First Love / Hatsukoi

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Takashi Miike

scenario: Masa Nakamura

uloge: Masataka Kubota, Sakurako Konishi, Shota Sometani, Nao Ohmori, Becky, Seiyo Uchino, Jun Murakami, Sansei Shiomi

Prva ljubav zaborava nema i to itekako stoji za najnoviji, inače 103. po redu, film japanskog velemajstora Takashi Miikea. Ali ne očekujte da će se iza ovog generičkog naslova skrivati nekakva generička ljubavna priča, naprotiv. Miike, globalnoj publici poznat po naslovima kao što su Ichi the Killer, Audition, 13 Assassins i sličnim ultra-nasilnim i ultra-stilizovanim trilerima, akcijadama i istorijskim spektaklima sa obiljem izlomljenih, raznesenih i isečenih glava i udova, doduše, priča pravu i punokrvnu ljubavnu priču, ali onakvu kakvu ćemo naći u pulp-romanima iz 50-ih, i to sa energijom mladih Quentina Tarantina i Guya Ritchieja. Pripremite se za ludu vožnju.

Prvi deo ljubavnog para je Leo (Kubota), momak koji je odrastao kao siroče kojem je boks jedini način da se probije kroz život. Kada mu nakon neočekivanog nokauta koji je popio u bolnici otkriju tumor na mozgu koji nije moguće operisati, on postaje čovek koji više nema šta da izgubi. Drugi deo para je Yuri (Konishi), devojka koja pati od halucinacija koje jedino može umiriti drogom. Nju je otac na ime duga prodao mafiji i ona taj dug otplaćuje kao prostitutka pod "umetničkim imenom" Monica.

Njihovo upoznavanje je sticaj suludih okolnosti i ponajmanje ima veze sa njima samima. Sve je to, naime, deo plana mafijaškog siledžije nižeg nivoa, Kasea (Sometani) da uz pomoć korumpiranog policajca (Ohmori) ukrade pošiljku droge. Kako pošiljka prolazi kroz stan u kojem Monica živi i radi, Kase joj namešta svog ortaka kao klijenta da bi je isterao iz stana koji delu sa svojim makroom i njegovom opasnom devojkom Julie (Becky). Međutim napad halucinacija i Leova intervencija će boksera i prostitutku poslati u beg pred gangsterima raznih nacionalnosti i fela (i Yakuze i Trijade samo čekaju izgovor da otpočnu rat između sebe).

Za razliku od Monice koja upada u profil "dame u nevolji", Julie je stereotip opasne cure spremne da se odbrani, ali i da napadne, kao i da otkrije Kaseove namere i na njih alarmira šefove. Opet, nije da je njegov plan toliko otporan na iskliznuća kao što on misli, ali svejedno. Ono što sledi je jurnjava jedne posebno duge tokijske noći, te obračun u skladištu kao kulminacija...

Scenario Mase Nakamure ne donosi neke naročite inovacije u žanr i žanrove. Zapravo smo ga u različitim inkarnacijama i sa različitim varijacijama gledali nebrojeno puta u najrazličitijim kontekstima i kinematografijama. Ono po čemu First Love istupa je Miikeova majstorska režija, ispolirana u smislu koreografije nasilnih tučnjava, pucnjava i borbi katanama, kao i izbalansirani ton između neapologetski sentimentalnog, komičnog, stripovskog i napetog kojim uspešno provocira gledaoce za svih 108 minuta trajanja filma.

Kada smo kod provokacije, Miike hoda po tankoj liniji koja razdvaja napetu, mužjačku akciju od toksičnog mizoginog mačizma, ali je ne prelazi čak ni kada je osobito kreativan u portretiranju nasilja nad ženama. Tu je posebno važan lik opasne Julie koja odbija da umre, bilo da je davi plaćeni ubica, bilo da Kase u automobilu naglo ubrzava i koči tako da ona udara glavom dok se ne onesvesti, a čak joj ni elaborirano podmetnut požar neće doći glave. Možda je Monica slatka i unekoliko pasivna, ali ni u kojem slučaju nije tupa i blesava, već pokazuje izuzetan nagon za preživljavanjem.

Uostalom, stripovski ton koji, kako film odmiče prema kulminaciji, počinje da dominira, naprosto postavlja neka druga pravila igre, pa na First Love možemo i moramo gledati kao na majstrostvom izdignut komad "pulp" kinematografije. U tome se Miike dosta oslanja na direktora fotografije Nobuyashu Kitoa i montažu Akire Kamiye, tako da urnebesna akcija bude sve vreme izuzetno pregledna, a muzika koju potpisuje Koji Endo samo pojačava ugođaj. Miike se ne boji da u jednom trenutku ode sasvim u pravcu anime (da, dobijamo i jednu fantastičnu animiranu sekvencu), ali i da posle spusti loptu, te da filmu napravi tri logična završetka, sve jedan bolji i potentniji od drugog. Majstor je majstor i to je to.

