Project Hail Mary

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Ako je vjerovati piscu Andyju Weiru, neće nas dokrajčiti globalno zatopljenje, već, sasvim obratno, zahlađenje. I to zahlađenje kozmičkog, a ne zemaljskog porijekla. Kada astrofizičari amateri otkriju infra-crvenu liniju od Sunca do Venere, oni će ju nazvati po jednoj od njih, Pavlovoj, pa će se pokrenuti debata od čega bi ta svjetlosna linija mogla biti sastavljena, jesu li nam dani odbrojani i koliko vremena imamo na raspolaganju dok se život ne ugasi. Najmudrije svjetske glave moraju se naći skupa i djelovati u smjeru zajedničkog cilja. To bi bila polazna točka Weirova romana Projekt Spasitelj i njegove filmske adaptacije koje potpisuju scenarist Drew Goddard i redateljski dvojac Phil Lord i Christopher Miller. Film, pak, počinje s buđenjem astronauta Rylanda Gracea (igra ga Ryan Gossling) iz umjetne kome na svemirskom brodu koji plovi prema svom cilju u 11 svjetlosnih godina udaljenom sustavu. On je jedini preživjeli od posade – pilot i inženjerka umrli su u snu, dezorijentiran je, ali se polako prisjeća. Na Zemlji je bio osnovnoškloski nastavnik prirodnih znanosti, ali je prethodno profućkao znanstvenu karijeru. Naime, Grace je doktor mikrobiologije koji je postavio hrabru hipotezu da voda nije neophodna za život, tezu koju zajednica nije prihvatila, pa se javno svađao s kolegama i bio isključen iz znanstvene zajednice. Njega je „otkrila” Eva Stratt (Sandra Hüller) iz neimenovane globalne organizacije za spas svijeta, i uključila ga u naslovni projekt. Naime, ispostavilo se da su u infra-crvenoj liniji pronađeni entiteti koji bi mogli biti živi organizmi čija svojstva treba ispitati, te otkriti zašto idu baš na Veneru i crpe Sunčevu energiju. Grace putem simulacije otkriva da je cilj njihovog puta razmnožavanje u ugljikom bogatoj atmosferi, što mu osigurava mjesto za stolom najmudrijih svjetskih glava. Jer problem nije ograničen samo na život na Zemlji i gašenje Sunca, već da i život drugdje može nestati jer se i druge zvijezde gase iz istog razloga. Sve osim jedne, koja je i cilj Graceove misije.

Iako je, ako se izuzme brodski kompjuter (glas Priye Kasnare), Grace sam na brodu, Zemljani nisu sami na misiji ispitivanja specifičnosti jedine zvijezde koju infra-crvena linija ne „jede”. Tako s njim kontakt uspostavlja kameni entitet iz udaljenog sustava kojeg on naziva Rocky (glas Jamesa Ortiza) i njih dvojica pokušavaju skupa obaviti zadatak razmjenjujući tehnologije, učeći jezik jedan drugog preko nekakvog univerzalnog prevoditelja i uspostavljajući inter-planetarno prijateljstvo i suradnju. U drugoj liniji radnje smještenoj u „flashback” i Graceova sjećanja, pak, otkrivamo kako je Grace od znanstvenika na Zemlji čiji je cilj instruirati astronaute, sam postao astronaut. Kroz obje linije radnje, pak, kao ključna pitanja nameću se prijateljstvo, lojalnost, hrabrost i spremnost na vlastito žrtvovanje u korist nekog drugog ili u korist cjelokupnog života.

