Sparta

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Austrijski filmski autor i pasionirani posmatrač sasvim obične ljudske gadosti Urlih Zajdl u poslednjih desetak i više godina voli da stvara u ciklusima. Nekada je to namerna, svesna odluka od samog početka, kao što je reč sa ,,Paradise“ igranom trilogijom, a nekada se to nametne putem, kao sa dokumentarnim diptihom ,,In the Basement – Safari“, gde je drugi film nastao kao samostalna ekspanzija jednog od segmenata prvog.

,,Rimini“ (2022), o kojem smo već pisali, kao i ,,Sparta“, sačinjavaju najnoviji Zajdlov diptih o dvojici braće iz neimenovanog austrijskog alpskog sela koji žive u inostranstvu. Dok protagonista filma ,,Rimini“ Riči Bravo živi u naslovnom italijanskom primorskom gradu, gde pokušava da održi nekadašnju karijeru šlager-pevača, usput „tezgareći“ kao žigolo i prevarant, njegov brat Evald, otkrivamo u ,,Sparti“, živi u Rumuniji i ima neke sasvim svoje (i ništa manje intenzivne) životne muke. Oba filma pod zajedničkim radnim naslovom ,,The Wicked Games“ zapravo su snimljena u pretpandemijskim vremenima, dok su vremena zaključavanja iskorišćena za montažu.

,,Sparta“ se, doduše, u interesu javnosti nije našla zbog filmskih ili produkcijskih pojedinosti, već zbog potencijalnog skandala i tužbi za, u najmanju ruku, neetičko postupanje prema dobrom delu glumačke postave koju sačinjavaju deca naturščici iz Transilvanije. Dečaci, navodno, nisu bili informisani o tematici filma i pojedinim scenama koje su imale seksualne, odnosno pedofilske konotacije. Tako nešto nije bilo moguće izbeći, imajući u vidu temu filma unekoliko inspirisanu stvarnim slučajem austrijskog „dobročinitelja“ Markusa Rota koji je rumunskim dečacima omogućavao da treniraju džudo, da bi „pao“ u globalnom pedofilskom skandalu zbog fotografija koje je snimao.

Od optužbi se Zajdl branio lakonskim odogovorom da film govori sam za sebe, što možda nije bilo dovoljno festivalu u Torontu koji je ,,Spartu“ skinuo sa programa uprkos najavljenoj premijeri, ali je svakako bilo dovoljno onom u San Sebastianu koji ga je na program uvrstio.

S Evaldom (Georg Fridrih, najpoznatiji kao komičar) smo se već upoznali u ,,Riminiju“: on je onaj manje dominantan i manje voljen brat, uprkos tome što se zapravo više brine o ocu (pokojni Hans-Mihael Reberg) koji živi u staračkom domu, pati od demencije i vraćaju mu se sećanja na „idilično“ detinjstvo i mladost provedene u Trećem Rajhu. Kada se ne brine o ocu, Evald živi u Transilvaniji, gde radi kao inženjer održavanja u industrijskim postrojenjima i ima verenicu (Florentina Elena Pop) s kojom planira brak.

Evalda, međutim, nešto muči, nešto zbog čega ne uspeva da zadovolji mladu verenicu. On bi se, naime, radije nalazio u društvu dece, odnosno dečaka, posmatrao ih i sa njima se igrao. Isprva, takvi porivi nemaju očitu seksualnu dimenziju, čak i kad ih on dodiruje u igri, ali neugodnost njegove situacije, impulsa i unutrašnje borbe da ne reaguje na njega direktno, možemo osetiti.

Stvari postaju kompleksnije kada Evald preuzme na sebe da renovira napuštenu seosku školu i u njoj lokalnim klincima iz siromašnih i rasturenih domova pruži svojevrsno utočište: on će ih tu podučavati rvanju (grčko-rimskim stilom), dati im „legionarske“ rekvizite, nadenuti antičke nadimke i biti im mentor. Opet, privlačnost koju oseća prema jednom od njih, Oktavijanu, sve je samo ne prirodna i društveno prihvatljiva.

Za razliku od ,,Riminija“ kojim je dominirao zaplet, ,,Sparta“ ima sasvim drugačiji ugođaj, onaj opservacijski i gotovo dokumentarni, centriran na protagonistu i njegovu (ne)mogućnost da se postavi prema impulsima koji ga muče. U i oko njega vode se dve borbe, jedna čisto unutrašnja i psihološka na tragu one Fon Trirove opaske iz drugog toma filma ,,Nymphomaniac“ (2013), da su pedofili u velikoj većini slučajeva žrtve osuđene na patnju jer moraju ugušiti svoje impulse. Ali i ona socijalna, sa sredinom koja nema razumevanja za njih i njihove postupke, pa se od iste moraju sklanjati, često kako bi sačuvali živu glavu.