Kamisama no iu tori / As the Gods Will

2014

režija: Takashi Miike

scenario: Hiroyuki Yatso (prema manga stripu)

uloge: Sota Fukushi, Hirona Yamazaki, Ryonosuke Kamiki, Mio Yuki, Riri Furnaki

Plodnost Takeshi Miikea je legendarna: za 25 godina karijere japanski autor beleži 97 naslova u svim zamislivim žanrovim. Štancao je za video i televiziju, brzo dogurao do bioskopskih filmova i sada kada je “usporio” izbacuje najmanje dva naslova godišnje. Naravno, ni uz najbolju volju ne mogu ispratiti sve što Miike radi, budući da bar polovina njegovih filmova ne ugleda američko, evropsko ili festivalsko tržište. A i iskreno sumnjam da je moguće održati nivo inspiracije iz filma u film, iz godine u godinu.

As the Gods Will se isplatilo čekati tih godinu dana koliko sam lovio kopiju sa prevodom pošto sam propustio šansu da ga pogledam na festivalu. Čudna stvar, nešto noviji Yakuza Apocalypse sam pogledao ranije, još letos, takva je bila prilika, ali sam ostao nezadovoljan nekoherentnošću Miikeovog trasha. As the Gods Will je potpuno suprotan primer: pitak, zanimljiv, zabavan, potpuno jasan, a opet lud, nakrcan inspiracijom i pun japanskog čudaštva.

Premisa je jednostavna. Ovo je “game of death” film (tipa Battle Royale, kad smo već na japanskom terenu) smešten u srednjoškolski milje. Naš junak Shun Takahata (Fukushi) se moli za zabavniji život od njegovog koji se svodi na igranje igrice i blejanje u školi. Zašto život ne bi više ličio na igricu i bio uzbudljiviji? Želja će mu se ispuniti toliko da će poželeti svoj dosadni život nazad. Ni sam nije svestan kako...

Sve počinje sa Daruma lutkom u učionici. Ovo je varijacija na temu igre kod nas poznate kao “drvena marija”, učesnici se ne smeju kretati dok je lutka okrenuta prema njima, cilj je približiti se i isključiti je. Samo su posledice brutalnije: onaj ko ispadne, ispada stvarno, glava mu eksplodira, projektil krvi i krvavo crvenih perli poleti iz njega. Sledeća igra je mačke i miša u fiskulturnoj sali. Učesnici su miševi i moraju izbeći džinovsku robo-mačku, uspavati je i okačiti joj zvonce veličine košarkaške lopte. Bizarnosti se samo nastavljaju, sve redom su dečije igre sa smrtnim ishodom za promašaje, a logika neprejebivo stripovska i “gamerska”. I sve deluje istovremeno slatko i dečije nevino, ali je zapravo brutalno.

Naravno, naš junak nije sam, nego je okružen nekolicinom tipskih likova. Nije teško pretpostaviti da su potencijalne simpatije Ichika (Yamazaki) i Shoko (Yuki) relativno značajne za priču, kao i mladi psihopata Amaya (Kamiki) koji zaista uživa u igri, dok su ostali, RPG terminologijom rečeno, NPC-evi čiji nam gubitak neće puno značiti. Mada Miike ima nekoliko aseva u rukavu i par puta nas fino navodi na krivi trag po tom pitanju. Štos je u tempu koji je savršen, kad god padne, majstor ga podigne nekim trikom. Znamo za foru, ali nam ne smeta.

Isto tako, tipskost likova i njihovih međusobnih odnosa nije nešto što se može zameriti. Poenta filma je negde drugde i vrlo se jasno da iščitati. Miike zapravo govori o borbi za opstanak i surovosti darvinizma, ali i o sudbini i sreći. Pritom potpuno izbegava kliše “feel-good” filma za klince i dobro sakriva svoje udarce. Iako znamo da je bitka od početka krvava, ali na onaj stripovski “pulpy” način, ništa nas neće pripremiti na tu količinu mraka i cinizma.

Nije to ništa loše, naprotiv. Niti Miike na bilo koji način popuje. Niti se iživljava. Svet je surov, ali to ne znači da u njemu ne možemo uživati. Ili se makar zabaviti. As the Gods Will je upravo to: dva sata čiste, infantilne i krvave zabave, očekivano bizaran, produkcijski ispoliran i znalački režiran film. Prosto, razlog zašto je Takashi Miike majstor.

