Johnsona i kompromisa koje su oni učinili da bi se stvari pomerile s mrtve tačke.

Posebno Johnsona. Taj je bio mustra. Znao je biti šarmantan i slatkorečiv, a istovremeno grub, gotovo siledžijski nastrojen. Delovao je iskreno, čak “folksy” priprosto u svojim manirima (bilo da je važne razgovore vodio u klozetu ili da je plašio svoje prijatelje vozeći ih autom – amfibijom direktno u jezero), a opet proračunat i inteligentan. Par stvari svakako stoje: primenjujući taktiku od pritiska do ulizivanja i potkupljivanja, uvek je dobijao šta je hteo i to nisu bile male, beznačajne ili nemoralne stvari. A za pravu stvar je bio spreman da žrtvuje i svoju ličnu dobrobit i imidž svoje partije. Iza njega je ostalo ogromno nasleđe promena i toliko narodski mudrih, sočnih, visprenih i duhovitih citata da bi se od njih mogla složiti solidno debela knjiga.

All The Way je biografski film nastao po nagrađenoj drami Roberta Schenkkana koji Johnsona prati kroz godinu dana, presudnu u njegovoj političkoj karijeri. Prvi kadrovi nam govore zašto je Johnson postao “slučajni predsednik”. Dallas, 1963. godine, predsednički auto i krv na sedištima. Predsednički avion, požurena inaoguracija i bivša prva dama u haljini sa mrljama od sasušene krvi. Izjava o namerama. “Proguraću Kennedyjev akt o građanskim pravima.” Jer je to ispravna stvar. Jer vreme to nalaže. Pa makar to značilo kocku za predstojeće izbore. Te dve stvari, povelja o građanskim pravima i predstojeći izbori, su ključni i okvir su ovog filma.

Problemi počinju već na prvom koraku. Sa jedne strane, crnački pokreti za emancipaciju predvođeni Martinom Lutherom Kingom (Mackie), potpuno razumljivo, žele sve i žele sada, nakon sto godina od ukidanja ropstva i njegove zamene segregacijom. Sa druge, bogati belci na Jugu, a među njima i ugledni članovi Johnsonove Demokratske Partije, tim predlogom nisu baš oduševljeni jer im on oduzima izvesne privilegije. Da bi progurao povelju, Johnson mora da balansira između mnogo strana i da napravi nekoliko kompromisa, recimo da akt o pravu glasa odloži do sledeće povelje. To podrazumeva pregovore, dogovore, podmićivanja, zavrtanje ruku kako sa liberalnom strujom u svojoj partiji oličenoj u budućem potpredsedniku Hubertu Humphreyu (Whitford), tako i sa republikancima voljnim da “prebegnu”, ali i razlaz sa dragim prijateljem i političkim mentorom Richardom Russellom (Langella), vođom južnjačkih demokrata.

Stvari se usložnjavaju sa građanskim akcijama crnaca i belih aktivista na Jugu, nemirima i ubistvima uz potpunu nesaradnju lokalnih i državnih vlasti, pritiske i muljaže J. Edgara Hoovera (Root) glede prisluškivanja Kinga i njegovih saboraca i novim sukobom koji se razvija u Vijetnamu, gde general Robert McNamara (Foxworth) samo čeka “zeleno svetlo” za vazdušnu kampanju. Srećom pa su tu pouzdani saradnici, barem dok ih se ne zaspe prljavštinom u izbornoj kampanji, kao Waltera Reuthera (Garrett) i uvek verna i zabrinuta žena Lady Bird (Leo)...

All The Way je izvrsna adaptacija izvrsne drame u kojoj ostaju tek tragovi pozorišnog. Istina, neki likovi nisu dovoljno razvijeni i u isključivo služe nekoj svrsi glavnom liku. Melissa Leo kao Lady Bird Johnson unosi potrebnu toplinu i osećaj doma, ali to je prilično jednodimenzionalan lik ispod glumičinog nivoa. Stephen Root čini šta može sa Hooverom, koji takođe nema previše mesta. Ist važi i za Bradleya Whitforda i Spencera Garretta u ulogama koje imaju nešto više minutaže i teksta, ali manje karaktera, dok Frank Langella uspeva da od uloge Dicka Russella napravi sasvim finu karakternu minijaturu.

