Mojave

2015.

scenario i režija. William Monahan

uloge: Garrett Hedlund, Oscar Isaac, Mark Wahlberg, Walton Goggins, Louise Bourgoin, Fran Kranz

U principu za svaki film pogledam “metascore”. Ne da mi nešto previše znači, ali prosto mi je zanimljivo kako je neki film dočekala relevantna američka kritika. Mojave je jedan od fenomena koji se retko viđaju, mislim da je jedini film na koji sam naleteo da ima ocene disperzirane od apsolutnih pohvala do apsolutne nule. Iako nije u pitanju film “koji ćete ili voleti ili mrzeti”, kako već glasi kliše, može se sa sigurnošću reći da je podelio kritiku.

Rekao bih pre da je ovo jedan od onih filmova koji vam legnu ili ne, a koje “krasi” neujednačenost, konfuzija i ne baš jasne umetničke ambicije, ili makar njihova realizacija. Nije ovo film ni impozantnog stila, ni sjajne priče, niti naročito nov, a opet ima neku nespretnu svežinu koja dolazi iz nadobudnosti. Ako vam legne, u stanju ste da mu za štošta progledate kroz prste. Ako ne, neće ga oprati ni Dunav ni Sava. A ja se još lomim, valja li ili ne, i to na svim nivoima, od osnovne priče do finalne realizacije i to mi se nekako čini potpisnim za Williama Monahana. Prošle godine u ovo neko doba jako me je zbunjivao njegov scenario za The Gambler.

Naš protagonista je jedan od klasičnih tipova: filmska zvezda u krizi identiteta. On se zove Tom, igra ga Garret Hedlund i upoznajemo ga na kućnom ili možda televizijskom snimku gde priznaje da ne zna šta bi sam sa sobom, poziva se na Byrona i Rimbauda. Već u sledećoj sceni napušta svoj brlog i uspavanu ljubavnicu (Bourgoin), dok mu žena ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici (ozbiljno, da li to neko još uvek koristi?), seda u džip i odlazi u naslovnu pustinju gde se igra Sama Peckinpaha i dere se na kojote u daljini. Umesto kojota, međutim, pojavljuje se neznanac, skitnica (Isaac) i kreće da brblja o književnosti, filozofiji i religiji. Susret na rastanku prerasta u obračun u kojem “tesnu pobedu” odnosi Tom.

Ali dan kasnije, neko drugi gine. Šerif slučajno probudi Toma i on ga upuca, misleći da puca na neprijatnog gosta od prethodne večeri. Gost je, naravno, sve to video. Sad, nije toliki problem rešiti se leša, ali svedoci su nezgodna stvar. Dobro, ovaj nije baš pouzdan, ali je svakako neprijatan, sigurno je sociopata, a možda je i serijski ubica. Tom se vraća svom nesnađenom životu sa dodatnom dozom paranoje, a i neznanac uspeva da ga isledi i kreće za njim...

Do tada iznimno naporan film odjednom postaje zanimljiv, pre svega zbog paranoidne neo-noir atmosfere. Tomovo ponašanje, od početka čudno, sada postaje i opravdano. A skitnica potpisana kao Jack je ne samo efikasan bauk (čudan tip, iz najnižeg sloja, ali samouki intelektualac), nego i veoma snalažljiv i beskrupulozan tip koji bi se sasvim solidno uklopio u okruženje Hollywooda, pa je zato još strašniji. Počinje igra mačke i miša između njih dvojice, a istovremeno se podiže temperatura i Tomovih privatnih konflikata.

Druga solidna stvar u inače problematičnom scenariju, opterećenom sintetičkim, pseudo-cool i pseudo-dubokoumnim replikama koje se dotiču omiljenih tema naših junaka, su reference na stare filmove. U paketu sa gustom atmosferom i lokacijom, logično je pomisliti na Sunset Boulevard, ali tu se provlače i drugi noir-klasici koje Monahan sasvim solidno prožima sa svojom usporenom i pomalo rasutom pričom.

Treći plus ovog filma su glumci, i to dvojica glavnih, onih koji su zapravo u sukobu. Garrett Hedlund sasvim solidno igra svoj tipski lik, dovoljno je uverljiv i kao bahata zvezda i kao isfrikani tip sa nekom grižom savesti, ali Oscar Isaac je prosto briljantan i uspeva da stvori jednog sasvim originalnog psihopatu. Što se ostalih tiče, Walton Goggins me još nije uverio u širinu svog glumačkog talenta. Pamtim ga samo kao Tarantinove južnjačke sirovine, a ovde je potpuno neprimetan kao Tomov agent. Takođe, Mark Wahlberg je čudan izbor za ulogu studijske glavešine, niti je on artikulira kako valja, niti je lik sjajno napisan (opšta mesta bodu oči), niti je zapravo potreban u celom tom odnosu snaga.

Ni sad na kraju teksta nisam siguran šta mogu reći o filmu, valja li ili ne. Svakako je bolji po delovima nego u celini, mada u jednom trenutku sasvim solidno konvergira. Možda je štos u Monahanu kao autoru: on je pisac koji voli zvuk svog glasa i kad režira i na primeru Mojave je to očito.