Režijski, Lord i Miller, inače najpoznatiji po komičnim tonovima iz animiranog filma Oblačno s ćuftama (2009.), Jump Street diptiha (2012.-14.) i originalnog filma Lego (2014.), dosta toga ulažu u komičnu relaksaciju i toplu, ali nezgrapnu razmjenu između ljudskog lika Gracea i zapravo animiranog Rockyja, pritom pažljivo tempirajući spektakularne scene i sekvence njihovih svemirskih misija. Naći će se tu puno citata filmskih znanstveno-fantastičnih klasika, potpisanih i nepotpisanih, dok je vjera u ljudskost, prijateljstvo i požrtvovanost egzotično topla i optimistična, čak pomalo eskapistička u uporedbi s cinizmom koji već neko vrijeme vlada Hollywoodom i filmom uopće. U tom smislu, Projekt Spasitelj je tonalno najbliži Spielbergovim žanrovskim klasicima i njegovom pogledu na svijet. Mogu se tu prepoznati i elementi drugih, novijih uradaka, poput Nolanovog Interstellara (2014.), doduše oslobođenog pretencioznosti, Villeneuveovog uratka Dolazak (2016), doduše s manje žanrovske verziranosti i sigurnosti, te najviše naslova Marsovac (2015.) Ridleyja Scotta. Potonje je očekivano, budući da je isti scenarist adaptirao istog pisca na vrlo sličan način, a i knjige, kao i filmovi, funkcioniraju na vrlo usporedivim i sličnim postulatima, gdje je naša pozornost usmjerena na jedan lik, odnosno glumca koji nam mora držati pozornost (Ryan Gossling je u tome ipak manje uspješan nego Matt Damon) i gdje je „znanost” očito fantazijska, ali je se scenarij pridržava vjerno i konzistentno. U oba filma se, pak, mogu naći zamjerke u jednoobraznom tretiranju gravitacije i protoka vremena, čime se pokazuje da Andy Weir „fantastiku” stavlja ispred znanosti i priča priče na zemaljske teme i za zemaljsku publiku. Opet, dojam je da to čini dosta lagano i sigurno, da ga Drew Goddard fino čita i interpretira, te da redateljima ostavlja prilično jasan „šalabahter” po kojem oni mogu raditi. Opet, nije Projekt Spasitelj film bez ozbiljnih nedostataka, od kojih je najveći njegovo epsko trajanje od dva i pol sata za koje, realno gledano, nema opravdanja. Nakon obećavajućeg uvoda, film u drugoj trećini upada u šprancu gdje se tenzije dižu do prvo vizualno-tehničke kulminacije, a onda i do one emocionalne, pa se nakon toga upada u peripetije i obrate kako bi se odložio kraj. Drugi način kupovine vremena je i spomenuta druga paralelna radnja u „flashback” sekvencama smještena na Zemlju, koja ima svojih momenata, posebno u glumačkim bravurama Sandre Hüller i Gosslingovim uspješnim pokušajima da prati njezin ritam, ali je osujećena činjenicom da je „spoiler” po definiciji, jer nam je ishod poznat još na početku filma. Naravno, i tu se autori knjige, scenarija i filma oslanjaju na oštre obrate kako bi nas uvjerili u opravdanost svog postupka i u važnost tema hrabrosti i žrtve za viši cilj. Na koncu, riječ je o jednom korektnom, staromodno-hollywoodskom, lagano trijumfalističkom filmu kojeg nije teško gledati i pratiti, ali ne i o nekom kapitalnom djelu koje će promijeniti naš pogled na filmsku umjetnost.

Lightyear

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U tebi, a ti si, dakako, savremeno američko društvo, bore se dva vuka, odnosno dva duha. Jedan je onaj prometejski, istraživački, hrabar i neoprezan, nužan za pomeranje granica i osvajanje prostora. Drugi je onaj komunalni i kolektivni, nužan za očuvanje tih istih granica.

Ova konstatacija predstavlja moralnu kičmu najnovijeg Dizni-Piksarovog animiranog filma ,,Lightyear“, čiju režiju potpisuje Angus Maklejn.

