Saljut-7

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Klim Šipenko

scenario: Klim Šipenko, Natalija Merkulova, Aleksej Samaljotov, Aleksej Čupov, Jeffrey Hylton

uloge: Vladimir Vdovičenkov, Pavel Derevjanko, Aleksandr Samojlenko, Marija Mironova, Polina Rudenko

Volimo filmove katastrofe zato što nam oni vraćaju veru u čovečanstvo ili makar u mogućnost herojskog delovanja ili plemenite žrtve, odvisno od toga imamo li sretan kraj ili ne. Čak i kad su u pitanju istiniti događaji, autori po pravilu “sole i papre” kako bi se potencirala (melo)dramatičnost onoga što se obrađuje i nagruvao bilo kosmopolitsko-humanistički, bilo patriotski naboj. Naročito volimo kada se to nešto dešava u kosmosu, tako velikom, strašnom i neistraženom.

Za ovakav tip filmova, bilo sa artističko-filozofskim začinom kao što je to Cuarronov prelep, ali dramaturški redundantan Gravity, bilo kao “popcorn” zabava, bilo sa istorijskom podlogom u stvarnim događajima kao što su to The Right Stuff i Apollo 13, navikli smo da nam dolaze iz Hollywooda kao fabrike snova i da nam guraju američku agendu, ako već imaju agendu za progurati. Saljut-7, međutim, dolazi sa druge strane u hladnoratovskoj svemirskoj utrci i, posve logično, progurava ruski politički uticaj. Budžet je možda desetostruko manji nego kod hollywoodskih parnjaka, ali rezultat nije ništa manje vizuelno impresivan i vešt u političkoj manipulaciji.

Osnova je istorijski događaj, havarija na naslovnoj svemirskoj stanici - prethodnici Mira, te pokušaj spasavanja iste od strane hrabrih ruskih kosmonauta. U impresivnoj uvodnoj sceni kosmičke šetnje upoznajemo se sa protagonistom, pilotom Vladimirom (Vdovičenkov) kao sa ruskom inačicom svemirskog kauboja bez straha čija je jedina mana to što je povremeno neoprezan i sklon rešenjima “preko kolena”. Takođe, shvatamo koliko je svemir opasno mesto kada njegovoj koleginici prilikom rutinske popravke vanjskih instalacija izbije sasvim mala rupa na rukavicama od svemirskog odela, pa se u roku od nekoliko sekundi ona nađe u životnoj opasnosti. Njegova reakcija neće biti baš promptna i primerena, nešto drugo će mu privući pažnju, što će rezultirati ukazom o njegovom “prizemljenju”.

Sa druge strane, njegov prijatelj inženjer Viktor (Derevjanko) nikada nije leteo, iako uvek prođe lekarski pregled i iako je upravo on konstruirao stanicu. Situacija će se obrnuti na glavu kada stanica bude oštećena i prestane sa radom usled svemirske oluje. Uprkos nepoverenju “vojnih grla” u svemirskom programu, Vladimir će dobiti poverenje komandanta misije Vitalija (Samojlenko) i priliku da odveze Viktora da njih dvojica to poprave jer je Vladimir jedini dovoljno sposoban ili dovoljno lud da pristane sa raketom na stanicu koja se prebrzo rotira po tri ose. Međutim, kako to obično biva, šteta je veća nego što je to inicijalno procenjeno, njih dvojica će preceniti svoje mogućnosti i naći se suočeni sa skoro izvesnom smrću.

Vladimir ima familiju koja ga steže, Viktor će upravo dobiti prvo dete. Ko će se od njih žrtvovati, a ko spasiti? Šta će odlučiti birokratska klika s obzirom da su Amerikanci upravo lansirali svoju raketu koja nosi francuskog astronauta i Vladimirovog prijatelja koji poznaje stanicu. Je li tu reč o špijunaži? Hoće li Sovjeti morati da obore stanicu i žrtvuju svoje heroje?

Sa jedne strane, imamo tipičnu kritiku birokratske bezdušnosti. Sa druge, pak, zle Amerikance koji ne samo da špijuniraju, nego su i glavni glas katastrofe u svojim lažljivim medijima. Zvuči li vam to poznato, kao da su se samo zamenili obrasci iz hollywoodskih filmova sa tematikom Hladnog rata? Reditelj i armija scenarista su zgodno prećutali neke od istorijskih detalja o ljudskim pogreškama koje su dovele do katastrofe, ali i to valjda ide u rok službe. U osnovi svega je, međutim, priča o herojstvu, prijateljstvu i žrtvi začinjena sa priličnom dozom melodrame i patosa. Supruge astronauta samo tome i služe zapravo, kao i razlike u karakterima između njih dvojice (za razliku od Vladimira, Viktor je praktičan i oprezan) i one filmski naivne svađe u kriznim situacijama.

Koliko god film ne iznenađivao svojom tipskom dramaturgijom, šablonskim elementima zapleta i solidnim, ali ni po čemu posebnim glumačkim ostvarenjima, toliko je iznenađujuće šta sve postiže na vizuelnom planu sa, za ruske uslove velikim, ali u svetskim razmerama skromnim budžetom od 15 miliona dolara za jednu takvu svemirsku avanturu. Hollywoodski ugođaj ne treba da čudi jer je reditelj Klim Šipenko studirao u Los Angelesu pa režira zanatski precizno i po pravilima žanra.

Tvrdi se u PR materijalu, premda to nije moguće dokazati, da je 40 minuta filma snimljeno u uslovima nulte gravitacije, od toga polovina zapravo u svemiru, te da je to prvi film rađen na taj način. Bilo kako bilo, u tom pogledu film izgleda zaista impresivno, bilo da je to zaista istina ili da se poradilo na efektima (koji su ipak jeftiniji od leta u kosmos), a uverljiva scenografija, kostimografija i rekvizita u tome pomažu. Saljut-7 je ruski odgovor na američke spektakle slične tematike i to, čini se, sasvim recipročan.