Sve u filmu je podređeno Bryanu Cranstonu kao glavnom glumcu u drugoj uzastopnoj saradnji sa Jayom Roachem nakon solidnog, čak dobrog filma Trumbo i Cranstonove izvrsne uloge u njemu. Čini se da se glumac koji je karijeru dugo gradio na televiziji tom ulogom konačno probio u filmsku prvu ligu i da tamo uživa. Iako je All The Way zapravo TV film, Cranstonova gluma je filmska i bez greške. On apsolutno uspeva da nam približi kompleksnost i višeznačnost Johnsonove ličnosti, njegovog načina nošenja sa stvarima (“Američki predsednik je kao magarac u oluji, može jedino da se stisne i trpi udarce”), njegovih prioriteta i njegove zaostavštine.

Anthony Mackie ga sjajno prati kao Martin Luther King, što u zajedničkim, što u solo scenama. Na ovom mestu će se nametnuti poređenja, ne samo Mackiejeve interpretacije u odnosu na Oyelowoovu u Selmi, nego i ta dva filma, njihovih perspektiva i dometa. Da odmah razjasnimo, priče oba filma se preklapaju na temu borbe za građanska prava, ali tu svaka sličnost prestaje. Perspektive su naprosto drugačije, pa je i tretman likova drugačiji. Potpuno je normalno da je u Selmi Johnson prikazan kao kalkulant koji oteže jer je percepcija boraca za građanska prava naprosto bila takva, kao što je potpuno normalno da biopic o Lyndonu Bainesu Johnsonu pokazuje njegovu stranu medalje u kojoj su aktivisti za građanske prava i liberalno krilo Demokratske Partije prikazani kao lagano nestrpljivi, vođeni idealima i bez ideje šta je, kako i kada moguće.

Za raspravu je i fokus filma koji obuhvata godinu dana i dve prelomne teme u Johnsonovoj političkoj karijeri. Možda bi film bio snažniji i fokusiraniji da je od te dve izabrao jednu, ali one su neraskidivo uzročno-posledično povezane, pa su i u filmu glatko izvedene. Problem je možda što postoji i treća tema, rata u Vijetnamu, koja jednako tako zaslužuje pažnju i čiji se prvi ključni trenuci (obaranje američkih pilota nad Laosom i zaliv Tonkin) spominju, više kao slika i prilika težine vremena i težine odluka nego što zapravo utiču na tok filma.

I pored toga, All The Way je vrlo dobar film koji zaslužuje preporuku. Dolazi u pravom trenutku, u fokusu ima važnu istorijsku ličnost, Cranston briljira u glavnoj ulozi, a Jay Roach radi ono u čemu je najbolji: politički film. All The Way je dostojan naslednik Recounta i Game Change. Roach opet pokazuje zavidno poznavanje političkih procedura, a to je ono što nam nedostaje u navodno političkim filmovima.

Trumbo

kritka originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Jay Roach

scenario: John McNamara (po knjizi Brucea Cooka)

uloge: Bryan Cranston, Diane Lane, Helen Mirren, Louis C.K, Michael Stuhlbarg, Alan Tudyk, David James Elliott, Richard Portnow, Roger Bart, James DuMont, John Goodman, Stephen Root, Dean O'Gorman, Christian Berkel

Ne hvatam se rado politike na ovom mestu, ali moram, situacija je takva. Svedoci smo politčko-medijske ofanzive u Hrvatskoj koja dolazi sa strane vlasti i u kojoj se kulturnim i medijskim radnicima lepe razne etikete, od famoznih “uhljeba” do “špijuna”, “komunista” i čega sve ne. Naravno, etiketira i opozicija, ali to joj je u opisu radnog mesta, ali kada vlast zaoštrava diskurs i održava svoje grupe za pritisak na ulici i na internetu, to je već stvar za zabrinjavanje, naročito kada se koristi ratna retorika i ikonografija, a nema realne opasnosti od rata. Biće da su tu neke druge stvari posredi.

