Safari

2016.

režija: Urlich Seidl

scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Prošli put kada je Seidl lovio čudake za svoju kolekciju o austrijskim podrumima, pored nacista i fetišara, uspeo je da uhvati i par lovaca čiji je podrum vrveo od jeftinih afričkih maski i glavatih trofeja rogate divljači. Kako bi nacisti bili suviše veliki zicer koji bi vukao ka aktivizmu, a fetišari takođe zicer koji lako može završiti na terenu lascivne provokacije, Seidl se za svoj novi film, spiritualni nastavak prethodnika, opredelio baš za lovce. U njihovom “prirodnom okruženju”, na safari-ranču u Namibiji, u uniformama i sa snajperskim puškama.

Oni manje iskusni će se možda ograđivati pričama o etici, lovačkoj časti i poštovanju, o izazovu, sportu i dobroj borbi u kojem “lovački pozdrav” i “lovačko hvala” znače više od fakta da je neka životinja platila glavom za ljudsku zabavu. Pričaće se o puškama i kalibrima, koje zveri bi neko lovio, a koje ne bi, što iz poštovanja (čitaj diskriminacije), što iz manjka iskustva.

Međutim, cinizam fakata je neumoljiv: impala košta toliko, gnu toliko, bradavičasta svinja toliko, lav toliko. Zakon brojki govori i da lovni turisti, debele Švabe koje se pre odlaska u lov mažu kremom za sunčanje, za nekoliko dana potroše novca koliko bi “obični” turisti potrošili za nekoliko meseci. Kako to kolonijalno gordo zvuči! Kao i tautološka iskrenost vlasnika ranča koji kaže, parafraziram: “Kažu nam da mi ubijamo životinje. Ja im odgovaram ‘pa da.’”.

Ono što upada u oči su savršeno namešteni, simetrični kadrovi. Kada lovci sede u foteljama okruženi trofejima i sa žarom i iskrenošću govore direktno u kameru, stiče se utisak da su oni ovde zapravo autorova lovina i trofeji. Dok se za sam proces lova može reći da je prikazan verodostojno, sa sve čekanjem i taktiziranjem, pucanjem i traganjem za pogođenom životinjom, ono što sledi je takođe namešteno: pozicioniranje lešine i naslikavanje lovačke družine oko nje.

Nakon toga, Seidl zna promeniti ton i uputiti se u naturalističko promatranje epiloga situacije: tovarenja na kamion, deranja kože, obezglavljivanja i čerečenja, pečenja mesa i gozbe ređe za lovce, a češće za zaposlenike ranča. Možemo se tešiti da će makar nusprodukti lova biti iskorišteni od strane onih kojima su oni potrebniji.

Problemčić sa Safarijem leži u neizbežnosti poređenja sa prethodnikom. Hladna estetika, “matter of fact” stav i “deadpan” humor nastao iz simulacije objektivnosti su tu. Međutim, austrijski podrumi nude širi spektar tema i fenomena nego turistički safari i lov u Africi. Jer u procesu se jedino mogu menjati životinje i Seidl tu diže uloge od antilopa i svinja do zebre i čak žirafe. Što je veća životinja, intenzivniji je i efekat njene nepotrebne smrti, ali i osećaj pobede kod njenih ubica. Ali i pored toga Safari sasvim dobro radi kao prokazivanje svesti po kojoj te neka količina love može od ubice učiniti sportistom.

Desierto

2015.

režija: Jonas Cuaron

scenario: Jonas Cuaron, Mateo Garcia

uloge: Gael Garcia Bernal, Jeffrey Dean Morgan, Alondra Hidalgo

Iza dvosmislenog naslova koji može označavati mesto radnje – pustinju, ali i socijalni status / stanje duha svojih likova – napuštenost i koji ukazuje na slojevitost i društveni angažman kada su u pitanju granice i migracije, zapravo je tek solidan eksploatacijski film o lovu na ljude, više u triler nego u horor ključu. Reditelj Jonas Cuaron, sin cenjenog Alfonsa i njegov ko-scenarista na blockbusteru Gravity, svakako ima talenta, inteligencije, pa i percepcije kada su u pitanju detalji, ali to ne dolazi do izražaja u njegovom debiju koji je manje ili više podređen vrlo direktnom, nesuptilnom i teškorukaškom poentiranju.

