Carol

2015.

režija: Todd Haynes

scenario: Phyllis Nagy (po romanu Cena soli Patricie Highsmith)

uloge: Cate Blanchett, Rooney Mara, Sarah Paulson, Kyle Chandler, Jack Lacy, John Magaro

Dve godine pre Carol u Cannesu je trijumfovao film sa kojim će se Carol često porediti: La vie d'Adele. Nije tu samo stvar mesta za premijeru, niti osvojenih nagrada (u slučaju Carol to je nagrada za najbolju ulogu Rooney Mari i Queer Palma Toddu Haynesu), pa ni to da oba filma tretiraju lezbejske veze između osoba koje se razlikuju po godinama i klasnoj pripadnosti. Prava paralela koja se može povući je da ova dva filma nisu striktno rečeno gay filmovi. U slučaju La vie d'Adele, čisto zlato je činjenica da film tematizira lezbejsku vezu pre svega kao vezu, uz začin vrućih i hrabrih scena seksa. Carol, međutim, ne uspeva da pogodi tu zlatnu žicu: u pitanju je klasična kostimirana melodrama (po motivima nekako kultnog romana) koja ne tematizira dovoljno reperkusije, bilo socijalne, bilo psihološke, toga što u centru priče imamo lezbejski par.

Film počinje sa snažnom uvodnom scenom u kojoj muškarac prekida razgovor između Therese (Mara) i Carol (Blanchett). Vidi se da žene imaju zajedničku prošlost, da je razgovor bio važan, poverljiv i da će ostati nedovršen. To je stari trik i do kraja filma ćemo se vratiti na tu scenu.

Nekoliko meseci ranije, Therese je tek naivna curica koja radi u robnoj kući i deluje kao da je pala s Marsa. Ona ima kao dečka (Lacy) koji navaljuje da njih dvoje odu zajedno u Evropu i da se po hitnom postupku venčaju. Ona bi ga rado odbila, prosto nije spremna na to, ali ne zna kako. Njen život će se promeniti iz fundamenta kad upozna Carol. Zgodna, nešto starija i samouverena, situirana plavuša joj se pojavljuje na radnom mestu, pravi veliku narudžbu, ostavlja adresu za dostavu i zaboravlja rukavice, možda namerno. Ona je zaintrigirana za devojku, a i Therese ide u tom pravcu kad njih dve počnu da se druže.

Kao što Therese ima dečka sa kojim ne zna šta će, tako i Carol ima muža (Chandler) kojeg ne uspeva da se reši, a sa njim i kćerkicu. Carol takođe ima “istoriju” sa “neprimerenim vezama” sa ženama, poglavito sa Abby, što jako utiče na muževljevo ponašanje i na njihov razvod, pa i na spor oko starateljstva. 

Godine su rane 50-te, društvo je izrazito konzervativno, homoseksualnost se smatra bolešću ili amoralnim ponašanjem. Ono što se danas gleda kao ljubav ili kao eksperiment sa sopstvenom seksualnošću, tada se gledalo isključivo kao afera. I tu smo u problemu: specifičnost situacije ne dolazi do izražaja i logično je pretpostaviti da bi glavni detalji priče ostali isti i da je Carol običavala imati ljubavnike, a ne ljubavnice (Ana Karenjina kao primer), te da se Therese upustila u vezu sa starijim, oženjenim muškarcem, a ne starijom, udatom ženom.

Opet, reći da je Carol loš film bilo bi blasfemično. Prvo, potpuno funkcioniše kao melodrama i ljubavnu priču tretira staloženo i klasično, a opet nekako intrigantno. Scenario je uglavnom dobar, naročito što se tiče razvoja dve protagonistkinje, odnosa među njima i neke stalne tenzije koju slutimo. Kao i svaki solidan “period piece” i ovaj je vizuelna poslastica, sa obiljem detalja što se tiče scenografije, kostimografije, frizura i šminke, na osnovu kojih se upoznajemo i sa socijalnom i sa psihološkom slikom njih dve na dovoljno diskretan način.

I njih dve su apsolutno maestralne u svojim ulogama. Cate Blanchett kao Carol demonstrira veliku unutarnju dramu koja se skriva ispod uglađenog, aristokratskog držanja, dok je Rooney Mara pravi izbor za početnu smušenost i naivnost kod Therese, kao i za transformaciju od takve “curice” do samostalne žene. I njihova hemija u zajedničkim scenama je naprosto sjajna. Sarah Paulson takođe ima veoma dobru epizodu kao Abby.

Zašto Carol onda nije bolji film? Jedan od razloga je to što, ma kako decentne i diskretne bile te scene, radnja jednostavno ne uzima maha negde do druge polovine filma. Drugo, muškarci su redom prikazani kao nametljivi, dosadni tipovi koji teraju svoje po svaku cenu, što možda i nije sasvim netačno, ali je pojednostavljeno. Treće, njih dve su zapravo pasivne u tom muškom svetu, skrivene i apsolutno spremne da drže masku i prihvate nametnute uloge. Na sve to je možda namerno stavljen akcenat u filmu, i možda je patrijarhalnost društva njima veći problem od njihove zabranjene ljubavi, ali mi ni u jednom ni u drugom slučaju ne vidimo težinu pritiska na njih. Naprosto, Carol deluje kao tipična, sigurna melodrama koja određene pojave u društvu samo pomene, ali je suviše uljudna da bi se sa njima dublje pozabavila.

Iako se roman Patricie Highsmith smatra kultnim u određenim krugovima i uveliko odstupa od psihološki napetih krimića koje je ona u principu pisala i u svakom slučaju tematizira za ono vreme prilično nepopularne stvari (toliko da ga je već poznata autorica objavila pod pseudonimom), to i dalje ne znači da se može tek tako preneti na filmski medij. Scenaristkinja Phyllis Nagy je Highsmithovu dobro poznavala i na scenariju je dosta radila, ali je nešto od autoričinih zapažanja ostalo izgubljeno u prevodu. Ne treba potceniti ni vremenski odmak od preko 60 godina, mlađi gledaoci možda neće shvatiti ondašnju društvenu klimu.

Reditelj Todd Haynes se u svojoj karijeri dosta bavio gay tematikom iz različitih uglova. Najočitije u Far from Heaven (2002), ali i u svom prvencu Poison (1991), kao i u Velvet Goldmine (1998). Zato zapravo čudi da sa Carol propušta šansu da napravi film koji će se tim aspektom više pozabaviti. Uspeo je da napravi klasičnu melodramu i da potencijal svojih glumica iskoristi na najbolji mogući način, kao i da privuče određenu publiku. Film ima 6 nominacija za Oscare, ali ne i neke realne šanse. Možda ga ta kalkulacija s nagradama zapravo koči.