Ali ,,Lightyear“ je i meta-film, i film visokog koncepta, i ,,svemirska opera“, i pomoćni edukativni materijal koji će klincima približiti osnove teorije relativiteta i teorije struna. I deo filmskog ,,univerzuma“ ,,Toy Story“ serijala, koji preti da se razvije u franšizni multiverzum, i ,,prequel“ i ,,spin-off“ i kolekcija referenci... Ovu zbrku bi možda najbolje bilo pojednostaviti jednim: ,,miks ,,Top Gun-Interstellar“, s vremenskom petljom nalik na ,,Back to the Future“ serijal“.

Objašnjenje počinje s uvodnom tekstualnom karticom, kako je 1995. godine dečak Endi dobio igračku astronauta Baza Lajtjira, koji je bio lik njegovog omiljenog filma. Ovo bi trebalo da bude taj film, što implicira da nemamo posla s Bazom kao igračkom, nego s njim kao filmskim likom, odnosno fiktivnom osobom.

Baza upoznajemo u kokpitu ogromne, okruglaste svemirske letelice u potrazi za novim, naseljivim svetom. On je hrabri pilot sklon monolozima maskiranim u vođenje dnevnika, a voditeljica misije koja ga obuzdava je Ališa Hotorn. Kada ugledaju jednu planetu koja ,,daje znake života“, njih dvoje odlučuju da prizemlje letelicu i ispitaju teren, u pratnji jednog regruta koji, čini se, služi da upadne u nevolju.

Naravno, tako nešto će se dogoditi, planeta će se pokazati kao izuzetno nestabilno mesto naseljeno neprijateljski nastrojenim biljkama-lijanama i insektima, a teren na koji se brod zvani „rotkva“ spustio, ispostaviće se kao još nestabilniji. Da stvar bude gora, u poduhvatu ispitivanja i pokušaju bega s planete, gorivna ćelija broda sastavljena od fuzijom stvorenog kristala biva oštećena, pa je celokupna posada broda prisiljena da na negostoljubivoj planeti pokrene koloniju.

Sad, kako je Baz svojom nekontrolisanom hrabrošću (ili bolje rečeno neopreznošću) glavni krivac za novonastalu situaciju, na sebe preuzima zadatak da obnovi kristal (tako što će pronaći formulu za njega), testira ga na probnim letovima i spasi situaciju tako da posada nastavi svoj svemirski put u potrazi za boljim mestom za život. I tu dolazimo do prvog obrata: ono što njemu na probnom letu oko zvezde u pokušaju da postigne hiper-brzinu deluje kao jedan radni dan, za one koji su ostali na planeti biće četiri godine.

Posle prvog neuspešnog pokušaja, Baz će dobiti psihološku pomoć u vidu robo-mačka Soksa (koji će svojom neodoljivošću postati novootkrivena zvezda filma), a mačak će se pokazati i kao vredni pomoćnik na zadacima. Neuspešnih pokušaja će, naravno, biti pregršt, toliko da svi oko njega stare, dok Baz ostaje mlad.

On, međutim, u pravu nevolju upadne kad Ališa (koja se u međuvremenu udala, odgojila dete i dobila unuku) umre u starosti, a na njeno mesto komandanta misije dođe Bernsajd, birokrata koji je odrastao na planeti, koji će program testiranja ukinnuti i umesto toga se fokusirati na štit koji bi bazu zaštitio od spoljnog sveta. Ludo hrabri Baz će, u društvu mačka Soksa, ignorisati naređenje i ukrasti letelicu za poslednji test ponukan time da je formula kristala konačno stabilna.

Ali, kada se vrati sa svog poslednjeg, uspešnog testa, ima šta da vidi: na planetu su u međuvremenu invaziju izvršili roboti-vanzemaljci čiji je komandant zloglasni Zurg. Baz je primoran da ode u ilegalu i osloni se na pomoć drugih ilegalaca koji su se sakrili od robotske invazije, Ališine unuke Izi, robijašice na odsluženju kazne Darbi Stil i preplašenog Moa Morisona koji je, izgleda, bio zalutao na obuku za svemirskog rendžera. Može li se gordi individualista kao što je Baz priviknuti na novu situaciju i sarađivati s drugima protiv još opasnijeg neprijatelja?