 Cuaronova sposobnost za vizualizaciju je vidljiva već u prvih nekoliko kadrova u kojima prati stari kamionet u pustinji i kreira sliku u kojoj se stapaju boje slanog peska, vozila i prašnjavog neba. Problem na značenjskom nivou počinje već na tom mestu: mitski “setting” pustinje, sa granicom ili bez nje, tako sveprisutan u westernu i hororu naprosto ne može stajati kao kulisa, nego mora značiti Nešto. Ali svi mogući konteksti su već obrabljeni i teško je reći nešto zaista novo.

Simbolika sa imenima takođe nije od pomoći. Protagonista se zove Moises (igra ga globalno poznati Gael Garcia Bernal) i jasno nam je da je njegova namena da Židove, ovaj, Meksikance prevede preko reke, odnosno preko žice u novu domovinu koja je jednako negostoljubiva kao stara. Notta bene, Moises nije krijumčar ili vodič (oni su takođe prisutni), nego jednostavno sposoban i moralan lik, iskusan, snalažljiv i spreman da pomogne slabijima. Nasuprot njemu stoji Sam (efikasan negativac Jeffrey Dean Morgan), kao “Uncle Sam”, netolerantni domaćin koji čak nije ni nekakav organ reda, nego usamljeni revolveraš, odnosno snajperista, rasista i psihopata koji luta, lovi zečeve i Meksikance. Kamionet mu je deo obavezne opreme, južnjačka zastava koja vijori s njega se nekako podrazumeva, a čak mu se i pas zove Tragač.

Od grupe Meksikanaca iz prvog, skršenog kamioneta koji služi manje-više samo da nas upozna sa likovima među kojima Moises istupa kao mehaničar (ne da će nešto popraviti, ali makar će ustanoviti teži kvar), knjiga će ubrzo spasti na par slova. Desetak njih ginu u jednoj sceni kao NPC-jevi u kompjuterskim igricama da nas uvere koliko je “Uncle” Sam opasan. Ostali ginu jedan po jedan, u svakog od njih je ugrađena mana zbog koje će nam biti jasno da lik ne može preživeti (nedovoljno iskustvo ili fizička sprema) ili će nam služiti kao otklon od žaljenja (moralna izopačenost ili sam poziv krijumčara, makar i početnika), sve dok se družina ne svede na Moisesa i (nevinu) devojku u nevolji (Hidalgo). Sve će se to odigrati do nekih 40% filma, dok je ostatak klasično preživljavanje i pokušaj uzvraćanja udarca.

 Na čisto zanatskom planu, sve štima. Matrica eksploatacijskog B filma sa društveno-političkim pod-tekstom ovde je iskorištena do maksimuma i oplemenjena arthouse i festivalskim momentima i detaljima. Rezultat je napeta borba dvojice dostojnih protivnika od kojih jedan ima prednost domaćeg terena, a drugi prednost čistog srca. Tako gledano, Desierto je dosta bolji od svih tih novih varijacija na temu sa manijacima koji proganjaju svoje nevine žrtve.

Ono što je pogrešno je jednostrani, ostrašćeni i pojednostavljeni kontekst migracija i sprečavanja istih, ovde toliko izbačen u prvi plan da uspeva da zamrači sve ostalo. Ovde mrači čak i elementarnu logiku koja je u potpunosti podređena filmskim klišeima. Zašto se prva napadnuta grupa drži zajedno i tako postaje najlakša moguća meta kada instinkt govori “svako za sebe i trk do prvog zaklona”? Čemu onakva brutalnost prema nesrećnoj životinji? Zašto na kraju protagonista ne ubija neprijatelja efikasno, nego ganja poetsku pravdu? Zašto antagonista ne odustaje od lova pre nego što izgubi osnovna sredstva za život? Konačno, takav kakav je, pametan, sposoban i pošten, kako to da Moises mora ponovo i ponovo ilegalno prelaziti granicu i izlagati se takvoj opasnosti? Takav kakav je, on bi ili uspeo u Meksiku, makar dovoljno da preživi i prehrani familiju, ili bi našao način da u Ameriku pređe legalno, kao radnik, ili makar elegantnije od preskakanja žice u pustinji, kao i mnogo Meksikanaca pre njega i kao što će mnogo njih u Ameriku ući i posle.

