Let the Corpses Tan / Laissez bronzer les cadavres

kritika objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: Hélène Cattet, Bruno Forzani (prema romanu Jean-Patricka Manchettea i Jean-Pierrea Bastida)

uloge: Elina Löwensohn, Marc Barbé, Stéphane Ferrara, Bernie Bonvoisin, Michelangelo Marchese, Dorylia Calmel, Bamba Forzani Ndiaye, Marine Sainsily, Aline Stevens

Belgijski dvojac Cattet-Forzani je po svom autorskom potpisu verovatno najosebujnija autorska skupina u Evropi. Svaki njihov film ćete prepoznati kao njihov i ničiji drugo na osnovu jednog jedinog kadra. Na osnovu toga ćete i doneti zaključak zanima li vas tako nešto ili ne i svrstati se u jedan od oponirajućih tabora. Njihovi filmovi su audio-vizuelne bombe kratkih kadrova, oštre montaže, čudnih rakursa i jednako tako uhoparajućih džinglova. Radnje skoro da i nema koliko je iscepkana do nepratljivosti i ona je tu sasvim sporedna stvar u toj demonstraciji stila.

Njihovi prethodni trip-filmovi Amer (2009) i The Strange Colours of Your Body’s Tears (2013) žanrovski su se mogli odrediti kao “giallo”, italijanski miks horora, trilera, noira, fantastike i fantazije iz 70-ih godina prošlog stoleća, jarkih boja, često eksploatacijske tematike i potpisno B-filmske glume, prilagođen vremenu sadašnjem i podignut na viši artistički nivo na način ne toliko različit od onoga što sa trivijalnim žanrovima u Americi prakticira Quentin Tarantino. Njihov najnoviji naslov Let the Corpses Tan, premijerno prikazan ove godine u Locarnu i na jakoj festivalskoj turneji od tada, čini istu stvar sa drugim žanrom, neo-westernom. Tako će se ovde u miksu i u sličnim proporcijama naći “acid western” (Jodorowski), “spaghetti western” (Leone) i nasilni surealni triler (Peckinpah) sa obiljem akcije i fetiša, seksualnih, vizuelnih i filmski referentnih.

Mesto radnje: Korzika. Vreme: 70-te godine prošlog stoleća. Predmet spora: tovar zlatnih poluga koji su Rhino (Ferrara), Bernier (Barbé), Advokat (Marchese) i društvo opljačkali iz oklopnog prevoza. Nakon toga su rešili da se sklone na imanju kod otkačene slikarke bez inhibicija Luce (Löwensohn) koja “ne voli policiju i ne voli društvene stege”. Uskoro će se na vratima pojaviti i par pandura, Bernierova žena (Calmel), sin (Ndiaye) i dadilja (Sainsily), a u škvadri će doći do raskola koji će dovesti do obračuna koji zauzima veći deo filma i prema kojem Wheatleyev Free Fire izgleda kao kamilica. Sve to je sečeno fetišističkim video-instalacijama u čijem centru stoji mlada žena (Stevens) koja zaliva muškarce “zlatnim tušem” i biva zasipana zlatnom prašinom. Socijalni kontekst izvornog romana je, međutim, u velikoj meri izbačen.

Filmom dominiraju svetlo plavo nebo, jarko žuto sunce i spaljeno-smeđa prašina terena, kuća i okućnica, terase, zidovi, zamračeni enterijeri, vatra usred noći, štektanje automatskog oružja, pucnjevi iz pištolja i pušaka snimljeni zrnastom fotografijom na traci od 16mm i propraćeni “morriconeovskom” orkestracijskom muzikom. Montaža je i dalje oštra, ali su za razliku od prethodnih “giallo” filmova, ovde kadrovi ipak nešto duži i namenjeni (naročito u početku) kreiranju atmosfere vrućeg letnjeg dana, fetišizaciji tela i nekih starih žanrova, dok gluma kao da citira frajerstvo iz francuskih novovalnih krimi-trilera. Radnja je i dalje u pozadini, ali je u manjoj meri iscepkana i umerenijeg tempa nego kod prethodnika tako da se u početku film doima čak i konvencionalno pratljivim.