Od svojih početaka kao produkcijska kuća, Piksar nas je navikao na to da njihovi filmovi imaju jako izraženu edukacijsku i socijalno odgovornu misiju upakovanu na način da to bude prijemčivo ciljanoj mlađoj publici, a i da njihovim roditeljima to bude dovoljno zanimljivo ako treba i za više gledanja. I ,,Lightyear“ pokušava da ide tim stopama, ali količina franšiznog pristupa i pozivanja na druge filmove (osim ranije navedenih, tu su još sigurno i ,,Avatar“ (2009) Džejmsa Kamerona i ,,Star Wars: Return of the Jedi“ Džordža Lukasa iz 1983. i još poneki) tu bacaju određenu senku.

U tome se pomalo muti i edukativna i emocionalna i etička komponenta filmske priče. Sa edukativnom u smislu astro-fizičkih teorija koje se doimaju suviše naprednim za mlađu publiku stvar stoji još i najbolje, jer su pojednostavljene toliko da ih moguće prihvatiti bez dodatnih objašnjenja i uz otvaranje podnošljivo velikih rupa u priči.

Emocionalna komponenta, ona koja govori o prijateljstvu, ljubavi i sazrevanju potisnuta je u drugi-treći plan, toliko da se onaj skandal sa cenzurom u pojedinim zemljama zbog situacije u kojoj lezbejski par ima dete, čini ne samo naduvanim, nego i nepotrebnim. Etički aspekt u kojem se sudaraju individualizam i duh zajednice ostaje nedovoljno istražen, a poenta da je Baz ,,sam pao, sam se ubio“, odnosno da je sam zeznuo stvar, pa u pokušajima da popravi grešku samo pravi veću štetu, bolje će odraditi roditelje nego li decu u publici.

Imamo tu još jedan paradoks zvani Soks. Mačak je, naime, toliko sladak i simpatičan da će bez problema zaseniti našeg ,,drčnog“ protagonistu. To samo po sebi nije toliki problem za sam film, ali pomalo ruši logiku da bi dečaku Endiju, u toj konkurenciji, Baz bio i ostao omiljeni lik čiju bi igračku želeo.

Još jedan paradoks, koji će, doduše, samo odrasli primetiti takođe je vezan meta-nivo filma. Naime, ,,Lightyear“ kakav ga sada vidimo teško da bi bio moguć tokom devedesetih, jer se u priličnoj meri oslanja na filmske koncepte uspostavljene u novom milenijumu. Određeni nedostaci koje film pokazuje su, pak, posledica sinhronizacije (,,Lightyear“ igra samo u toj varijanti na većini teritorija), a ,,u prevodu“ se ne gubi samo glasovna gluma originalne postave (koja je, po mišljenju anglofonih kolega, jedna od najjačih karika filma), nego i humor, pre svega vojnički, koji nije baš u potpunosti prevodiv.

Opet, i pored toga, ,,Lightyear“ je više nego solidno izveden film, na način da će pre svega klincima koji ne postavljaju suvišna pitanja biti više nego zanimljiv da ih prikuje za sedište tokom svih 100 minuta, koliko traje. Akcija je spektakularna, režija promišljena (montažne sekvence su posebno atraktivne), a animacija je tehnički ispolirana. Pitanje je koliko će se utisak održati u nekom dužem vremenskom periodu, ali makar je robo-mačak Soks uspostavljen kao lik koji bi u budućnosti mogao nositi franšizu. Franšiziranja će svakako biti, a šuška se i o vesternu s kaubojem Vudijem, ali pitanje koje se posle Lightyeara nameće je ima li Piksar pod okriljem Diznija štofa za to.