 Naprosto, da je “Uncle Sam” toliko ubilački raspoložen prema svim pridošlicama, ne bi uopšte bilo migracija, legalnih ili ilegalnih. Ne bi bilo meksičkih sportista, muzičara, običnih, legalnih radnika, poslovnih ljudi... Ne bi, u krajnjoj liniji, bilo ni meksičkih filmaša u Hollywoodu, da ne pominjemo nominacije za zlatne kipiće. Svetsku slavu ne bi stekli Inarritu i Cuaron otac, dobitnici poslednja tri Oscara za režiju. Ne bi ni Cuaron sin dobio priliku da u Americi snimi svoj rediteljski prvenac. Ne pokušavam da umanjim značaj negativnih kretanja u američkom društvu, rasizma i izolacionizma, ali mislim da ovakvi pamfleti ne koriste nikome, a ponajmanje migrantima. U tom smislu, Jonas Cuaron traći svoj talenat da bi nam ucepio nedokazivo.

Shield of Straw / Wara no tate

2013.

režija: Takashi Miike

scenario: Tamiyo Hayashi (po romanu Kazuhira Kiuchija)

uloge: Nanako Matsushima, Tatsuya Fujiwara, Takao Ohsawa, Goro Kishitani, Masato Ibu, Kento Nagayama, Tsutomu Yamazaki

Takashi Miike je fenomen moderne filmske industrije već samom činjenicom da je do sada snimio blizu 100 naslova, tempom od najmanje 2 filma godišnje, često i dosta više od toga. Ali Miike nije (samo) štancer, barem više nije. On je počeo kao reditelj malo neurednih filmova direktno za video, da bi se u kasnijem periodu karijere probio do sveta bioskopskih celovečernjih filmova i prošetao kroz žanrove, barem one popularne u Japanu. Snimao je i uvrnute horore i istorijske spektakle i akcije i komedije. Shield of Straw, ekranizacija romana Wara no tate upotpunjuje njegovu karijeru sa visokobudžetnim i svakako zanimljivim trilerom.

Premisa je čista klasika: policajci iz specijalnog odeljenja za zaštiru lica od interesa Mekari (Oshawa) i Shiraiwa (Matsushima) moraju zajedno sa kolegama iz lokalne policije Fukuoke prevesti opasnog kriminalca Kiyomarua (Fujiwara) na suđenje u Tokijo. Kiyomaru je višestruki silovatelj i ubica devojčica i višestruki povratnik u zločin, a njegova poslednja žrtva je unuka tajkuna Ninagawe (Yamazaki). Tajkun je “raspisao” nagradu od milijardu jena (oko 10 miliona dolara) za ubistvo i desetinu toga za samo pokušaj. Nepotrebno je isticati da je “sezona lova” otvorena, da će svaki očajnik, siromah, biznismen u dugovima, ali i policajci, vojnici i naoružani kriminalci okušati svoju sreću da zaradi “laku lovu”. Transport je težak, a sa tako visokim profilom slučaja skoro je nemoguće da prođe u tajnosti.

Film dalje ide po triler formuli koju smo već viđali, malo akcije, malo paranoje i nepoverenja u kolege pred izazovom kojem je teško odoleti. Naravno, otkrićemo nekoliko vešto tempiranih tajni, a Kiyomaru će se potruditi da policajcima oteža transport koliko je moguće, prvo zato što je bezobrazan i uvredljiv, drugo zato što je lud i sa sve manje kompasa.