Na sreću ili ne, ali takve stvari smo već viđali, i to u daleko stabilnijim demokratijama. Evo primera čuvenog “makartizma” i “lova na crvene veštice” u Americi nakon Drugog svetskog rata. Istini za volju, opasnost rata dveju super-sila je pretila. Amerika i SSSR su se naoružavali, politički sukobljavali i vodili “proxy” ratove po celom svetu i tako 45 godina. Špijunirali su se međusobno, podrivali, vršili pritisak, a u nekoliko kriznih trenutaka je Hladni rat mogao postati itekako vruć.

Jesu li američki komunisti bili sovjetski špijuni i eksponenti? Neki verovatno jesu, ali svakako nisu svi. Ima li država pravo da se brani od špijunaže? Svakako. Problem, međutim, nastaje kada se nešto što se mora obavljati profesionalno prelije u paniku i prepusti brbljivim političarima i razjarenim masama, pa ta potkazivačko-osvetnička atmosfera uzme maha. 

Uzgred budi rečeno, takva panika nije bila samo nemoralna, nego takođe i nelegalna. Američki ustav je dozvoljavao građanima da slobodno ispovedaju veru i ispoljavaju politička ubeđenja, pa makar ona bila i komunistička. Pravih komunista je ionako bilo malo još od New Deala 30-ih godina, a partija je zapravo bila dovoljno marginalna. Uostalom, nisu li Amerikanci Marshallovim planom i ekonomskom politikom dosta brojnije komuniste u Zapadnoj Evropi efektivno preveli u socijal-demokrate, a one najtvrđe sveli na margine? Čemu panika? Zapravo, moj vam je savet da ako čujete da neko govori o nekakvoj zaveri, prvo pogledate u onog koji govori i zapitate se šta to on možda krije i koji je njegov (najčešće materijalni) interes u tome?

Jedna od posledica “makartizma” (opet digresija, Joseph McCarthy nije osnovao komitet za ne-američke aktivnosti) je i progon stvarnih ili imaginarnih komunista iz njihovog “bastiona” u Hollywoodu i tzv. Crna Lista autora, glumaca i profesionalaca koje nije uputno angažirati. Crnu Listu nije napravio sam Komitet, napravili su je hollywoodski studiji pod pritiskom određenih ljudi, politički ostrašćenih ili sa političkim ambicijama unutar samog sistema, poput Johna Waynea i Ronalda Reagana.

Iako se “makartizam” i Crna Lista kao jedni od najmračnijih grehova američke demokratije spominju relativno često u filmovima i medijima, a Hollywood je notoran po tome da obožava da se bavi sobom, ipak se te teme po pravilu povezuju sa još nekim drugima i vrlo retko stoje samostalno u filmovima. Jasno, Hollywood voli hvalospeve, a mračne tajne posprema pod tepih, pa se njima po pravilu bave autsajderi iz skromnijih, nezavisnih produkcija. Tema je svakako važna, a u atmosferi rata protiv terora i novih “proxy” ratova i neobično aktuelna, pa je “biopic” Trumbo našao svoje mesto u sezoni nagrada, a u tome mu je presudno pomogao glavni glumac Bryan Cranston koji ima nominaciju za Oscara.

U pitanju je klasičan biografski film koji prati život i rad scenariste Daltona Trumba (Cranston) u periodu od 1947. godine i osnivanja Komiteta do njegove konačne rehabilitacije i odustajanja od Crne Liste početkom 60-ih. Na poslovnom planu, prvo ga zatičemo u trenutku slave: on je cenjen i sjajno plaćen hollywoodski autor, ali ga članstvo u komunističkoj partiji dovodi pod lupu kako politike, tako i ostrašćenih nacionalista koje predvodi trač-kolumnistica Hedda Hopper (Mirren) i čiji je “poster-boy” John Wayne (Elliott) kome je buka i bes maska za to što je za vreme Drugog svetskog rata služio na setu i sa šminkom, za razliku od većine komunista i “komunista” koji su bili na ratnim položajima. Sledi saslušanje pred Kongresom, zatvor, pisanje pod pseudonimom za sitan novac i za producentsku kuću specijaliziranu za jeftine B-filmove, dva Oscara pod pseudonimima, a na kraju i rehabilitacija pod uticajem beskompromisne mlade zvezde Kirka Douglasa (O'Gorman) i reditelja Otta Premingera (Berkel) koji su Trumbovo ime otvoreno stavili na špice filmova Spartacus, odnosno Exodus.