Proxima

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Alice Winocour

scenario: Alice Winocour, Jean-Stéphane Bron

uloge: Eva Green, Zélie Boulant, Matt Dillon, Aleksej Fatejev, Lars Eidinger, Sandra Hüller

Kada je osnovna tema filma toliko puta viđena, kao što je to slučaj sa ženom koja upada u procep između karijere i roditeljstva, kao i između društveno uslovljenih projekcija obe funkcije, čini se da je jedini pristup koji će osigurati svežinu u obradi teme povećanje uloga na astronomski nivo. Ovo poslednje treba shvatiti doslovno: Proxima, novi film izuzetno uzbudljive francuske autorice Alice Winocour, vrti se oko "space tech" inžernjke i razvedene majke kćerkice osnovnoškolskog uzrasta koja se sprema za svoju prvu misiju na svemirskoj stanici MIR.

Njeno ime je Sarah (igra je Eva Green u verovatno najboljoj ulozi karijere) i njoj se ostvario životni san da bude izabrana za jednogodišnju misiju i da poleti u svemir. Od početka je jasno da su astronauti uglavnom klub muškaraca i da na žensko prisustvo gledaju sa podozrenjem, predosećajući nevolju. Ako gledamo čisto fizički plan, možda su i u pravu, uzimajući u obzir biološke razlike, obim i težinu zadataka koje mogu obaviti muškarci ili žene, ali to uvek dolazi u kompletu sa predrasudama na nivou psihologije po kojima su žene, naročito ako imaju porodicu, uvek rastresene na minimalno dve strane i zbog toga nestabilne. Uostalom, vođa misije, američki astronaut Michael (Dillon), takođe oženjen čovek, te predrasude i ne krije, dok ruski kolega Anton (Fatejev) bolje zna da pruži podršku. Njihove različite reakcije plod su različitih kultura u okviru astronautske zajednice, gde je ruska, kao naslednica sovjetske, manje militirazovana i manje mačistička.

To, naravno, ne znači da je Sarah sama po sebi spremna na misiju, bilo u fizičkom, bilo u psihološkom smislu, što će sama na sebi osetiti tek kada se iz Francuske preseli u Rusiju, u čuveni Zvezdani Grad gde se kosmonauti pripremaju za misije. Fizička komponenta podrazumeva mesec dana intenzivnog treninga, a psihološka potpunu promenu dosadašnjeg načina života. Sa jedne strane, tu su strah od pogibije i strah od neuspeha još i pre samog lansiranja. Sa druge, potpuna promena dinamike u porodičnim odnosima, gde se ne snalaze ni Sarah, ni njena kći Stella (Zélie Boulant je možda izabrana zbog fizičke sličnosti sa Evom Green, ali njena dečija gluma je perfektna), kao ni bivši muž Thomas (Eidinger) kome je dodeljena uloga samohranog roditelja na koju možda nije ni pristao. Od svemirske agencije angažovana osoba za psihološku pomoć, Wendy (Hüller), koja balansira između bivših supružnika, njihove kćeri i same agencije, tu može učiniti samo onoliko koliko može, a to nije puno. Situacija nije "normalna", pa za nju ne postoji protokol.

Proxima (naslov je preuzet od imena svemirske misije) nije film radnje, koliko je film stanja, mentalne slike, rutine fizičkog i emocionalnog iscrpljivanja, ličnih, poslovnih i društvenih očekivanja koja se prelamaju preko leđa jedne osobe. Eva Green, za uloge najčešće birana zbog svog zanosnog izgleda i multilingvalnosti, ovde konačno ima priliku da odigra sasvim životnu ulogu, što čini sa izuzetnom sigurnošću i preciznim vođenjem rediteljke koja ima potpuno jasnu viziju. Ostatak likova takođe deluje prirodno uklopljeno oko nje, pa Proxima, čije su izuzetno detaljne akcione scene treninga i priprema upotrebljene za amplifikaciju emocija, ostaje pre svega karakterna studija. Detaljnost scenarija, proceduralna, lingvistička i lokacijska, koji autorica potpisuje u saradnji sa Jean-Stéphanom Bronom, svakako pomaže osećaju autentičnosti, kao i muzika Ryuichija Sakamota, neponovljiva mešavina elektronike i neo-klasike, koja se savršeno uklapa u ambijent i na diskretan način usmerava emocije.

