Anomalisa

2015.

režija: Charlie Kaufman, Duke Johnson

scenario: Charlie Kaufman (prema svojoj radio-drami)

glasovi: David Thewlis, Jennifer Jason Leigh, Tom Noonan

Malo je autora koji imaju tako prepoznatljiv glas kao Charlie Kaufman. On je, pre nego što se uhvatio režije, kao scenarista stvorio ili unapredio karijeru dvojici impozantnih filmskih autora, Spikeu Jonzeju (Being John Malkovich, Adaptation) i Michelu Gondriju (Human Nature, Eternal Sunshine of the Spotless Mind), a čak je i George Clooney izabrao Kaufmanov rukopis za svoj rediteljski prvenac Confessions of a Dangerous Mind. Kaufman se sam prihvatio režije i napravio Synecdoche, New York, jedan od filmova koji se ne zaboravljaju tako lako.

Njegove teme će zlobnici nazvati “first world problems”, ali su egzistencijalne i univerzalne. Njegovi likovi su često sputani i nemoćni pred njima, ali su zato detaljni i upečatljivi. Njegov humor je gorak, ali tera na razmišljanje i oslikava njegov cinični, često depresivni pogled na život. Život u kome smo mi uspeli ako smo barem glumci sposobni da sa ličnim pečatom odigramo glavnu ulogu. Ako smo srećni, možda budemo imali nekoga za do-glavnu, nekoliko prijatelja za sporedne i epizodne, dok će ostali biti statisti sa zadatkom koje ćemo gledati kao funkcije, a ne kao ljude. Tek će retki svoj život pisati i režirati, odnosno upravljati njime. Naravno, ako se vratimo na početke Kaufmanove scenarističke karijere, jasno nam je da može i mnogo gore. Da možemo biti marionete na koncima kojima upravlja depresivni, nesnađeni, ogorčeni i osvetoljubivi lutkar i da ista sudbina može zadesiti i Johna Malkovicha.

No, i evo nas opet kod lutaka, silikonskih, sa 3D printom za lice. Anomalisa je animirani film za odrasle, na temu usamljenosti, sa samo tri glasa u pozadini. Naš junak je Michael (Thewlis), na prvi pogled uspešan čovek: pisac self-help uspešnice, u određenim krugovima svojevrsni “celebrity”, motivacioni govornik, oženjen, otac jednog sina, ali zapravo depresivac. Isprva se čini da je to stvar trenutka, kratkog službenog puta u Cincinnati i dosadnog predavanja koje tamo mora održati, ali stvar je dublja. Michael je upao u dosadnu i otupljujuću rutinu iz koje ne nalazi izlaz. Žena ga gnjavi, sin je od malih nogu nepopravljivi materijalista, svi mu pod nos guraju nešto što on ne želi (kao taksista koji mu reklamira zoološki vrt i brzu hranu svog grada) ili ga zadržavaju u praznim razgovorima, ili mu, kao bivša devojka, ne zaboravljaju i drže ga odgovornim za svinjariju od pre 10 godina a što je najgore, svi govore apsolutno istim glasom, odraslim, muškim, u nepogrešivoj Noonanovoj interpretaciji. Sve dok, iste noći, ne kupi antiknu japansku seks-lutku i ne upozna Lisu...

Lisa možda ima poseban glas, i to ženski, u izvedbi Jennifer Jason Leigh, ali se na prvi pogled ne čini posebnom. Ona je jednostavna, sramežljiva, čak pomalo smotana i nesnađena devojka, nenaviknuta na pažnju. Međutim, makar zbog glasa, Michael u njoj vidi nešto posebno. Ili je to možda zbog ožiljka, na istom mestu na kojem antikna lutka ima pukotinu. Je li Lisa stvarna? Je li sve to samo fantazija? Jesu li njena i lutkina specijalnost dovoljne da Michaela trgnu iz depresije ili je i on, kao i njih dve, “oštećena roba”?

O tome da li je Lisa stvarna ili je plod Michaelove fantazije o lutki će se još raspravljati, uz mnoštvo argumenata za jednu i drugu stranu, a jasno dati tragovi poput ožiljka i japanskog jezika će se stavljati u odgovarajući kontekst bez jednoznačnog rešenja. Gledaoci koji se hvataju za to će zaboraviti dve važne stvari. Prvo, film je o Michaelu i njegovoj depresiji. A drugo je ključni trag koji je Kaufman postavio na dva mesta.

Naime, hotel u kojem on odseda se zove Fregoli, što je ime jedne poznate deluzije. Fregoli deluzija je psihički poremećaj u kojem pojedinac misli da je više, u ekstremnom slučaju svi ljudi koje on poznaje zapravo jedna osoba koja menja izgled ili se prerušava kako bi dotičnom nanosila bol. Naravno, to ne treba shvatiti doslovno, Michael zna da ima posla sa različitim ljudima, ali su mu svi oni isti po tome što su mu nezanimljivi i što su samo statisti u njegovom filmu. I sam hotel svojom teskobnom atmosferom deluje kao zatvor ili ludnica i savršeno oslikava Michaelovo unutarnje stanje, taj luksuzni hotel je svojevrsni zlatni kavez ispunjenih ambicija čoveka koji ne zna više šta bi sa sobom i od sebe.

Pojam Fregoli se pojavljuje i na drugom mestu, ne u filmu, ali u predlošku za njega. Charlie Kaufman je svoju radio-dramu potpisao kao Francis Fregoli, što takođe govori o centralnoj temi filma: zasićenosti, ispraznosti i depresiji koja iz toga sledi. U tom smislu je Lisina sudbina u najavi sličnija sudbini Michaelove bivše devojke Belle, čije pismo čita u avionu i sa kojom se kasnije sreće, dok je lutka sa svojim posebnostima okidač sinhroniciteta. Iz toga sledi da nam Kaufman zapravo govori o zaljubljivanju ili čak o ljubavi kao takvoj kao svojevrsnoj iluziji. Ne zaljubljujemo se (i kasnije ne volimo) tu osobu kakva je, nego predstavu o njoj, a kao što je moguće učitati značenje i osobine nekom predmetu, tako je moguće i osobi.

Očiti su tehnički razlozi da se radio-drama vizualizira pomoću stop motion ili zapravo bilo koje druge animacije. Ako bi Anomalisa bila običan igrani film, sinhronizacija jednog te istog glasa različitim likovima bi bila očita i stoga nezgrapna. Ona je u slučaju Anomalise glatka i sasvim logična. Ono što je fascinantno je to da ćete u ovom animiranom filmu čuti fluidnije i životnije dijaloge nego što ćete čuti u velikoj većini filmova novijeg datuma. Charlie Kaufman i njegov saradnik Duke Johnson nisu omanuli. Anomalisa je apsolutno sjajan film.