Međutim, jednom kad počne obračun, film prelazi u višu brzinu i postaje potpisno tripozan i dezorijentirajući, ali zato ništa manje efektan. Većinu vremena nećemo imati pojma ko tu šuruje protiv koga, biće čak i upitno ko je tu ko, a nećemo biti načisto ni sa topografijom poprišta obračuna. Naravno, ništa od toga ne smeta, valja se samo zavaliti i prepustiti da nas trip nosi dalje. Hélène Cattet i Bruno Forzani su sa Let the Corpses Tan uspeli da ostanu verni sebi i da isprobaju nešto novo i drugačije. Gledanje ovakvog filma kod kuće nema smisla, moja preporuka se odnosi isključivo na veliki ekran i mrak kino-dvorane.

The Little Death

2014.

scenario i režija: Josh Lawson

uloge: Bojana Novaković, Josh Lawson, Erin James, T.J. Power, Damon Herriman, Kate Mulvany, Kate Box, Patrick Brammall, Lisa McCune, Alan Dukes, Kim Gyngell

The Little Death je poprilično direktan prevod od francuskog “Le petit mort”, što je pesnički izraz za orgazam. I dalje ne znam logiku po kojoj je smrt poetičnija i prijatnija od seksa, ali to sam samo ja. Kod nas je, makar na Festu, preveden kao Slatka tajna orgazma i to pogađa suštinu, mada se iz naslova briše ona uvrnuta, opasna i potencijalno smrtonosna komponenta seksa. U pitanju je u neku ruku hyperlink priča smeštena u okruženje parova u srednjeklasnom sydneyskom predgrađu, od kojih svaki krije poneku seksualnu tajnu. Budimo iskreni, to su najčešće bizarni i potpuno bezazleni fetiši, ali i takvi su pod lupom javnog morala, potisnuti i imaju potencijala da aktere uvuku u razne neprilike.

Recimo, naš prvi par je jedini koji se sastoji od dvoje otvorenih fetišista. Paul (Lawson) se pali na ženska stopala, a njegova dugogodišnja devojka Maeve (Novaković) ima fantaziju da bude silovana, međutim sa tom fantazijom osnovna logika nije u redu – silovanje je samo ako žrtva to ne želi.

Drugi par su Dan (Herriman) i Evie (Mulvany) i njihov brak je u krizi zbog ustajalog seksualnog života, pa im terapeut predloži da svoje aktivnosti začine sa malo “role-playa”, što je sve slatko i nevino dok ne postane preterano i preko svake mere elaborirano. 

Treći par su Rowena (Box) i Richard (Brammall), u braku su i godinama se neuspešno trude da dobiju dete. Možda je problem što Rowena nije doživela orgazam, a okidač za to su joj Richardove suze, što mu ne sme priznati, pa se uvlači sve dublje i dublje u mrežu laži i elaboriranih prevara i nameštaljki.

Priča sa četvrtim parom je slična. Oni su Phil (Dukes) i Maureen (McCune), sredovečni, dugo u braku i sa dvoje dece. Njihov seksualni život je nepostojeći. Nije da se Phil ne trudi, ali Maureen je prema njemu hladna i odbojna. A Phil voli jednu drugačiju Maureen, uspavanu, pasivnu, otvorenu, onu koja ga ne vređa i ne omalovažava.

Peti par zapravo i nije par, mada će možda to jednog dana poznati. Monica (James) je osoba sa delimično oštećenim sluhom (nosi aparat) koja radi u centru za pomoć gluvonemim osobama kao prevodilac sa i na znakovni jezik. Sam (Power) je njen klijent sa jednom neobičnom željom: pozvao bi liniju za telefonski seks.

Usput, da bi bilo još zanimljivije, kvartom se šeta novi sused, usamljeni i uglađeni gospodin Steve (Gyngell), uvek dolazi u nezgodno vreme, deli ljudima kolače i usput ih obaveštava da je osuđivani seksualni prestupnik. Niko ga neće pitati za koji tačno prestup je osuđen, niko neće imati reakciju, niko neće ni čuti šta je zapravo rekao. Neki će biti opčinjeni njegovim kolačima koji ih podsećaju na detinjstvo, a koji su nestali sa tržišta jer su navodno rasistički (čokoladni keksi u obliku crnog dečaka). Drugi će misliti samo na svoje trenutne probleme.