Zaista, čini se da se Alice Winocour, nakon ne baš impresivnog debija u formatu dugometražnog filma, ispraksovala i fokusirala na ljude pod pritiskom, ljude "na ivici nervnog sloma", ljude koji očajnički traže normalnost ili pokušavaju da je kreiraju. Njen prethodni film Disorder, žanrovski kodiran kao triler i centriran na bivšeg vojnika sa PTSP-om koji je primoran da radi kao telohranitelj dok mu se psiha raspada, redak je primer empatičnog ženskog pogleda i muške zanatske efikasnosti koju je pre nje demonstrirala Kathryn Bigelow u ranijoj fazi karijere. U tom smislu, Proxima je više "ženski" film, bez nasilja kao takvog, ali svejedno nabijen emocijom i snažan. Alice Winocour, dakle, ima svoj jedinstveni autorski glas, ali i sposobnost da ga jednako impresivno koristi u različitim registrima.

Ad Astra

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Ovogodišnje izdanje Venecijanskog filmskog festivala, za razliku od prethodnih, nije baš tako bogato naslovima iz prvog holivudskog ešalona, onima koji će se visoko kotirati na uručenju narednih Oskara. Jedan od naslova sa takvim ambicijama je svakako „Ad Astra“, film nastao u koprodukciji Holivuda i finansijera iz Kine i Brazila, sa budžetom koji premašujeviše od 80 miliona dolara, te zvezdanom postavom ispred i iza kamere. 

Bred Pit! Tomi Li Džouns! Liv Tajler! Donald Saterlend! U režiserskoj fotelji Džejms Grej („Little Odessa“, „Two Lovers“, „The Lost City of Z“). Direktor fotografije Hojt Van Hojtema („Interstellar“, „Her“, „Dunkirk“). Produkcijske kompanije Regency i 20th Century Fox.Ali, kako to ponekad biva, ambicije su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo...

Ako nešto važi za Greja, onda je to da ne kalkuliše i ne dozvoljava drugome da mu kroji kapu. „Ad Astra“ je tu presedan sasvim sigurno po prvom, a vrlo moguće i po drugom pitanju. Deluje kao truli kompromis i film koji režiser nesavršenog, zamalo pa remekdela „The Lost City of Z“ pravi u nameri da se svidi „običnoj“ publici koju ipak potcenjuje i za koju smatra da joj neke sasvim bazične stvari poput zapleta treba ponavljati i ucepljivati u glavu do iznemoglosti.

Drugi veliki krimen filma i Greja kao njegovog kompletnog autora jeste derivativnost. Osnova priče je Konradov roman „Srce tame“, filmski realizovan kao Kopolino neupitno remekdelo „Apocalypse Now“ o kojem se govori i posle 40 godina, s tim da je radnja premeštena u svemir i na „kućni front“ odnosa sina koji traži i oca koji se skriva, što jeste i jedna od poenti Nolanovog „Interstellara“. 

„Ad Astra“ pozajmljujeili bolje rečeno kompilira od drugih filmova i neke pojedinačne detalje. Jurnjava roverima po Mesecu kao da je inspirisana „Mad Maxom“, uvodna katastrofa na svemirskoj stanici koja služi kao pokretač radnje pomalo asocira na Kuaronov „Gravity“, dok su automatske psihološke evaluacije „dignute“ iz novog „Blade Runnera“...

Možemo se složiti da malo „krađe“ nije na odmet, naročito ako je znalački izvedena, pa se onda može računati i kao nekakva ironizacija ili posveta originalu. Ali, šta raditi kada u filmu nema skoro nijedne originalne misli i vizije i kada je svrha tih „pozajmljenih“ elemenata da propeliraju prilično linearnu priču od jedne tačke do sledeće?

