Trumbo

kritka originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Jay Roach

scenario: John McNamara (po knjizi Brucea Cooka)

uloge: Bryan Cranston, Diane Lane, Helen Mirren, Louis C.K, Michael Stuhlbarg, Alan Tudyk, David James Elliott, Richard Portnow, Roger Bart, James DuMont, John Goodman, Stephen Root, Dean O'Gorman, Christian Berkel

Ne hvatam se rado politike na ovom mestu, ali moram, situacija je takva. Svedoci smo politčko-medijske ofanzive u Hrvatskoj koja dolazi sa strane vlasti i u kojoj se kulturnim i medijskim radnicima lepe razne etikete, od famoznih “uhljeba” do “špijuna”, “komunista” i čega sve ne. Naravno, etiketira i opozicija, ali to joj je u opisu radnog mesta, ali kada vlast zaoštrava diskurs i održava svoje grupe za pritisak na ulici i na internetu, to je već stvar za zabrinjavanje, naročito kada se koristi ratna retorika i ikonografija, a nema realne opasnosti od rata. Biće da su tu neke druge stvari posredi.

Na sreću ili ne, ali takve stvari smo već viđali, i to u daleko stabilnijim demokratijama. Evo primera čuvenog “makartizma” i “lova na crvene veštice” u Americi nakon Drugog svetskog rata. Istini za volju, opasnost rata dveju super-sila je pretila. Amerika i SSSR su se naoružavali, politički sukobljavali i vodili “proxy” ratove po celom svetu i tako 45 godina. Špijunirali su se međusobno, podrivali, vršili pritisak, a u nekoliko kriznih trenutaka je Hladni rat mogao postati itekako vruć.

Jesu li američki komunisti bili sovjetski špijuni i eksponenti? Neki verovatno jesu, ali svakako nisu svi. Ima li država pravo da se brani od špijunaže? Svakako. Problem, međutim, nastaje kada se nešto što se mora obavljati profesionalno prelije u paniku i prepusti brbljivim političarima i razjarenim masama, pa ta potkazivačko-osvetnička atmosfera uzme maha. 

Uzgred budi rečeno, takva panika nije bila samo nemoralna, nego takođe i nelegalna. Američki ustav je dozvoljavao građanima da slobodno ispovedaju veru i ispoljavaju politička ubeđenja, pa makar ona bila i komunistička. Pravih komunista je ionako bilo malo još od New Deala 30-ih godina, a partija je zapravo bila dovoljno marginalna. Uostalom, nisu li Amerikanci Marshallovim planom i ekonomskom politikom dosta brojnije komuniste u Zapadnoj Evropi efektivno preveli u socijal-demokrate, a one najtvrđe sveli na margine? Čemu panika? Zapravo, moj vam je savet da ako čujete da neko govori o nekakvoj zaveri, prvo pogledate u onog koji govori i zapitate se šta to on možda krije i koji je njegov (najčešće materijalni) interes u tome?

Jedna od posledica “makartizma” (opet digresija, Joseph McCarthy nije osnovao komitet za ne-američke aktivnosti) je i progon stvarnih ili imaginarnih komunista iz njihovog “bastiona” u Hollywoodu i tzv. Crna Lista autora, glumaca i profesionalaca koje nije uputno angažirati. Crnu Listu nije napravio sam Komitet, napravili su je hollywoodski studiji pod pritiskom određenih ljudi, politički ostrašćenih ili sa političkim ambicijama unutar samog sistema, poput Johna Waynea i Ronalda Reagana.

Iako se “makartizam” i Crna Lista kao jedni od najmračnijih grehova američke demokratije spominju relativno često u filmovima i medijima, a Hollywood je notoran po tome da obožava da se bavi sobom, ipak se te teme po pravilu povezuju sa još nekim drugima i vrlo retko stoje samostalno u filmovima. Jasno, Hollywood voli hvalospeve, a mračne tajne posprema pod tepih, pa se njima po pravilu bave autsajderi iz skromnijih, nezavisnih produkcija. Tema je svakako važna, a u atmosferi rata protiv terora i novih “proxy” ratova i neobično aktuelna, pa je “biopic” Trumbo našao svoje mesto u sezoni nagrada, a u tome mu je presudno pomogao glavni glumac Bryan Cranston koji ima nominaciju za Oscara.