The Little Death svakako ima svoje sjajne trenutke smeha i razonode. U pitanju je seksualna komedija, ali ne od onih vulgarnih, polu-pornografskih, niti od još vulgarnijih glupačkih i ćoravih komedija koje se baziraju na transferu neprijatnosti. Štos nije u tome da ismeva seksualne prakse i fetiše, oni su normalni, postoje vekovima, čak smo im i nazive smislili, nego se igra sa našim poimanjem tih fetiša, sa našim sramom od njih, zapravo sramom od samih sebe. Na tom polju, takav iskren stav sam po sebi ne može naškoditi, jer je izvor za ponekad “over-written”, ali generalno na mestu humor koji se čini iskrenim.

Problem nastaje na filmskom nivou. Fetiši su centralna tema, ali variraju od učestalih i gotovo standardnih do retkih i bizarnih. Druge veze su arbitrarne, neki parovi se poznaju međusobno, drugi ne. Neki se slučajno sreću u prolazu, drugi ne. Prestupnik koji ide od vrata do vrata je funkcionalan kao “comic relief”, ali ne uspevamo da shvatimo njegovu poentu, jer čak nije ni katalizator radnje. Najveći problem je sa promenom tona prema kraju filma, pa umesto ugodnih kratkih komičnih crtica imamo dvadesetominutnu sekvencu sa Samom, Monicom i očekivano trashy damom sa vrućeg telefona. Ima to nekih svojih komičnih momenata (očekivanih, kao i ceo film, uostalom), ali je evidentan pad u tempu. To u principu znači da drugi parovi ispadaju iz slike, neki od njih čak ostaju nedorečeni.

Josh Lawson je relativno poznat glumac, više na televiziji nego na filmu, ali je debitant kao reditelj i to se vidi. Koncept se čini standardnim: izabrati nekoliko sličnih priča, igrati na očekivani humor, spojiti ih u jedan kompozitni film sa jednom tematskom i nekoliko situacionih poveznica. Problem je u tome što potencijal filma nije do kraja realizovan. Ovako je to jedna umereno smešna komedija o seksualnim zgodama i nezgodama, pre svega o onome što skrivamo pod maskom savršenog (malo)građanskog života. A mogao je biti i bolji film da je reditelj više pažnje posvetio filmu kao celini, a ne samo pojedinim delovima.

Im Keller / In the Basement

2014.

režija: Urlich Seidl

scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Slovenijom je pre nekoliko godina počeo da kruži vic koji ide ovako: Koja je razlika između Slovenca i Austrijanca? Slovenac u svom podrumu drži vino, a Austrijanac članove svoje familije. Vicevima nije baš za verovati, ali, kao i svaka stereotipija, pogađaju neku suštinu i govore pomalo i o grupi koja je predmet vica, kao i o nekome ko taj vic izgovara. Uostalom, nije preterano čudno da su se baš u Austriji odigravale drame ljudi zatočenih u podrumu. U toj zemlji uređenih vrtova vrlo je lako ostati ispod radara, dovoljno je držati se za sebe, ne praviti buku i uredno pozdravljati susede, i, ako niste stranac koji upada u oči, niko vas neće primetiti. Kao što, uostalom, ne treba da čudi da su baš u toj zemlji nacisti uspeli da se popnu do državne vlasti, i to decenijama posle rata, kao i da su u jednoj određenoj pokrajini sila sa kojom se računa još uvek. Pa nisu se tu pristojni liberali i socijalisti našalili, pa fore radi glasali za budale, nego se ispod površine krije taj naci sentiment.

Im Keller je film Urlicha Seidla, hladnog i metodičnog autora kako igranih, tako i dokumentarnih filmova i bavi se tajnama koje Austrijanci kriju u svojim podrumima. Ne, nema zatočenih članova familije ili otetih devojčica, to bi ipak bio preveliki zicer, ali ima drugih bizarnosti, od onih nekako prihvatljivih, preko malo preteranih do potpuno otkačenih i čak onih koje se gone po službenoj dužnosti. To, naravno, ne znači da se Seidl ne vozi na valu prašine koji se podigao i da ga ne okreće u svoju marketinšku korist. On, međutim, pre svega priča priču o bizarnosti i privatnosti, te apsolutne slobode koju uživamo u prostoru koji doživljavamo kao svoj najintimniji.