Na privatnom planu, pratimo njegov odnos sa ženom (Lane) i decom, naročito najstarijom, politički aktivnom kćerkom (Fanning) kojoj je on svojevrsni idol. Takođe, pratimo njegov odnos sa kolegama, studijskim funkcionerima i prijateljima, gde posebnu ulogu ima nešto mlađi scenarista i još uvereniji komunista Arlen Hird (C.K). U tim slikama iz života vidimo traumu koju je na njega ostavila robija, ali i rešenost da stane na kraj Crnoj Listi, čak i po cenu narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja, pa i porodičnih i prijateljskih odnosa.

Trumbo je korektan film na važnu temu. Scenario nudi silne “one-linere” koje glumci sa guštom ispaljuju, duhoviti ping-pong i čestu komičnu relaksaciju (za koju je uglavnom zadužen John Goodman u svom tipičnom maniru agresivnog, ali u suštini pravednog “no-nonsense” tipa), pa čak i sasvim solidni “running joke” sa šeširima Helen Mirren, kao i dve gorko-slatko intonirane scene u kojima Trumbovi gledaju dodele Oscara i ne znaju da li da se raduju ili da budu besni. Sa druge strane, imamo lagano popujuće, ozbiljne polu-monologe, sažvakane i pojednostavljene da bi se lako poentiralo i kao materijal za Cranstonovu nominaciju.

Problem je, međutim, što je ton uglavnom ravan, čak i na mestima gde bi morali biti emotivni vrhunci: u zatvoru, u scenama svađe sa ukućanima i sa Hirdom i na samom kraju kada Dalton Trumbo drži govor povodom nagrade udruženja scenarista. Razlog za to je dosta jednostavan: Trumbo se, kao i mnoge biografije i filmovi po istinitim događajima, lomi između toga da bude film oslonjen na faktografiju koji se bavi širom slikom događaja i portreta glavnog lika, njegovih uverenja, psihičkih stanja i emocija. Igrajući paralelno na obe karte, film se rasipa i ne uspeva da bude ni jedno, ni drugo.

Opet, nije to loš film, ni u celini, a naročito po delovima. Glumci su odlično izabrani i u svojim ulogama najmanje dobri, a Cranston je apsolutno izvrstan. Režija je zanatski korektna, precizna i neprimetna. Detalji vezani za period, scena, kostim i dokumentarni isečci su možda za nijansu suviše očit izbor, možda čak i malo kičasti, ali ne kvare utisak o filmu. Film je očito vrhunac koliko su iz priče o Daltonu Trumbu uspeli izvući televizijski scenarista McNamara i reditelj uglavnom ćoravih komedija (Austin Powers i prva dva Fockers filma) Roach koji u poslednje vreme pokazuje interes za političke teme na filmu (The Campaign) i na televiziji (Game Change, The Brink). Da se poslužim rečima samog Trumba iz scene kada objašnjava svoja politička uverenja: verujem da sve što je dobro može biti i bolje. Sa malo više hrabrosti i nijanse, Trumbo bi bio iznad korektnog.

Cold Comes The Night

2013.

režija: Tze Chun

scenario: Tze Chun, Oz Perkins, Nick Simon

uloge: Alice Eve, Bryan Cranston, Logan Marshall-Green, Ursula Parker, Leo Fitzpatrick, Erin Cummings

Bryanu Cranstonu je ovo prva uloga od završetka serije Breaking Bad koja ga je lansirala u glumačku orbitu. Cranstonova karijera je sama po sebi fenomen, Cranston se proslavio pod stare dane, najpre na televiziji, kao pater familias u sitcomu Malcom in The Middle, zatim kao hemijski i kriminalni “mastermid” u Breaking Bad, da bi usledile sporedne uloge u bitnim filmovima (Drive, Argo, Total Recall). Pored toga, gostuje u komičnim talk show emisijama i pozajmljuje glas za crtane filmove i serije i ima status “vruće robe” u Hollywoodu.