Film nije ni u kom slučaju loš i nezanimljiv, lepo je snimljen, dovoljno uzbudljiv i spektakularan, čak ni gluma nije loša, mada povremeno klizi u teatralnost i to kod svih koji imaju bilo kakvu veću ulogu. Problem je što bi mogao biti još bolji i napetiji sa nekoliko prepravki u domenu dramaturške tehnike. Većina akcije je nabijena u prvu polovinu filmu, scena sa najviše akcione snage je očajnički pokušaj vozača kamiona natovarenog sa eksplozivom da se zaleti u policijsku kolonu i raznese ceo konvoj, a ona je negde na trećini filma. Nakon toga sledi u akcionom smislu anti-klimaks, a napetost se gradi na atmosferi nepoverenja i paranoje. Pored toga, u fokus kao glavna tema ulazi rasprava o moralu, profesionalnoj etici, osvetništvu i iskušenju. Na tom planu, Shield of Straw ne donosi puno novina i treba mu razrada ili makar specifikacija diskursa. Takođe, film bi bio napetiji kada Kiyomaruova krivica ne bi bila zacementirana već na samom početku. Bilo bi još mesta za sumnju, a otkriće tempirano za “treći čin” bi došlo kao klasičan trilerski trik.

Vrednost filma Shield of Straw je u količini haosa koji stvara sa veoma jednostavnom premisom. Romantizirani Japan kakav poznajemo iz pop-kulture ovde ne postoji, umesto toga imamo dosta balansiraniju i normalniju sliku. Bez obzira na koji se kodeks poziva, svako od likova ima makar dva motiva da izda svoja uverenja i ubije kriminalca. Prvo zato što je gad to zaslužio, drugo zbog novca. Sa haosom se organizovanost i tačnost kao tradicionalne japanske osobine moraju umaknuti snalažljvosti i radu na svoju ruku. Takođe, sukob kodeksa tradicije sa kodeksom zakonom je jedan od skrivenih dragulja u ovom filmu.

Ako Hollywood ne napravi re-make ovog filma, to znači da ključni ljudi u industriji spavaju. U američkoj sredini koja je sama po sebi manje uređena nego japanska, ovakav film bi zasijao i mogao da ukaže na probleme osvetništva i preširoke upotrebe oružja. U rukama veštog i hrabrog reditelja, Shield of Straw bi zablistao punim sjajem.

Ni ovoj japanskoj verziji ništa ne fali: ima akcije, ima moralne dileme i možemo razumeti većinu likova, a uz to izgleda kao uradak na visoko profesionalnom produkcijskom nivou. Istina, Shield of Straw pati od nešto rediteljske aljkavosti i teške ruke, ali je svejedno veoma zanimljiv.

Savannah

2013.

režija: Annette Haywood-Carter

scenario: Annette Haywood-Carter, Ken Carter

uloge: Jim Caviezel, Chiwetel Ejiofor, Jamie Alexander, Sam Sheaprd, Bradley Whitford, Hal Holbrook

Američke južnjake zamišljamo kroz seriju romantičnih predstava iz literature i filmova, i tako znamo da su vezani za svoje imanje, oružje, lovačke pse i svoje sitne ekscentričnosti. Uspešan film koji se zasniva na tim romantičnim predstavama južnjaka mora imati priču koja će biti prihvatljiva i razumljiva svim gledaocima. Savannah nije takav film, možda je zanimljiv za lokalnu publiku, ali gledaocu sa strane će suština filma biti nejasna i arbitrarna na kraju jednako kao na početku.

U pitanju je ekranizacija memoarske proze Johna Eugena Caya, Jr, koji je ujedno i narator filma (Whitford). Priča počinje 50-ih godina XX veka, gde Cay govori ostarelom crncu Christmasu Moultriju (Ejiofor sa jako lošom maskom na licu) da mora da se preseli negde, jer je njegova koliba predviđena za rušenje. Stari Christmas će ispričati jednu legendu u nizu o Ward Allenu, lokalnoj legendi gradića Savanne i istoimene reke, ljubitelju visoke književnosti, posebno Shakespeara, puške i lova. Ta anegdota će biti ponovljena barem još dva puta u filmu, bez previše smisla, i ostaće nejasno šta bi to trebalo da znači. U svakom slučaju, to će nas vratiti u prošlost, na početak 20-ih godina, kada su Christmas i Ward (Caviezel) bili mladi i zajedno lovili barske ptice.