Čega sve tu ima? Albino pitona. Streljana. Usamljenih ljudi. Žena sa surogat-lutkama. Lovačkih trofeja. Improvizacija na temu dnevne sobe ili kafane. Garažnih punk sastava. Vešeraja i teretana. Neizbežnih modela železnice. Pripite gospode koja bistre spoljnu politiku sa nemalom dozom ksenofobije. Seksualnih fetiša, bordela i sadomazohizma. Veselih seoskih nacista, skupljača memorabilije i ljubitelja dobre kapljice prerušenih u pleh-orkestar.

Seidl svojim pristupom, čini se, samo notira, ne daje dodatni komentar i ne osuđuje. Kažem, čini se, pošto to nije baš tako. Uvod u novinarstvo nas uči da objektivan ne znači nužno neutralan ili bez stava. Sama selekcija bitnog od nebitnog, zanimljivog od nezanimljivog, odnosno onoga što će se naći u članku ili dokumentarnom filmu je stav sam po sebi. Ne možemo očekivati od autora da prekopa sve podrume u zemlji i izvuče prosek. Da li bi nam bilo zanimljivo da gledamo “normalne” podrume “normalnih” ljudi, natrpane kramom, ili možda sa stolom za stoni tenis ili sa kolekcijom ploča sa legendarnim šlagerima? Ili podrume sa vinom i kobasicama, kiselim kupusom i džakovima krompira? Ili da pogledamo podrum koji po svemu liči na naš?

Seidl namerno bira bizarne, među najbizarnijima i time zapravo otkriva više o ljudima, naizgled normalnim, nego kada bi pokazao najnormalnije moguće stvari. Većina nas ima poneku tajnu, čudan hobi ili opsesiju. Možda i fetiš. Nešto zbog čega se sramimo, ali je deo nas toliko dugo da ga je nemoguće prosto izbaciti iz našeg života. Ili nešto čega se ne sramimo, ali što društvo jednostavno ne prihvata kao normalno. Im Keller je potreban i dobar film koji će nas potaknuti na razmišljanje o tome. Možda i o tome čime bismo napunili svoj podrum.

Ipak, veseli nacisti su mi nekako “highlight”. Sve nešto razmišljam, da li bi mi bilo čudno da neka takva vesela ekipica visi u podrumu, uvežbava repertoar, ali da umesto Hitlerove slike visi Titova, umesto nacističkih uniformi partizanske, a umesto kukača petokrake. Možda bih zamerio preteranu uživljenost, ali teško da bih pomislio da nešto nije na mestu. Možda sam i bio u nekom takvom podrumu, kod nekog starije generacije ili kod nekog ko je nasledio nečiju memorabiliju. Ok, ne mora da bude partizanština. Neka bude Napoleon, kralj Petar ili Franz Josef. Neka bude i neki glumac ili "rockstar", nema problema nikakvih. Samo, jebem mu sve, zbog Hitlera se ide u ćorku, svugde, pa i u Austriji. Potreban je poseban mozak da ga okači na najvidnije moguće mesto i dozvoli snimanje.

R100

 

2013.

režija: Hitoshi Matsumoto

scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu, Tomoji Hasegawa, Mitsuru Kuramoto, Koji Ema

uloge: Nao Ohmori, Suzuki Matsuo, Haruki Nishimoto, Naomi Watanabe, Mao Daichi, Hairi Katagiri, Lindsay Hayward

Ljudi koji su bili u Japanu, naročito koji su živeli tamo, pre svega van Tokija, uveravaju mene i javnost da Japan nije ništa bizarniji niti manje bizaran od ostatka sveta. Da kao i svaka zemlja ima svoje neke začkoljice, od kojih su neke zanimljive na nivou kurioziteta, neke u velikoj meri olakšavaju život, a neke treće ga u priličnoj meri zagorčavaju. Bilo kako bilo, nama koji Japan još nismo posetili, podaci o upotrebljivosti kreditnih kartica (i slični životni podaci) vrlo malo znače, nas zanimaju druge stvari: automati za korištene ženske gaćice, klubovi mokrih sekretarica i slično. Poenta priče je da smo mi navikli na svoju fantaziju o Japanu i japanskoj (sub-)kulturi i da smo savršeno zadovoljni s njom iako je ona samo fantazija.