Yakuza Apocalypse / Gokudou daisenou

2015.

Režija: Takashi Miike

Scenario: Yoshitaka Yamaguchi

Uloge: Hayato Ichihara, Yayan Ruhian, Lily Franky, Riko Nayumi, Pierre Taki, Denden, Reiko Takashima, Mio Yuki, Sho Aoyagi

Upornost u snimanju filmova je hvale vredna osobina za mladog autora koji se tek probija, za autora u najboljim godinama koji pokazuje da još ima strasti i za veterana koji na taj način pokazuje da je još svež i živahan. Tvrdoglavost u snimanju filmova je skoro pa patetična osobina i za mladu netalentovanu neznalicu i za sredovečnog smarača i za starca koji ne zna kada je vreme da ode u penziju. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je Takeshi Miike sa svojim poslednjim filmom vrlo blizu patetičnom prizoru vrednom žaljenja.

I to je šteta iz dva razloga. Prvo, zato što je Takashi Miike i vešt zanatlija i autor koji ima ideju i zapravo jako vredan i poduzetan tip. Njegove žanrovske intervencije su nešto čemu se radujem i što me drži budnim čak i kad je jasno da on taj neki film samo odrađuje. Volim taj njegov „mash-up“, volim raznolikost njegovih filmova i volim to što mu nije stalo samo do love, ali izgleda da je i on samo čovek koji ostaje bez ideja...

Drugi razlog je to što Yakuza Apocalypse ima sasvim dobro polazište. U pitanju je priča o unutar-klanskom i izvan-klanskom ratu japanskih mafijaša koji, eto, nisu samo obični ljudi od krvi i mesa, nego su neki od njih čak vampiri, a ima i drugih monstruma. Film čak i fino počinje i polako izlaže situaciju, krijući natprirodnu komponentu dovoljno dugo da ona dođe kao iznenađenje, dok nam podastire druge bizarnosti. Recimo glede kodeksa koji se u jednim situacijama poštuje, a u drugima krši. Recimo, neki se tetoviraju, drugi ne. Neki su hrabri, drugi ne. Neki pričaju o zaštiti civila, ali ih drže zatvorene u podrumu na kursu štrikanja...

Za glavnog „bossa“ Kamiuru (Franky) otkrivamo da je vampir tek kad on padne žrtvom zavere i u okviru klana i van klana, čini se i van normalnog sveta. Njemu presude tip koji govori na engleskom, obučen u „halloween“ kostim sveštenika i njegov pomoćnik koji izgleda kao štreber (zvezda borilačkih filmova Garretha Evansa, Yayan Ruhian), ali ne pre toga što Kamiura svoju moć prenese na svog omiljenog pomoćnika Kagayamu (Ichihara). To, naravno, dovodi do rata između običnih i vampirskih yakuza koje se eksponencijalno razmnožavaju. U tom ratu su, međutim, i bizarnija čudovišta od toga: neko antropomorfno biće sa kljunom koje ubija smradom i nekakva žabolika maskota...

Ako ste shvatili da je u pitanju trash, u pravu ste. Miike tu nije nimalo suptilan, čini se niti ozbiljan, iako početak možda više sugerira njegovu posvetu video-produkciji i nostalgično sećanje na njegove dane u njoj. Jednom kada shvatimo, u trenutku ubistva, kakve je sorte zapravo Yakuza Apocalypse kao film, povratka nema. Nije mi problem što je to trash, dokle god drži pažnju, ritam i tempo i dokle god nekako komunicira sa publikom širom od dvojice autorovih drugara. Problem je kada je taj trash nekoherentan i kada deluje nabacano i zbrda-zdola, lenjo i nepromišljeno.

Ne volim da se osećam glupavo kad gledam film jer prosto nisam takav tip. Ne volim kad mi nit filma pobegne koliko god pozorno gledao. Ne volim kad imam osećaj da me autor zeza. A najmanje od svega volim kad film koji ima materijala za 90 minuta traje preko 120. Sorry, Takashi, drag si mi, ali si zabrljao. Nadam se da će tvoj sledeći film biti bolje osmišljen. Možda će moji drugari navučeni na „japanizam“ naći nešto za uživanje u ovom filmu, ali meni to nije uspelo...