Ward je kao lik iz country pesme (znate ono “he's a walking contradiction / partly true, partly fiction”), rođen kao bogati naslednik, sjajno obrazovan, ali divljak po duši koji živi od lova i druži se sa oslobođenim robom. Nema potrebe naglašavati, na Jugu se takvo ponašanje smatralo ekscentričnim. Naravno, vremena se menjaju i lov postaje predmet sve opsežnije državne regulacije, što Wardu ide na živce. On zakone krši, ali ima tu sreću da poseduje briljantni pravnički um i da mu je lokalni sudija (Holbrook) jako naklonjen, pa ga pušta uz minimalnu kaznu. Ward ne staje tu, on će pisati i članke o divljini i slobodi, prirodnim zakonima i prirodnom pravu lovaca. Druga strana priče je njegov odnos sa ženom Lucy Stubbs (Alexander), naslednicom bogate kuće. Njoj je Ward prilika za avanturu, na zgražanje njenog oca (Shepard), koji Warda smatra divljakom i budalom, buntovnikom bez razloga i društveno neprilagođenim tipom koji se opire napretku. Par će se ipak venčati, ali će Lucy shvatiti da se preračunala kada je Ward u pitanju: takvog divljaka se ne da pripitomiti i uvesti u okvire civilizacije. Ostatak filma će ići po receptu: red lova, red pravne bitke, red pijančenja, red svađanja u kući, pa sve ponovo.

Dobro, to je melodramatična formula koja je oprobana nebrojeno puta i najčešće pali, ali je u Savanni izvedena neverovatno površno i arbitrarno, tako da nemamo pojma o čemu se tu radi, ne razumemo postupke aktera i na kraju nam nije stalo do njih. Primera je bezbroj. Odnos između prijatelja Warda i Christmasa je zamišljen kao prijateljstvo veće od života, ali Christmas je tu neravnopravni partner, sveden na crnog pomoćnika. U filmu postoje natruhe rasprave o rasizmu s početka prošlog veka, to ostaje samo pomenuto i neistraženo, pa se ceo film može svesti na belačku, latentno rasističku nostalgiju za “starim dobrim vremenima na Starom Dobrom Jugu”. Ni odnos sa ženom nije ništa bolje oslikan, njih dvoje se svađaju, mire, vole i podržavaju, a onda ona rodi mrtvorođenče, padne u katatoniju, otac je smesti u sanatorijum i ona nestaje iz priče kao da je nije bilo. Ward potom proda kuću i ode da živi u kolibi sa Christmasom. On će pasti u depresiju kad shvati da više ne može nikako izaći na kraj sa zakonima, napisaće poslednji članak i ubiti se, a da mi baš i nismo shvatili zašto je on tolika legenda.

Sa pozitivne strane, fotografija u filmu je interesantna. Lepa priroda američkog Juga je snimljena sa osećajem, kroz široke totale. Ni gluma nije loša, koliko to scenario dozvoljava. Jim Caviezel je odličan kao Ward Allen i uspeva da nam bude generalno simpatičan, čak i kad ne znamo u čemu je njrgov štos. Sam Shepard je pokazao da je odličan za karakternu epizodu. Ejiofor je jedan od glumaca sa sjajnom budućnošću, i trenutno najtraženiji dolazeći crni glumac, međutim Savannah mu ne pruža dovoljno materijala da se iskaže, svodeći Christmasa na običan stereotip. Ostaje nam da sačekamo 12 Years a Slave, film o kojem se dosta priča sa Ejioforom u glavnoj ulozi. Jamie Alexander je uverljiva kao južnjačka lepotica, sa besprekornim akcentom i talentom za igranje malograđanskim manira. Hal Holbrook kao sudija je veseo i simpatičan kao dobri stari sudija koji se ne drži zakona “kao pijan plota”, sa osećajem za pravdu, a ne samo za pravo.

Problem je i u samoj priči koja je lokalnog karaktera, dodajmo tome i romantizovane, netačne predstave jednog “sveta” koji nikada nije postojao. Ali više od toga problem leži u scenariju koji ne uspeva da nas angažuje ni za jedan od nekoliko aspekata filma. Najveća pažnja je posvećena filozofiji o prirodnim zakonima, ali i to deluje kao slabo objašnjeno libertersko naklapanje. To je čudno za Annette Haywood-Carter, čije je primarno zanimanje na filmu upravo supervizor na scenariju, što će reći da je njen posao da “pegla” eventualne dramaturške greške. Kada je scenario tako loš, teško da se to može ispraviti i sa dobrom režijom, a kamo li sa režijom Haywood-Carterove, koja je očekivana i neinovativna.

