2014.
režija:
Daniel Barber
scenario:
Julia Hart
uloge:
Brit Marling, Hailee Steinfeld, Muna Otaru, Sam Worthington, Kyle
Soller, Ned Dennehy, Amy Nuttall, Nicholas Pinnock
Istorijska
je činjenica da je Američki građanski rat početak onoga što
nazivamo ženskom emancipacijom. Dok su muškarci bili zauzeti
ratovanjem, ženama su na brigu ostavljene farme i radnje. I pokazale
su se doraslima zadatku. To je jedna strana medalje. Druga je da su
iste te žene, naročito na mestima u blizini onih gde su se vodile
borbe ostale najizloženije nasilju vojski i bandi u prolazu.
Posledice rata...
The
Keeping Room u centar postavlja tri žene na farmi, negde na Jugu
pred kraj rata kada vojska Unije polako osvaja poslednja uporišta.
One su dve sestre, starija Augusta (Marling), sposobna sa puškom
koja figurira kao glava porodice i mlađa Louise (Steinfeld), večito
sa glavom u oblacima. Sa njima je i bivša robinja Mad (Otaru). Majka
je verovatno umrla, otac poginuo, a i Madin verenik je verovatno u
vojsci, severnjačkoj. Vremena se menjaju, nestabilna su i
nepredvidljiva i treba preživeti. Iz njihove perspektive na
zabačenoj farmi, možda je i došlo do kraja sveta, samo njima niko
nije javio...
Samo
film ne počinje s njima. Atmosfera je jednako apokaliptična i
zloslutna. Crnkinja slučajno naleti na dvojicu vojnika Unije
(Worthington, Soller), izvidnicu ili prethodnicu, na svom pohodu
zadovoljavanja svojih potvrda. Znate već: pljačka, silovanje i
ubijanje svakog dovoljno nesrećnog da im se nađe na putu. Augusta
će slučajno naleteti na njih dvojicu u opusteloj seoskoj gostionici
gde je otišla po lek za Louise koju je ujeo rakun. Iako će se
sticajem okolnosti snaći i odbiti njihov prvi nalet, oni će je
islediti do farme, pa će se sve tri žene naći u opasnosti.
Film
se kreće kroz razne žanrove, od istorijske ratne drame, preko
natruhe westerna do “home invasion” trilera, ali to čini u
konstantnom tempu. Nivo napetosti je visok od početka do kraja i ona
dolazi iz te guste i teške atmosfere sveopšteg beznađa. To ima
logike pošto je film smešten na Jug, na poraženu stranu u
iscrpljujućem ratu. Južnjačka samo-viktimizacija postoji kao
filmski još od Griffitha i The Birth of a Nation (1915), ali
ovde se ne može govoriti o rasističkim pod-tonovima, iako su
Yankees strah i trepet. Ipak The Keeping Room će samo zbog
činjenice da je protagonistkinja iz bivše robovlasničke klase
(iako je svesna da je vreme takvih odnosa prošlo i ne žali za njim)
biti sporan film, iako upravo bivša robinja ima najpamtljiviji
monolog i figurira kao moralna vertikala.
Moj
problem sa The Keeping Room je druge prirode. Jednostavno,
film ima dobru ideju, čak i razrađeni scenario koji se našao na
“crnoj listi” dobrih scenarija koji nisu još realizovani, ali
niti ide do kraja u otkrivanju stanja stvari, niti uspešno zalazi u
emotivnu i psihološku dubinu. Zapravo nas zasipa jednim te istim,
potpuno ispravnim, ali banalnim zaključkom da je rat pakao za ženu.
Znamo od prve scene, nećemo znati ništa bolje ni na kraju. Iako je
gluma dosta ekspresivna i na nivou, posebno od strane naše tri
heroine, čak i kad bi likovi mogli biti izgrađeniji, reditelj
Daniel Barber konstantno udara na isto mesto, pa nešto što bi
prošlo kao efektan “mood piece” postaje naporno filmsko
iskustvo.
Razumem
estetiku indie filma, duge kadrove, kameru iz ruke i izvlačenje
maksimuma iz rumunskih lokacija koje začuđujuće dobro “igraju”
jug Amerike. Razumem i budžetska ograničenja i autorsku odluku da
film ne skrene putem nekakve akcije, osvete, klasične western
pravde... Inovativno je što Građanski rat posmatramo, za promenu,
iz ženske perspektive, ali mi je žao što The Keeping Room
nije kompletniji i bolji film.
No comments:
Post a Comment