Let the Corpses Tan / Laissez bronzer les cadavres

kritika objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: Hélène Cattet, Bruno Forzani (prema romanu Jean-Patricka Manchettea i Jean-Pierrea Bastida)

uloge: Elina Löwensohn, Marc Barbé, Stéphane Ferrara, Bernie Bonvoisin, Michelangelo Marchese, Dorylia Calmel, Bamba Forzani Ndiaye, Marine Sainsily, Aline Stevens

Belgijski dvojac Cattet-Forzani je po svom autorskom potpisu verovatno najosebujnija autorska skupina u Evropi. Svaki njihov film ćete prepoznati kao njihov i ničiji drugo na osnovu jednog jedinog kadra. Na osnovu toga ćete i doneti zaključak zanima li vas tako nešto ili ne i svrstati se u jedan od oponirajućih tabora. Njihovi filmovi su audio-vizuelne bombe kratkih kadrova, oštre montaže, čudnih rakursa i jednako tako uhoparajućih džinglova. Radnje skoro da i nema koliko je iscepkana do nepratljivosti i ona je tu sasvim sporedna stvar u toj demonstraciji stila.

Njihovi prethodni trip-filmovi Amer (2009) i The Strange Colours of Your Body’s Tears (2013) žanrovski su se mogli odrediti kao “giallo”, italijanski miks horora, trilera, noira, fantastike i fantazije iz 70-ih godina prošlog stoleća, jarkih boja, često eksploatacijske tematike i potpisno B-filmske glume, prilagođen vremenu sadašnjem i podignut na viši artistički nivo na način ne toliko različit od onoga što sa trivijalnim žanrovima u Americi prakticira Quentin Tarantino. Njihov najnoviji naslov Let the Corpses Tan, premijerno prikazan ove godine u Locarnu i na jakoj festivalskoj turneji od tada, čini istu stvar sa drugim žanrom, neo-westernom. Tako će se ovde u miksu i u sličnim proporcijama naći “acid western” (Jodorowski), “spaghetti western” (Leone) i nasilni surealni triler (Peckinpah) sa obiljem akcije i fetiša, seksualnih, vizuelnih i filmski referentnih.

Mesto radnje: Korzika. Vreme: 70-te godine prošlog stoleća. Predmet spora: tovar zlatnih poluga koji su Rhino (Ferrara), Bernier (Barbé), Advokat (Marchese) i društvo opljačkali iz oklopnog prevoza. Nakon toga su rešili da se sklone na imanju kod otkačene slikarke bez inhibicija Luce (Löwensohn) koja “ne voli policiju i ne voli društvene stege”. Uskoro će se na vratima pojaviti i par pandura, Bernierova žena (Calmel), sin (Ndiaye) i dadilja (Sainsily), a u škvadri će doći do raskola koji će dovesti do obračuna koji zauzima veći deo filma i prema kojem Wheatleyev Free Fire izgleda kao kamilica. Sve to je sečeno fetišističkim video-instalacijama u čijem centru stoji mlada žena (Stevens) koja zaliva muškarce “zlatnim tušem” i biva zasipana zlatnom prašinom. Socijalni kontekst izvornog romana je, međutim, u velikoj meri izbačen.

Filmom dominiraju svetlo plavo nebo, jarko žuto sunce i spaljeno-smeđa prašina terena, kuća i okućnica, terase, zidovi, zamračeni enterijeri, vatra usred noći, štektanje automatskog oružja, pucnjevi iz pištolja i pušaka snimljeni zrnastom fotografijom na traci od 16mm i propraćeni “morriconeovskom” orkestracijskom muzikom. Montaža je i dalje oštra, ali su za razliku od prethodnih “giallo” filmova, ovde kadrovi ipak nešto duži i namenjeni (naročito u početku) kreiranju atmosfere vrućeg letnjeg dana, fetišizaciji tela i nekih starih žanrova, dok gluma kao da citira frajerstvo iz francuskih novovalnih krimi-trilera. Radnja je i dalje u pozadini, ali je u manjoj meri iscepkana i umerenijeg tempa nego kod prethodnika tako da se u početku film doima čak i konvencionalno pratljivim.

Međutim, jednom kad počne obračun, film prelazi u višu brzinu i postaje potpisno tripozan i dezorijentirajući, ali zato ništa manje efektan. Većinu vremena nećemo imati pojma ko tu šuruje protiv koga, biće čak i upitno ko je tu ko, a nećemo biti načisto ni sa topografijom poprišta obračuna. Naravno, ništa od toga ne smeta, valja se samo zavaliti i prepustiti da nas trip nosi dalje. Hélène Cattet i Bruno Forzani su sa Let the Corpses Tan uspeli da ostanu verni sebi i da isprobaju nešto novo i drugačije. Gledanje ovakvog filma kod kuće nema smisla, moja preporuka se odnosi isključivo na veliki ekran i mrak kino-dvorane.