Sa druge strane, čini se da su i Japanci savršeno zadovoljni sa našim fantazijama o svojoj zemlji, da ih zabole dupe za provincijalno poimanje ugleda zemlje i da su spremni da udovoljavaju našim fantazijama dokle god im se to isplati, pa makar to bili i seksualni fetiši ili nešto još uvrnutije. Uostalom, nismo mi izmislili njihove bizarnosti, oni su.

Jedna od tih bizarnosti je i Hitoshi Matsumoto, neka vrsta pop-kulturnog fenomena, provokativni komičar koji se otisnuo u autorske vode i počeo da snima više nego provokativne filmove. Sa jedne strane, u njima daje svoju sliku modernog Japana, šta god to značilo. Sa druge, udovoljava svojoj mašti, pošto su mu filmovi uglavnom zezalice i festivali laganih bizarnosti. Sa treće, opet, jasno je kao dan da ne računa samo na domaću publiku, koliko na inostranu, onu koja zapravo i kupuje sve japanske bizarnosti. Nakon što smo imali čoveka koji raste do džinovskim razmera i obračunava se sa godzilama i sličnim monstrumima (Big Man Japan) i “downright” festival bizarnosti sa anđeoskim penisima (Symbol), Matsumoto nas sada vodi u podzemlje seksa.

Naslov je i zezalica na temu rejtinga (nije za mlađe od 100 godina), ali i rukavica u lice cenzorima. Iako tu nema eksplicitnosti u strogom (ili vulgarnom) smislu, ovo ipak nije film prilagođen za široku publiku. On sadrži neke druge, bizarnije i teže ocenjive scene i elemente, a šok mu je sasvim regularna taktika, zapravo i osnova i najveća vrednost. Čak ni najiskusniji gledaoci ne mogu predvideti šta će se sledeće dogoditi.

Evo primera već u prvoj sceni. Ženska u “public masturbator” kaputu i obaveznim štiklama popravlja šminku u toaletu, sa sve cigaretom u uglu usta. Elegantnim korakom se vraća za sto gde je čeka posve običan, uglađen sredovečni muškarac, naš junak Takafumi Katayama (Ohmori). On joj priča o Beethovenu i Odi radosti. Ona ga nemo sluša sa praznim, lagano smorenim izrazom lica. Onda iz vedra neba ustaje i šutira ga u glavu i izlazi iz restorana. On izlazi za njom, a ona nastavlja da ga udara dok se nesrećnik ne stropošta niz stepenice u ekstazi.

Da, ovo je film o sadomazohizmu, pa će se naš Katayama učlaniti u klub odakle su mu poslali damu na test. Međutim, ovo nije klub kao ostali tog tipa, ograničeni na jednu prostoriju. “Kraljice”, kako se dame nazivaju, pojavljivaće se iznenada, po sopstvenom nahođenju i činiti što im je volja, dok gospodin mora ostati pasivan i submisivan. Ugovor se potpisuje na godinu dana i prekid ugovora pre vremena nije moguć.

To će dovesti isprva do nekoliko predivno čudnih scena i incidenata u kojima će Katayama uživati, praćen pogledima tihe jeze od strane slučajnih prolaznika na ulici ili gostiju u lokalima. Međutim, Katayama ima i svoj život, ma kako on nepotpun bio, radi kao prodavac nameštaja, ima komiranu ženu u bolnici i klinca kod kuće za kojeg se često brine njegov tast. Prava frka nastaje kada se Katayamin nastrani hobi počne mešati u ne baš najugodnije sfere života, kad domine počnu da ga posećuju na poslu i kod kuće.

Negde na polovini, iz nejasnih razloga, ali svejedno “coolerski”, Matsumoto počinje da ubacuje meta-delove. Vidimo grupu kritičara kako u pauzi gledanja filma komentarišu događaje i pokušavaju dati značenje. Film koji oni gledaju je isti kao i film koji mi gledamo, radio ga je stogodišnji autor kao svoj testamentarni, poslednji film i on nudi objašnjenja, uglavnom za stranske i manje bitne stvari, poput laganih zemljotresa koji prate Katayamu i ostale likove na ekranu. Taj meta-nivo, iako možda nije baš najpotrebniji, svakako je osvežavajući i pomaže nam da steknemo neki dojam o strukturi filma. Problematičnija je situacija u kojoj Matsumoto još jednom promeni ton i film okrene u smeru klasične naracije sa svim opštim mestima eksploatacijskih i B-filmova, posežući za rešenjima koja su tek ponekad sveža (kao što je igrarija sa dokumentarnim formatom), dok su uglavnom prvoloptaška.