U pitanju je klasičan biografski film koji prati život i rad scenariste Daltona Trumba (Cranston) u periodu od 1947. godine i osnivanja Komiteta do njegove konačne rehabilitacije i odustajanja od Crne Liste početkom 60-ih. Na poslovnom planu, prvo ga zatičemo u trenutku slave: on je cenjen i sjajno plaćen hollywoodski autor, ali ga članstvo u komunističkoj partiji dovodi pod lupu kako politike, tako i ostrašćenih nacionalista koje predvodi trač-kolumnistica Hedda Hopper (Mirren) i čiji je “poster-boy” John Wayne (Elliott) kome je buka i bes maska za to što je za vreme Drugog svetskog rata služio na setu i sa šminkom, za razliku od većine komunista i “komunista” koji su bili na ratnim položajima. Sledi saslušanje pred Kongresom, zatvor, pisanje pod pseudonimom za sitan novac i za producentsku kuću specijaliziranu za jeftine B-filmove, dva Oscara pod pseudonimima, a na kraju i rehabilitacija pod uticajem beskompromisne mlade zvezde Kirka Douglasa (O'Gorman) i reditelja Otta Premingera (Berkel) koji su Trumbovo ime otvoreno stavili na špice filmova Spartacus, odnosno Exodus.

Na privatnom planu, pratimo njegov odnos sa ženom (Lane) i decom, naročito najstarijom, politički aktivnom kćerkom (Fanning) kojoj je on svojevrsni idol. Takođe, pratimo njegov odnos sa kolegama, studijskim funkcionerima i prijateljima, gde posebnu ulogu ima nešto mlađi scenarista i još uvereniji komunista Arlen Hird (C.K). U tim slikama iz života vidimo traumu koju je na njega ostavila robija, ali i rešenost da stane na kraj Crnoj Listi, čak i po cenu narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja, pa i porodičnih i prijateljskih odnosa.

Trumbo je korektan film na važnu temu. Scenario nudi silne “one-linere” koje glumci sa guštom ispaljuju, duhoviti ping-pong i čestu komičnu relaksaciju (za koju je uglavnom zadužen John Goodman u svom tipičnom maniru agresivnog, ali u suštini pravednog “no-nonsense” tipa), pa čak i sasvim solidni “running joke” sa šeširima Helen Mirren, kao i dve gorko-slatko intonirane scene u kojima Trumbovi gledaju dodele Oscara i ne znaju da li da se raduju ili da budu besni. Sa druge strane, imamo lagano popujuće, ozbiljne polu-monologe, sažvakane i pojednostavljene da bi se lako poentiralo i kao materijal za Cranstonovu nominaciju.

Problem je, međutim, što je ton uglavnom ravan, čak i na mestima gde bi morali biti emotivni vrhunci: u zatvoru, u scenama svađe sa ukućanima i sa Hirdom i na samom kraju kada Dalton Trumbo drži govor povodom nagrade udruženja scenarista. Razlog za to je dosta jednostavan: Trumbo se, kao i mnoge biografije i filmovi po istinitim događajima, lomi između toga da bude film oslonjen na faktografiju koji se bavi širom slikom događaja i portreta glavnog lika, njegovih uverenja, psihičkih stanja i emocija. Igrajući paralelno na obe karte, film se rasipa i ne uspeva da bude ni jedno, ni drugo.

Opet, nije to loš film, ni u celini, a naročito po delovima. Glumci su odlično izabrani i u svojim ulogama najmanje dobri, a Cranston je apsolutno izvrstan. Režija je zanatski korektna, precizna i neprimetna. Detalji vezani za period, scena, kostim i dokumentarni isečci su možda za nijansu suviše očit izbor, možda čak i malo kičasti, ali ne kvare utisak o filmu. Film je očito vrhunac koliko su iz priče o Daltonu Trumbu uspeli izvući televizijski scenarista McNamara i reditelj uglavnom ćoravih komedija (Austin Powers i prva dva Fockers filma) Roach koji u poslednje vreme pokazuje interes za političke teme na filmu (The Campaign) i na televiziji (Game Change, The Brink). Da se poslužim rečima samog Trumba iz scene kada objašnjava svoja politička uverenja: verujem da sve što je dobro može biti i bolje. Sa malo više hrabrosti i nijanse, Trumbo bi bio iznad korektnog.