Jasno nam je da je Savannah loša kopija već viđenog koncepta (Gone With The Wind, na primer) i film idealan za pokojni Hallmark kanal. Postavlja se, međutim, nekoliko pitanja. Otkud tako visok budžet, dobra fotografija, skupi kostimi i relevantni glumci u filmu sa slabim šansama za distribuciju, kad nije ni hollywoodski spektakularan, niti ima indie ili festivalske ambicije? Zašto je rađen po opskurnoj memoarskoj prozi o relativno opskurnom liku kao što je Ward Allen (nema čak ni wikipedia stranicu)? Zašto se film zove Savannah kada ne slika grad ili reku u punom spektru?

Stvar postaje jasnija kada vidimo da je producent filma John Cay, sin autora izvorne knjige i južnjački bogataš sa podužim pedigreom i puno love koji je hteo da snimi film koji će se baviti lokalnom legendom. Dakle, ako želite da posvetite film lokalnoj legendi svog grada, varoši ili sela, nađite lokalnog tajkuna da vas finansira. Možda snimite bolji film nego što je Savannah.

Killing Season

2013.

režija: Mark Steven Johnson

scenario: Evan Daugherty

uloge: Robert De Niro, John Travolta

Da li vam je poznat izraz „obrnuo pun krug“? To bi značilo da je nešto toliko loše da je na kraju postalo dobro i dragoceno. Killing Season je takav film, pravi dragulj trasha, film u kome nijedna jedina stvar nije napravljena kako treba. Scenario je slabašan od početka, režija pešačka, gluma blesava za ne poverovati, setting muljav i nepažljiv, a povrh svega film tu i tamo daje „činjenice“ o ratu u Bosni koje bi uvredile sve tri zaraćene strane.

Robert De Niro je nekada bio glumčina, sada je ošljar koji najčešće „glumi“ taman toliko da može naplatiti svoj honorar. Njegovoj glumi bi pomogao reditelj koji tačno zna šta hoće i ne libi se da to zatraži, što smo videli u Silver Linings Playbook, gde je De Niro odigrao veoma kompleksnu ulogu. U filmu poput Killing Season, u paru sa bilo kojim iole priznatim glumcem, De Niro bi izvukao deblji kraj u glumačkom obračunu. Osim ako je nasuprot njega John Travolta. Ako je De Nirov problem to što se ne trudi, Travoltin je to što se trudi previše i ispada smešan. I kada govori engleski sa jako lošim srpskim akcentom (gde je Šerbedžija kada je potreban, makar kao vocal coach), i kada kao govori srpski koji zvuči otprilike kao „Draugou mi je da seam ouvde“ iz usta nekog starog rokera na koncertu u Sava Centru, i kada pokušava da bude i okrutan i simpatičan u isto vreme. Dodajmo još njegovu ekstremno smešnu talibansku bradu (a on bi kao trebalo da je Srbin), i ugođaj je potpun. Da stvar bude crnja, i jedan i drugi glumac su u poslednje vreme snimili toliko sranja, da ovo možda nije najlošiji film za bilo kojeg od njih pojedinačno.

Druga stvar je to što je rat u Bosni dosta komplikovana stvar i nemoguće ga je pojednostaviti. Roger Ebert je to lepo primetio u kritici za prvi (i nadajmo se poslednji) film u režiji Angeline Jolie, kada je naveo desetak pitanja o tom ratu na koja prosečni američki konzument filmova ne bi znao da odgovori. Rat u Bosni podseća na preferans, komplikovanu igru sa kartama, dok se u Americi igra poker, sam protiv svih, na kraju jedan na jedan. Pojednostavljenje preferansa na poker je nemoguće i besmisleno. Zato su svi američki filmovi o ratu u Bosni bili poprilični promašaji kod kritike i publike, od The Peacemaker preko The Hunting Party do In The Land of Blood and Honey i ovog filma. Detaljno objašnjavanje situacije stvara filmsku konfuziju, pojednostavljenje vodi u arbitrarnost.

