2014
režija:
Takashi Miike
scenario:
Hiroyuki Yatso (prema manga stripu)
uloge:
Sota Fukushi, Hirona Yamazaki, Ryonosuke Kamiki, Mio Yuki, Riri
Furnaki
Plodnost
Takeshi Miikea je legendarna: za 25 godina karijere japanski autor
beleži 97 naslova u svim zamislivim žanrovim. Štancao je za video
i televiziju, brzo dogurao do bioskopskih filmova i sada kada je
“usporio” izbacuje najmanje dva naslova godišnje. Naravno, ni uz
najbolju volju ne mogu ispratiti sve što Miike radi, budući da bar
polovina njegovih filmova ne ugleda američko, evropsko ili
festivalsko tržište. A i iskreno sumnjam da je moguće održati
nivo inspiracije iz filma u film, iz godine u godinu.
As
the Gods Will se isplatilo čekati tih godinu dana koliko sam
lovio kopiju sa prevodom pošto sam propustio šansu da ga pogledam
na festivalu. Čudna stvar, nešto noviji Yakuza Apocalypse
sam pogledao ranije, još letos, takva je bila prilika, ali sam ostao
nezadovoljan nekoherentnošću Miikeovog trasha. As the Gods Will
je potpuno suprotan primer: pitak, zanimljiv, zabavan, potpuno jasan,
a opet lud, nakrcan inspiracijom i pun japanskog čudaštva.
Premisa
je jednostavna. Ovo je “game of death” film (tipa Battle
Royale, kad smo već na japanskom terenu) smešten u
srednjoškolski milje. Naš junak Shun Takahata (Fukushi) se moli za
zabavniji život od njegovog koji se svodi na igranje igrice i
blejanje u školi. Zašto život ne bi više ličio na igricu i bio
uzbudljiviji? Želja će mu se ispuniti toliko da će poželeti svoj
dosadni život nazad. Ni sam nije svestan kako...
Sve
počinje sa Daruma lutkom u učionici. Ovo je varijacija na temu igre
kod nas poznate kao “drvena marija”, učesnici se ne smeju
kretati dok je lutka okrenuta prema njima, cilj je približiti se i
isključiti je. Samo su posledice brutalnije: onaj ko ispadne, ispada
stvarno, glava mu eksplodira, projektil krvi i krvavo crvenih perli
poleti iz njega. Sledeća igra je mačke i miša u fiskulturnoj sali.
Učesnici su miševi i moraju izbeći džinovsku robo-mačku,
uspavati je i okačiti joj zvonce veličine košarkaške lopte.
Bizarnosti se samo nastavljaju, sve redom su dečije igre sa smrtnim
ishodom za promašaje, a logika neprejebivo stripovska i “gamerska”.
I sve deluje istovremeno slatko i dečije nevino, ali je zapravo
brutalno.
Naravno,
naš junak nije sam, nego je okružen nekolicinom tipskih likova.
Nije teško pretpostaviti da su potencijalne simpatije Ichika
(Yamazaki) i Shoko (Yuki) relativno značajne za priču, kao i mladi
psihopata Amaya (Kamiki) koji zaista uživa u igri, dok su ostali,
RPG terminologijom rečeno, NPC-evi čiji nam gubitak neće puno
značiti. Mada Miike ima nekoliko aseva u rukavu i par puta nas fino
navodi na krivi trag po tom pitanju. Štos je u tempu koji je
savršen, kad god padne, majstor ga podigne nekim trikom. Znamo za
foru, ali nam ne smeta.
Isto
tako, tipskost likova i njihovih međusobnih odnosa nije nešto što
se može zameriti. Poenta filma je negde drugde i vrlo se jasno da
iščitati. Miike zapravo govori o borbi za opstanak i surovosti
darvinizma, ali i o sudbini i sreći. Pritom potpuno izbegava kliše
“feel-good” filma za klince i dobro sakriva svoje udarce. Iako
znamo da je bitka od početka krvava, ali na onaj stripovski “pulpy”
način, ništa nas neće pripremiti na tu količinu mraka i cinizma.
Nije
to ništa loše, naprotiv. Niti Miike na bilo koji način popuje.
Niti se iživljava. Svet je surov, ali to ne znači da u njemu ne
možemo uživati. Ili se makar zabaviti. As the Gods Will je
upravo to: dva sata čiste, infantilne i krvave zabave, očekivano
bizaran, produkcijski ispoliran i znalački režiran film. Prosto,
razlog zašto je Takashi Miike majstor.
No comments:
Post a Comment