Problem je, dakle, u scenariju koji zapravo ne razvija likove (a i kad ih razvija, bolje da to ne čini), već ih uglavnom drži u zadatim okvirima. Od toga profitira jedino prvopotpisani glumac Bred Pit, i to samo donekle, dok je kamera prikovana za njega, pa je prinuđen da se služi mikroglumom više nego ikada do sada. 

No, pravi poblemi nastaju kada Pit ili bilo ko od njegovih kolega i koleginica otvori usta. Dijalozi su užasni i služe skoro isključivo da objasne ono što svakom iole pažljivom gledaocu mora biti jasno. Opet, ni to nije najveći problem, jer tu je njegovo veličanstvo narator (ujedno i protagonistaRoj kojeg igra Pit) za kojeg su Grej i koscenarista mu Itan Gros pripremili orgiju pesničko-proznih pseudorefleksivnih litanija.

Ostatak glumaca ne dobija priliku da prodiše. Donald Saterlend maknut je relativno rano, Rut Nega je tu manje-više za jednokratnu upotrebu, lik Tomija Li Džounsa kao da nikada nije oživeo jer je prisutniji na lažnim starim snimcima nego u glavnom toku filma, a Liv Tajler postoji samo na imaginarnom nivou (još jedna pozajmica, ovog puta iz „Solarisa“, literarnog i oba filmska) i na snimcima. Cinici bi rekli da ona ovde igra ulogu karijere - ulogu daleke uspomene.

Sa pozitivne strane, film sasvim dobro izgleda u smislu dizajna, vizuelnih i specijalnih efekata. Nekoliko akcionih scena je krajnje uzbudljivo (podivljali laboratorijski majmuni su jedan od vrhunaca, kao i pomenuta jurnjava roverima sa svemirskim razbojnicima), a nekoliko detalja i opaski graniče se sa genijalnima, poput cene za ćebe i jastuk na komercijalnom letu i dizajna kosmodroma na Mesecu koji podseća na generički aerodrom sa sve „Subway“ sendvičarom.

Nažalost, Grej nije dovoljno radio na njima, baš kao što nije razradio ni fiziku, kosmologiju, pa ni politiku svog sveta. Ako je jedan sasvim nepotreban film kao što je to „Ad Astra“ vrhunac američke ponude u ovom trenutku, onda se moramo dobro zabrinuti za nju.

High Life

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Claire Denis

scenario: Claire Denis, Jean-Paul Fargeau, Geoff Cox, Nick Laird

uloge: Robert Pattinson, Juliette Binoche, André Benjamin, Mia Goth, Lars Eidinger, Agata Buzek, Claire Tran, Ewan Mitchell, Gloria Obianyo, Scarlet Lindsey, Jessie Ross

Mnogi će se površno, a neretko i pogrešno, povoditi za trivijom bez dublje analize i zaključiti kako je High Life dvostruko revolucionaran film u kontekstu karijere Claire Denis, kao njen prvi žanrovski film, i to na engleskom jeziku. Obe ove tvrdnje su posve netačne i padaju u vodu na primeru filma Trouble Every Day koji je horor-misterija sa vampirima, jedan od češće citiranih predstavnika “novog francuskog ekstremnog filma” sa prelaza milenijuma i dijalozi su delimično na engleskom jeziku jer glavne uloge američkih turista igraju, gle čuda, američki glumci. Francuska se autorica u svojoj karijeri i ranije bavila žanrovskim filmom, i to u čistijem obliku, jer je još sredinom 90-ih snimila triler I Can’t Sleep, a i njeni filmovi najbolje opisivi kao neprijatne atmosferične drame o ljudskim odnosima neretko imaju atmosferu blisku hororu. Poslednji naslov Bright Sunshine In je tu reputaciju pomalo razbio romantično-komičnim tonom, ali sa High Life to nema nikakve veze jer se autorica istovremeno vraća na staro i odlazi u sasvim novom pravcu.