U svemu tome, Zajdl nudi i neke interesantne dubinske opservacije (recimo o kolonijalnom mentalnom sklopu koji evropski Centar, Zapad i Sever gaje prema Istoku i Jugu), pa i potencijalne odgovore na pitanja kako je i zašto u slučaju braće, a naročito Evalda, tome tako. Ti odgovori nipošto nisu jednoznačni, ili proste simplifikacije, ali ne možemo, a da se ne zapitamo kakvo je vaspitanje braći mogao da priušti otac koji je (bivši) nacista.

To sve diptihu daje novu perspektivu, pa je preporučljivo oba filma pogledati u što moguće kraćim vremenskim intervalima. Pojedinačni (i međusobno vrlo različiti) filmovi inače mogu stajati i sami za sebe, naročito „Rimini“, ali tek zajedno tvore neku novu celinu. U poređenju ova dva naslova, ,,Sparta“ je svakako neprijatniji film, skoro lišen humorne relaksacije, s posebno neprijatnom kulminacijom u jednoj sceni prema kraju, ali to ne znači nužno da je manje dobar. Zapravo je više „zajdlovski“.

Safari

2016.

režija: Urlich Seidl

scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Prošli put kada je Seidl lovio čudake za svoju kolekciju o austrijskim podrumima, pored nacista i fetišara, uspeo je da uhvati i par lovaca čiji je podrum vrveo od jeftinih afričkih maski i glavatih trofeja rogate divljači. Kako bi nacisti bili suviše veliki zicer koji bi vukao ka aktivizmu, a fetišari takođe zicer koji lako može završiti na terenu lascivne provokacije, Seidl se za svoj novi film, spiritualni nastavak prethodnika, opredelio baš za lovce. U njihovom “prirodnom okruženju”, na safari-ranču u Namibiji, u uniformama i sa snajperskim puškama.

Oni manje iskusni će se možda ograđivati pričama o etici, lovačkoj časti i poštovanju, o izazovu, sportu i dobroj borbi u kojem “lovački pozdrav” i “lovačko hvala” znače više od fakta da je neka životinja platila glavom za ljudsku zabavu. Pričaće se o puškama i kalibrima, koje zveri bi neko lovio, a koje ne bi, što iz poštovanja (čitaj diskriminacije), što iz manjka iskustva.

Međutim, cinizam fakata je neumoljiv: impala košta toliko, gnu toliko, bradavičasta svinja toliko, lav toliko. Zakon brojki govori i da lovni turisti, debele Švabe koje se pre odlaska u lov mažu kremom za sunčanje, za nekoliko dana potroše novca koliko bi “obični” turisti potrošili za nekoliko meseci. Kako to kolonijalno gordo zvuči! Kao i tautološka iskrenost vlasnika ranča koji kaže, parafraziram: “Kažu nam da mi ubijamo životinje. Ja im odgovaram ‘pa da.’”.

Ono što upada u oči su savršeno namešteni, simetrični kadrovi. Kada lovci sede u foteljama okruženi trofejima i sa žarom i iskrenošću govore direktno u kameru, stiče se utisak da su oni ovde zapravo autorova lovina i trofeji. Dok se za sam proces lova može reći da je prikazan verodostojno, sa sve čekanjem i taktiziranjem, pucanjem i traganjem za pogođenom životinjom, ono što sledi je takođe namešteno: pozicioniranje lešine i naslikavanje lovačke družine oko nje.

Nakon toga, Seidl zna promeniti ton i uputiti se u naturalističko promatranje epiloga situacije: tovarenja na kamion, deranja kože, obezglavljivanja i čerečenja, pečenja mesa i gozbe ređe za lovce, a češće za zaposlenike ranča. Možemo se tešiti da će makar nusprodukti lova biti iskorišteni od strane onih kojima su oni potrebniji.

Problemčić sa Safarijem leži u neizbežnosti poređenja sa prethodnikom. Hladna estetika, “matter of fact” stav i “deadpan” humor nastao iz simulacije objektivnosti su tu. Međutim, austrijski podrumi nude širi spektar tema i fenomena nego turistički safari i lov u Africi. Jer u procesu se jedino mogu menjati životinje i Seidl tu diže uloge od antilopa i svinja do zebre i čak žirafe. Što je veća životinja, intenzivniji je i efekat njene nepotrebne smrti, ali i osećaj pobede kod njenih ubica. Ali i pored toga Safari sasvim dobro radi kao prokazivanje svesti po kojoj te neka količina love može od ubice učiniti sportistom.

