A Borrowed Identity

2014.

režija: Eran Riklis

scenario: Sayed Kashua (prema svojim romanima)

uloge: Tawfeek Barhom, Razi Gabareen, Yael Abecassis, Michael Moshnov, Danielle Kitsis, Marlene Bajali, Ali Suliman, Laetitia Eldo

Dečak, kasnije momak. Njegova uvrnuta, glasna i svadljiva, a ipak topla i draga familija. Njegova škola, prvo osnovna, onda i srednja. Devojka koja dolazi iz drugog sveta. Zabranjena ljubav. Njegov prijatelj, duhoviti, ali ponekad otrovni invalid. Prijateljeva majka. Odrastanje i snalaženje. Zgode i nezgode. Pripreme za svet velikih. Zvuči poznato, kao svaki drugi film o odrastanju. Ali ako kažem da se sve to događa u Izraelu 80-ih i 90-ih godina, to menja perspektivu.

Ako se oslonimo isključivo na medije, dobićemo uglavnom jednostrane i nedostatne informacije, što će nas odvesti u pogrešne zaključke o prirodi Izraela, Palestine i konflikta jevrejskog i arapskog naroda. Možda ćemo imati čvrst stav, navijački gotovo, ali on neće biti potkrepljen suštinskim argumentima. Da, svako malo tamo izbije neko sranje, gađaju se raketama, odjekuju bombe u kafićima i autobusima, vojska upada u arapska naselja, a ponekad i u susedne države. Palestinsko pitanje koje zahvata Zapadnu Obalu i Gazu (Golan i Istočni Jerusalim da i ne pominjemo) nije tako jednostavno, a zapravo ne daje ni punu sliku.

U Izraelu živi oko 20% arapskog stanovništva. Arapski jezik je jedan od službenih jezika. Arapi uživaju većinu građanskih prava, uz određene privilegije (osim Druza, Arapi ne služe vojsku). Izraelaca arapskog porekla ima u svim sferama društva, uključujući i vrhunske intelektualce, političare i umetnike. Ali to što je integracija moguća i što ima svetlih primera, ne znači da se sprovodi u potpunosti. Većina Arapa živi u zatvorenim zajednicama, nerado govori hebrejski, nema dostatno obrazovanje i smanjena im je mogućnost za socijalnu mobilnost. Taj status quo odgovara svim grupama: arapske mase još uvek sanjaju o Palestini i gutaju narativ o jevrejskoj okupaciji, njihove elite imaju neuko, siromašno i podložno stado za instrumentalizaciju, a ni poslovično zaplašeni Jevreji ne bi znali kako bi ih sve primili u društvo.

Iz pera arapsko-izraelskog novinara i pisca Sayeda Kashue i pod rediteljskom palicom Erana Riklisa (The Syrian Bride, Lemon Tree) dolazi nam film A Borrowed Identity koji se bavi odrastanjem bistrog momka arapskog porekla i problemima njegove integracije u izraelsko društvo. On je Eyad (Razi Gabareen u detinjstvu, Tawfeek Bahrom kasnije) i smatran je za genija među svojim vršnjacima. Njegov otac (Suliman) je bivši radikalni aktivista kojem je političko delovanje uništilo život, pa sad radi kao najamni radnik na plantažama, opsesivno gleda televiziju i agituje. Njegova majka (Eldo) je tipična brižna majka. Njegova baka (Bajali) je prototip arapske gospođe. Iako su oni svim srcem za palestinsku stvar, vrlo dobro znaju da Eyadova jedina šansa za pristojan život leži u izraelskom obrazovanju.

Međutim, nova škola je novi izazov za njega. Jezik jedva govori, odrastao je u potpuno drugom svetu i na potpuno drugim informacijama, pa se oseća kao stranac i uljez. Iako niko u školi nije prema njemu neprijatan, ipak startaju sa dijametralno suprotnih pozicija. A i generalno izraelsko društvo ga ne čeka raširenih ruku, momci iz susedne škole ga vređaju na autobuskoj stanici i vojska ga često proverava na ulici. Međutim, dva poznanstva će mu dati motiv i pomoći mu da se uključi u izraelsko društvo. Prva je devojka Naomi (Kitsis) sa kojom će otpočeti skrivenu vezu, a drugi su Yonatan (Moshnov), momak sa progresivnom mišićnom distrofijom, i njegova majka Edna (Abecassis) koja će Eyadu pružiti svu moguću pomoć.

Naslov filma ćemo shvatiti tek u drugoj polovini, kada se Eyad lažno predstavi da bi se maskirao pred neodobravajućim Naominim roditeljima, a posle shvati da će mu “posuđeni” Yonatanov identitet bolje doći u životu od njegovog vlastitog, prvo stranog i sa neprijateljskim prizvukom, a onda podvojenog. U društvu u kojem je nacionalni i verski identitet postao seme razdora, lični i ljudski je pojeftinio. Lako je zaboraviti da smo svi pre svega ljudi, pa onda sve ostalo. Međutim, jedno je to shvatiti na individualnom nivou, a potpuno drugo je izboriti se sistemski, protiv ukorenjenih podela koje se podrazumevaju.

Originalni naslov filma je glasio Dancing Arabs, što je ujedno i naslov Kashuinog prvog romana. Film, međutim, uzima elemente iz sva tri njegova romana nastalih pre svega na ličnom iskustvu dugog puta integracije. Iako cenjen i popularan u Izraelu, Kashua je na kraju “predao meč” i iselio se u Ameriku, što je svojevrsni poraz izraelskog društva. Ne samo da bi on bio idealan primer integracije, nego je i u njegovom pisanju bilo nečeg temeljno izraelskog. Njegova topla, gorko-slatka, ironična i ponekad farsična slika života Jevreja i Arapa je u svojoj osnovi vrlo kishonovska.

Eran Riklis uspeva da održi taj ton i pozicionira film u klasični “coming of age” registar između tople komedije koja će nas nasmejati i ozbiljne drame koja će nas naterati na razmišljanje o podvojenim i usvojenim identitetima i o tome kako naći mesto pod suncem protiv svih šansi i očekivanja. A Borrowed Identity ima moju preporuku kao film koji će vam posvećeno, a bez ostrašćenosti otvoriti oči o ljudima između svih tih velikih politika i mitova.