Ali i pored toga, R100 je više nego gledljiv i zabavan film. Jedan od razloga je apsolutno sjajno pogođen vizuelni identitet. Fotografija je toliko ispranih boja da je skoro crno-bela, sa tek ponekim detaljem u drugom planu koji nas podseća da ipak nije tako. To asocira na noir filmove i potpuno ima smisla, iako je Katayama suviše pasivan da bi bilo šta tražio i otkrivao. Ipak, mračna, misteriozna atmosfera je tu. Muzika se isto sjajno uklapa u nju i varira od moćne klasike, preko cool jazza do nekakve disco-pop varijante sa ironijskim odmakom. Casting je sjajan, posebno u domenu izbora dama, uključujući i najvišu američku rvačicu Lindsay Hayward kao “über”-kraljicu dominacije. Čak ni trashy specijalni efekti vezani za njegove orgazme ne smetaju u konačnom utisku o filmu.

Problem može biti komunikacija sa publikom. R100 je možda suviše konvencionalan za “hardcore” fanove Matsumotovog rada, naročito prema kraju filma. Sa druge strane, pri početku je suviše šokantan, nasilan i nagao za nenaviknutu publiku. Ipak, kad se podvuče crta, u pitanju je izuzetno zabavan film koji nudi sasvim dovoljno užitka i materijala za analizu i učitavanje značenja. Preporuka.

Blind

2014.

scenario i režija: Eskil Vogt

uloge: Ellen Dorrit Petersen, Henrik Rafaelsen, Vera Vitali, Marius Kolbenstvedt

Slepilo i seksualni fetiši. Slepilo i voajerizam. Ide li to zajedno? Možemo li tako nešto zamisliti? Kakve su psihičke posledice hendikepa i nošenja sa istim? Koliko se naš život menja kada ostanemo bez onoga što nam je prirođeno? Je li odgovor u nejasnim i sve nejasnijim sećanjima? Je li odgovor u povlačenju u osamu? Možemo li imaginacijom dokontati ono što ne možemo videti? Možemo li to nekako drugačije osetiti.

Ingrid (Petersen) je slepa i to je posledica neimenovane degenerativne bolesti. Pre toga je radila kao učiteljica, ali kada ju je napustio vid, povukla se u privatnost svog prijatnog stana na dovoljno viskoj poziciji da je niko ne vidi. Za najosnovnije operacije, poput kuvanja čaja ili upravljanja sa mikrovalnom, Ingrid potroši mnogo više vremena nego ljudi koji vide, i te najosnovnije operacije ne izvede uvek uspešno. Njeno stanje je relativno novo, ona se još nije navikla. Vidimo kako se udara, kako zaboravlja koje je intervencije u prostoru napravila, kako ima modrice po licu i po cevanicama. Moderni uređaji poput glasovne asistencije na kompjuteru ili čitača boja joj pomažu, ali ne dovoljno. Ona ne može jednostavno proveriti je li osedela, na kojim delovima tela je dobila na težini ili pročitati test za trudnoću.

Ingrid ne voli da izlazi na ulicu i čini se da u tome ima puno pravo, pošto joj je orijentacija u stanu još uvek mozgolomka. To posebno nervira njenog muža (i može se ispostaviti kao veliki problem u budućnosti) Mortena (Rafaelsen), kojeg ona opisuje kao dosadnog arhitektu. Međutim, to što ne izlazi iz stana Ingrid ne sprečava da ima bogat život u unutarnjem svetu.

Morten je možda dosadan, ali očito da nije dovoljno dosadan da ne bi imao ljubavnicu ili više njih ili da ne bi lagao da je u teretani, a u stvari je u bioskopu, ili da ne bi makar tajno visio na nekakvom chatu. Einar (Kolbenstvedt) je Mortenov prijatelj sa studija, pornofil i voajer, ali ne i klasičan seksualni perverznjak ili nekakav prestupnik. On je jednostavno stidljiv muškarac koji ceo život pati od anksioze. Einar kroz prozor svog stana gleda na svoju lepuškastu susedu Elin (Vitali). Ona je Šveđanka, razvedena, majka jednog deteta koja deli starateljstvo sa svojim bivšim mužem i to od nje čini nekakvog zarobljenika norveškog društva. Ona nema neko akademsko zvanje, nema dobar posao, nema svoje prijatelje koji su tamo daleko i veći deo svog života provodi usamljena. Šta se dešava kad Elin počne da se preko interneta petlja sa jednako Mortenom koji gubi kontakt sa svojom slepom ženom? Šta kad i Elin iznenada oslepi?