Im Keller / In the Basement

2014.

režija: Urlich Seidl

scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Slovenijom je pre nekoliko godina počeo da kruži vic koji ide ovako: Koja je razlika između Slovenca i Austrijanca? Slovenac u svom podrumu drži vino, a Austrijanac članove svoje familije. Vicevima nije baš za verovati, ali, kao i svaka stereotipija, pogađaju neku suštinu i govore pomalo i o grupi koja je predmet vica, kao i o nekome ko taj vic izgovara. Uostalom, nije preterano čudno da su se baš u Austriji odigravale drame ljudi zatočenih u podrumu. U toj zemlji uređenih vrtova vrlo je lako ostati ispod radara, dovoljno je držati se za sebe, ne praviti buku i uredno pozdravljati susede, i, ako niste stranac koji upada u oči, niko vas neće primetiti. Kao što, uostalom, ne treba da čudi da su baš u toj zemlji nacisti uspeli da se popnu do državne vlasti, i to decenijama posle rata, kao i da su u jednoj određenoj pokrajini sila sa kojom se računa još uvek. Pa nisu se tu pristojni liberali i socijalisti našalili, pa fore radi glasali za budale, nego se ispod površine krije taj naci sentiment.

Im Keller je film Urlicha Seidla, hladnog i metodičnog autora kako igranih, tako i dokumentarnih filmova i bavi se tajnama koje Austrijanci kriju u svojim podrumima. Ne, nema zatočenih članova familije ili otetih devojčica, to bi ipak bio preveliki zicer, ali ima drugih bizarnosti, od onih nekako prihvatljivih, preko malo preteranih do potpuno otkačenih i čak onih koje se gone po službenoj dužnosti. To, naravno, ne znači da se Seidl ne vozi na valu prašine koji se podigao i da ga ne okreće u svoju marketinšku korist. On, međutim, pre svega priča priču o bizarnosti i privatnosti, te apsolutne slobode koju uživamo u prostoru koji doživljavamo kao svoj najintimniji.

Čega sve tu ima? Albino pitona. Streljana. Usamljenih ljudi. Žena sa surogat-lutkama. Lovačkih trofeja. Improvizacija na temu dnevne sobe ili kafane. Garažnih punk sastava. Vešeraja i teretana. Neizbežnih modela železnice. Pripite gospode koja bistre spoljnu politiku sa nemalom dozom ksenofobije. Seksualnih fetiša, bordela i sadomazohizma. Veselih seoskih nacista, skupljača memorabilije i ljubitelja dobre kapljice prerušenih u pleh-orkestar.

Seidl svojim pristupom, čini se, samo notira, ne daje dodatni komentar i ne osuđuje. Kažem, čini se, pošto to nije baš tako. Uvod u novinarstvo nas uči da objektivan ne znači nužno neutralan ili bez stava. Sama selekcija bitnog od nebitnog, zanimljivog od nezanimljivog, odnosno onoga što će se naći u članku ili dokumentarnom filmu je stav sam po sebi. Ne možemo očekivati od autora da prekopa sve podrume u zemlji i izvuče prosek. Da li bi nam bilo zanimljivo da gledamo “normalne” podrume “normalnih” ljudi, natrpane kramom, ili možda sa stolom za stoni tenis ili sa kolekcijom ploča sa legendarnim šlagerima? Ili podrume sa vinom i kobasicama, kiselim kupusom i džakovima krompira? Ili da pogledamo podrum koji po svemu liči na naš?

Seidl namerno bira bizarne, među najbizarnijima i time zapravo otkriva više o ljudima, naizgled normalnim, nego kada bi pokazao najnormalnije moguće stvari. Većina nas ima poneku tajnu, čudan hobi ili opsesiju. Možda i fetiš. Nešto zbog čega se sramimo, ali je deo nas toliko dugo da ga je nemoguće prosto izbaciti iz našeg života. Ili nešto čega se ne sramimo, ali što društvo jednostavno ne prihvata kao normalno. Im Keller je potreban i dobar film koji će nas potaknuti na razmišljanje o tome. Možda i o tome čime bismo napunili svoj podrum.

Ipak, veseli nacisti su mi nekako “highlight”. Sve nešto razmišljam, da li bi mi bilo čudno da neka takva vesela ekipica visi u podrumu, uvežbava repertoar, ali da umesto Hitlerove slike visi Titova, umesto nacističkih uniformi partizanske, a umesto kukača petokrake. Možda bih zamerio preteranu uživljenost, ali teško da bih pomislio da nešto nije na mestu. Možda sam i bio u nekom takvom podrumu, kod nekog starije generacije ili kod nekog ko je nasledio nečiju memorabiliju. Ok, ne mora da bude partizanština. Neka bude Napoleon, kralj Petar ili Franz Josef. Neka bude i neki glumac ili "rockstar", nema problema nikakvih. Samo, jebem mu sve, zbog Hitlera se ide u ćorku, svugde, pa i u Austriji. Potreban je poseban mozak da ga okači na najvidnije moguće mesto i dozvoli snimanje.