Naravno, nekoliko pojednostavljenih slika će od filma možda učiniti da film bude manje objektivan, ali to nije zločin ako bi film sam po sebi funkcionisao. Ovde to nije slučaj, a ošljarsko prikazivanje rata u Bosni je prosto kriminalno i nefilmično. Kao da su se odlučili da ne ulože nikakav mentalni napor u davanje pozadine svojoj priči. Dve stvari koje su autori pripremili pristojno je to da su pogodili da se srpski logor za zarobljenike zvao Manjača i da se zločinačka formacija zvala Škorpioni. Da li oni imaju veze jedni sa drugima je sporedno pitanje.

To ne treba da čudi, jer je originalni scenario bio smešten u 70-te godine, a originalni zlikovac je bio Švaba koji je nekako preživeo streljanje. Oni CGI leševi u vagonima ne bi bili Bošnjaci, nego Jevreji, a Manjača bi bila Dachau ili tako nešto. Sudba kleta je htela da ovaj film ne posluži svrsi za koju je zamišljen, da ujedini Nicolasa Cagea i Johna Travoltu pod palicom Johna McTiernana, kao asocijacija na legendarni akcioni film Face Off. Razmišljajući, valjda, da uštede na rekvizitima, scenografiji i kostimografiji, jednom automobilu i nekoliko košulja, prebacili su film u sadašnje vreme, a Drugi svetski rat zamenili sa Bosnom. Problem je što ta dva rata nisu ista. Problem četnoidnim gledaocima i kritičarima može da predstavlja i to što je Srbin zlikovac (na kraju filma sa ljudskom dušom), ali to je manje bitno i produkt je nepažljivog pisanja scenarija.

Još jedan od eklatantnih primera nepažnje: scene koje se dešavaju u Beogradu snimljene su u Sofiji, što nije preveliki problem. I jedan i drugi grad mogu da posluže kao generička istočna Evropa, kao što su Prag i Budimpešta generička srednja Evropa. Problem je što film pokušava da bude autentičan, pa onda naprave takvu grešku da ostave natpise na bugarskom jeziku da „glume“ srpski. Problem su i glumci koji kao govore srpski, ali to zvuči toliko jadno da bi bilo bolje da su ostali pri standardnom rešenju i pustili ih da govore ruski engleski.

A radnja? To je dosta jednostavan koncept, zlikovac pronađe američkog pukovnika koji ga nije streljao kako treba. (Otkad pukovnici streljaju zajedno sa ostalom vojskom, i kako neko dogura do pukovnika ako ne može upucati nekoga sa point blank udaljenosti?) Njih dvojica se upoznaju, popiju po neki jeger, slušaju Johnny Casha i odluče da sutra odu u lov. Pukovnik onda shvati da je u pitanju lov na njega, pa se ostatak filma odvija po Tom & Jerry formuli ganjanja i preokreta začinjenih torture pornom. Primer: četnički bandit prostreli Amerikančevu nogu, probije konopac kroz ranu i obesi ga za tu nogu, onda Amerikanac nekako mlatne četnika pa se izvuče. Ili: Amerikanac prostreli četnika kroz obraz, pa ga zaveže u podrumu i waterboarda sa slanom limunadom, četnik se nekako oslobodi, mlatne ga letvom u glavu i situacija se obrne. I tako od negde 25-og do 80-og minuta, pa onda njih dvojica shvate da je rat prošlost i da im je obojici mnogo zla naneo.

Da stvar bude crnja, u rukama veštijeg scenariste i autora, ovakav film bi postao ozbiljan triler sa moralnom porukom, ovako je poruka samo preserans na kraju, da opravda formulu malo cartoonish jurnjave, malo torture porna (malo satanizma, malo crne magije, što bi rekao Nešo Bombarder). „Utešno“ je to što Robert De Niro još uvek zna da ispriča blesavi vic, a tužno je to što je taj vic ujedno i highlight i punchline filma. Ipak, Killing Season u svoj svojoj blesavosti i celom tom „straight to video“ šmeku nije nimalo dosadan, netremice se gleda i iščekuje šta će se sledeće (glupo) desiti. Preporuka za trasholjupce i za nekoga ko želi da nekom svom rođaku ili prijatelju povredi četnoidna osećanja. Za ostale nije vredno truda.