Za očekivati je da mu se da centralna, noseća uloga u nevelikom indie filmu kao što je Cold Comes The Night, međutim to ovde nije slučaj. Zvezda filma je Alice Eve, koja pokazuje versatilnost, čak i kada je film skup klišeja koji su malo do nimalo izmenjeni. Ovde imamo spori ruralni neo-noir, sa nemušto navedenim socijalnim sub-tekstom i već izrabljenom mračnom, očajničkom atmosferom. Alice Eve i njena de-glamurizacija su retki razlozi da se ovaj film pogleda.

Ostalo se vuče negde između loše skrivenog pulpa i ničim pokrivene pretencioznosti, koja počinje od naslova koji bi trebalo da zvuči mračno, duboko, arhaično i da asocira na klasičnu američku književnost, do socijalnog “statementa” i pseudo-feminističkog koncepta žene-majke-ratnice koja se bori za opstanak u svetu pokvarenih ruralnih muškaraca. Kada se taj koncept razradi detaljno, dobijemo remek-delo kao što je Winter's Bone (premda je tamo u pitanju sestra, a ne majka), a kada se razrađuje kroz ofrlje pobacane klišeje, pretvara se u trash. Sve ostalo je ionako na tom nivou, od užasno simuliranog ruskog akcenta (Cranston), preko nekakvog novca kao “nepokretnog pokretača” radnje (saznaćemo kako i zašto, ali to nije naročito novo ni naročito dobro izvedeno) i likova koji ostaju u grubim skicama, do predvidljivog toka radnje, do u detalje. Reciklirani materijal, i to recikliran bez velikog promišljanja, eto šta je Cold Comes The Night.

Chloe (Eve) je žena koju je odavno napustila sreća, pa preživljava kao vlasnica, poslovođa i recepcionarka u motelu u pripizdini (Upstate New York), koji izdaje sobe kurvama i narkomanima. Nemajući love da iznajmi sebi stan ili kuću, ona sa kćerkom (neverovatno ležerna Ursula Parker) živi u motelu, što joj na vrat navlači socijalnu službu. Chloe nije bez greha, i zna da pokupi poneku kintu od ne baš sasvim legalnih poslića, a u tome joj pomaže bivši dečko Billy (Marshall-Green), lokalni korumpirani pandur.

Sve će se promeniti jedne noći kada u motel dođe ruski gangster nižeg nivoa Topo (Cranston) sa svojim nećakom. Nećak već nekako zagine, njihov auto Billy odšlepa u policiju u nameri da ga proda, i Topo je u višestrukom problemu. Naime, on je skoro slep i potreban mu je personalni asistent. U tu svrhu će uzeti Chloe i njenu devojčicu kao taoce sa namerom da povrati lovu koja se nalazila u autu i koja je namenjena veoma opasnom dileru koji očekuje pošiljku preko kanadske granice.

Sve je to stereotipno do daske i znamo šta će se dešavati, međutim, film tu slučajno nabasava na priliku da bude originalan. Nema puno filmova koji se bave problematikom prestarelih, potrošenih i hendikepiranih kriminalaca. Kriminal nije grana posla sa garantovanom penzijom, koncept povlačenja nije naročito izgledan, prekvalifikacija često nije opcija. Topo je jedan od takvih likova, nije baš na vrhu piramide i ovisi o volji drugih, potencijalnih poslodavaca. I dalje zna da se snađe sa pištoljem, iako ne vidi dobro, ali to mu je slaba referenca. Međutim, potencijal za jednu zanimljivu i originalnu priču je potrošen time što je Topo samo utopljen u klišeiziranu strukturu filma, a njegov hendikep je tretiran kao klasičan “quirk” klasičnog negativca.

Sa svojih 80-ak minuta realnog trajanja, dok desetominutnu špicu možete slobodno preskočiti, Cold Comes The Night vas neće koštati puno vremena. To, naravno, ne znači da vas neće nafilati određenim ne baš prijatnim nestrpljenjem da se konačno nešto novo i zanimljivo dogodi. Nakon solidnog Children of Invention, Tze Chun je napravio jedan bezukusan, nezanimljiv pulp B film.