Shield of Straw / Wara no tate

2013.

režija: Takashi Miike

scenario: Tamiyo Hayashi (po romanu Kazuhira Kiuchija)

uloge: Nanako Matsushima, Tatsuya Fujiwara, Takao Ohsawa, Goro Kishitani, Masato Ibu, Kento Nagayama, Tsutomu Yamazaki

Takashi Miike je fenomen moderne filmske industrije već samom činjenicom da je do sada snimio blizu 100 naslova, tempom od najmanje 2 filma godišnje, često i dosta više od toga. Ali Miike nije (samo) štancer, barem više nije. On je počeo kao reditelj malo neurednih filmova direktno za video, da bi se u kasnijem periodu karijere probio do sveta bioskopskih celovečernjih filmova i prošetao kroz žanrove, barem one popularne u Japanu. Snimao je i uvrnute horore i istorijske spektakle i akcije i komedije. Shield of Straw, ekranizacija romana Wara no tate upotpunjuje njegovu karijeru sa visokobudžetnim i svakako zanimljivim trilerom.

Premisa je čista klasika: policajci iz specijalnog odeljenja za zaštiru lica od interesa Mekari (Oshawa) i Shiraiwa (Matsushima) moraju zajedno sa kolegama iz lokalne policije Fukuoke prevesti opasnog kriminalca Kiyomarua (Fujiwara) na suđenje u Tokijo. Kiyomaru je višestruki silovatelj i ubica devojčica i višestruki povratnik u zločin, a njegova poslednja žrtva je unuka tajkuna Ninagawe (Yamazaki). Tajkun je “raspisao” nagradu od milijardu jena (oko 10 miliona dolara) za ubistvo i desetinu toga za samo pokušaj. Nepotrebno je isticati da je “sezona lova” otvorena, da će svaki očajnik, siromah, biznismen u dugovima, ali i policajci, vojnici i naoružani kriminalci okušati svoju sreću da zaradi “laku lovu”. Transport je težak, a sa tako visokim profilom slučaja skoro je nemoguće da prođe u tajnosti.

Film dalje ide po triler formuli koju smo već viđali, malo akcije, malo paranoje i nepoverenja u kolege pred izazovom kojem je teško odoleti. Naravno, otkrićemo nekoliko vešto tempiranih tajni, a Kiyomaru će se potruditi da policajcima oteža transport koliko je moguće, prvo zato što je bezobrazan i uvredljiv, drugo zato što je lud i sa sve manje kompasa.

Film nije ni u kom slučaju loš i nezanimljiv, lepo je snimljen, dovoljno uzbudljiv i spektakularan, čak ni gluma nije loša, mada povremeno klizi u teatralnost i to kod svih koji imaju bilo kakvu veću ulogu. Problem je što bi mogao biti još bolji i napetiji sa nekoliko prepravki u domenu dramaturške tehnike. Većina akcije je nabijena u prvu polovinu filmu, scena sa najviše akcione snage je očajnički pokušaj vozača kamiona natovarenog sa eksplozivom da se zaleti u policijsku kolonu i raznese ceo konvoj, a ona je negde na trećini filma. Nakon toga sledi u akcionom smislu anti-klimaks, a napetost se gradi na atmosferi nepoverenja i paranoje. Pored toga, u fokus kao glavna tema ulazi rasprava o moralu, profesionalnoj etici, osvetništvu i iskušenju. Na tom planu, Shield of Straw ne donosi puno novina i treba mu razrada ili makar specifikacija diskursa. Takođe, film bi bio napetiji kada Kiyomaruova krivica ne bi bila zacementirana već na samom početku. Bilo bi još mesta za sumnju, a otkriće tempirano za “treći čin” bi došlo kao klasičan trilerski trik.

Vrednost filma Shield of Straw je u količini haosa koji stvara sa veoma jednostavnom premisom. Romantizirani Japan kakav poznajemo iz pop-kulture ovde ne postoji, umesto toga imamo dosta balansiraniju i normalniju sliku. Bez obzira na koji se kodeks poziva, svako od likova ima makar dva motiva da izda svoja uverenja i ubije kriminalca. Prvo zato što je gad to zaslužio, drugo zbog novca. Sa haosom se organizovanost i tačnost kao tradicionalne japanske osobine moraju umaknuti snalažljvosti i radu na svoju ruku. Takođe, sukob kodeksa tradicije sa kodeksom zakonom je jedan od skrivenih dragulja u ovom filmu.

Ako Hollywood ne napravi re-make ovog filma, to znači da ključni ljudi u industriji spavaju. U američkoj sredini koja je sama po sebi manje uređena nego japanska, ovakav film bi zasijao i mogao da ukaže na probleme osvetništva i preširoke upotrebe oružja. U rukama veštog i hrabrog reditelja, Shield of Straw bi zablistao punim sjajem.

Ni ovoj japanskoj verziji ništa ne fali: ima akcije, ima moralne dileme i možemo razumeti većinu likova, a uz to izgleda kao uradak na visoko profesionalnom produkcijskom nivou. Istina, Shield of Straw pati od nešto rediteljske aljkavosti i teške ruke, ali je svejedno veoma zanimljiv.