Blind izgleda kao narativni haos, ali je trip pod punom kontrolom. Mi zapravo znamo šta vidimo, ali blagog pojma nemamo šta se dešava. Jesmo li slepi? Zbunjeni? Čiju perspektivu posmatramo? Je li to realno ili je plod nečije mašte? Šta od toga je život, a šta san? Zašto se iste scene i isti kadrovi ponavljaju, jedan za drugim kao varijacije na temu? Zašto je Elinino dete čas muško, čas žensko. Otkud tolike nekonzistentnosti u Mortenovim i Einarovim postupcima? Ključ za sve to nam je dat odmah na početku, u uvodnoj Ingridinoj naraciji, a autor Eskil Vogt nas sve vreme podseća kroz film. To nije ni naročito bitno, jer je trip zanimljiv, i vizuelno i na emotivnom planu, pa nam ne smeta to što ne znamo gde se nalazimo. U tom smislu, Mortenov monolog pred kraj filma deluje kao nepotrebno objašnjavanje.

Mi zaista možemo uživati gledajući glumce kako boje svoje kompleksne, iako verovatno imaginarne likove. Osećamo ljudskost i živost u njima. U nekom drugom filmu, Einar bi bio karikatura, ali ovde nam ga je žao kao što bi nam bilo žao nekog našeg školskog druga koji nikad nije imao devojku zato što nema hrabrosti da ijednoj priđe. U nekom drugom filmu bi Morten bio svinja koja se sprema da ostavi slepu ženu ili makar samo frustrirani karijerista kojem je slepa žena samo teret. Ne i ovde. Ovde ga možemo razumeti. Elin bi verovatno bila ili brakolomka ili očajnica, ali ovde je višedimenzionalna.

Posebnu pohvalu zaslužuje Ellen Dorrit Petersen u ulozi Ingrid. Zaista je teško portretirati osobu sa hendikepom kao kompletno ljudsko i seksualno biće. Zaista je teško preneti samo unutrašnji svet jedne takve osobe. Ona nijednom ne klizi u karikaturalnost niti u patetiku. Treba hrabrosti napisati takav lik, a treba hrabrosti i odigrati ga. Osobe sa hendikepom, čak i u filmovima na škakljive teme, poput Sessions (2012), uvek gledamo iz neke socijalne perspektive, čak i njihov seksualni život gledamo kroz prizmu socijalnih normi i očekivanja. Ingrid je lepotica sa živim seksualnim fantazijama upitne ostvarivosti i Petersenova je igra baš tako, hrabro, direktno i bez trunke blama i neprijatnosti.

Eskil Vogt je publici poznat kao scenarista za socijalne i ljudske drame Joachima Triera, Reprise (2006) i Oslo, 31. August (2011), a Blind mu je rediteljski prvenac kojeg Trier potpisuje kao producent. Vogtova mašta i odlazak u unutrašnji svet još su izraženiji nego u Trierovim filmovima, ali moguće je da je to uslovljeno tematikom. Vogt ima osećaja za svoje likove, neki od režijskih postupaka su potpuno pravilni, kao što su i citati Adaptation. Spike Jonzeja i Andy Kaufamana, Hitchcocka, De Palme (voajerizam) i Godarda (ulice), uz, naravno, neizbežnog Bergmana (pre svega Persona). Vogt već radi sa Trierom na sledećem projektu Louder Than Bombs i mogu reći da ga sa nestripljenjem čekam.

Blind je jedan od retkih filmova koji je igrao (i skupio nagrade) na Sundance festivalu i u Berlinu. Ova dva festivala nisu mnogo slični, skoro da je jedina sličnost među njima kalendarska bliskost. Malo filmova je to postiglo. Za Blind je potpuno jasno zašto: ovo je jedan legitiman umetnički film koji ima i stila i supstance i nije tupljavina. Preporuka filmofilima.