Horor je za mene bio i sam početak filma: beba od godinu i nešto dana (igra je Scarlet Lindsey, ali to ostvarenje treba da posluži kao primer koordinacije cele ekipe) u krevetiću okruženom ekranima na kojima se vrte slučajne slike i zvučnicima na kojima se čuje glas njenog oca. On, Monte (Pattinson) je, pak, izvan prostorije i otkrivamo da su njih dvoje zapravo na svemirskom brodu i da su jedini preživeli. On ga, naravno, sam popravlja, brine se i za internu baštu, održavanje sistema i komunikaciju sa Zemljom (nije baš jasno sluša li neko ili se njegovi upiti automatski odobravaju). Biti samohrani otac deluje strašno samo po sebi, a biti to na derutnom svemirskom brodu posebno…

 

Dalje, kako se priča kroz nelinearno složene “flashback” ili možda čak i “flash-forward” scene odvija, saznajemo da je Monte jedini preživeli od originalne posade broda koju su (verovatno osim kapetana kojeg igra Lars Eidinger) činili na smrt osuđeni robijaši koji su služeći nauci možda tražili iskupljenje. Cilj putovanja tog broda bila provera hipoteze Penroseovog procesa (ima veze sa iskorištavanjem energije u neposrednoj blizini crne rupe), što će reći da je njihova misija zapravo bila put bez povratka.

Iako je na brodu postojao kapetan, vlast je zapravo u svojim rukama držala osuđenica i “luda naučnica” dr Dibbs (Juliette Binoche, sa svojom ekstremno dugačkom kosom uvezanom u pletenicu) koja je imala svoj eksperiment u okviru misije na kojem je pokušala da stvori život u po definiciji beživotnom prostoru koristeći raspoloživi genetski materijal. Žene su bile protiv svoje volje oplođivane, a muškarci su u tome dobrovoljno učestvovali kao donatori koristeći kabinu za masturbaciju (u kojoj se odvija i najsuludija moguća scena seksa Juliette Binoche same sa sobom i sa pomagalima). Od žena se najviše buni Boyse (Mia Goth koja se nakon debija u Nymphomaniac vol. 2 izgleda specijalizirala za vrlo uvrnute filmove), dok je Monte dobrovoljno u celibatu. Međutim, prsti sudbine i dr Dibbs će hteti da se njihovi genetski materijali spoje, što koincidira sa raspadom sistema, pobunom, samoubistvima i katastrofom…

Zapravo, možda bi odrednicu “science fiction” ovde trebalo ostaviti i po strani jer se film od svega najmanje bavi naukom i tehnologijom i promišljanjem tendencija u budućnosti na osnovu njihovog razvoja. Naprotiv, svemirski brod ovde bi valjalo uzeti kao laboratoriju neke vrste, zatvoreni prostor u kojem se odvija ljudska interakcija u vremenu koje nepravilno teče. Dovoljan namig bi tu bio i produkcijski dizajn koji kombinacijom stilova puno govori, jer sa jedne strane imamo “used future” kao u Alienu koji nam govori da je to radni brod niže klase gde nema puno prostora ni za osnovnu ergonomiju, gde čak i svemirski skafanderi deluju odrpano, izraubano i na rubu cepanja. Toliko o veri u uspeh misije. Međutim, u kombinaciji sa retro-futurizmom koji asocira na 70-te i sa nezavršenom istorijom eugenike na pameti, nameće se teorija da se radnja dešava sada, samo ne ovde, a da su robijaši poslati u svemir 70-ih, ali to bi zapravo bilo nezahvalno pogađati jer je Claire Denis stvari ostavila otvorenim za tumačenje. Bilo kako bilo, bolja je smernica za shvatanje istočnoevropska SF literatura i kinematografija (Lem, Tarkovski, Solaris), nego li anglofona (Clarke, Kubrick, 2001: A Space Odyssey).

U tom smislu su meni u oči upale neke druge stvari, odnosno nedostaci po pitanju logike unutar političke ekonomije takvog poduhvata. Ok, oni idu u nameri da pokušaju da izvuku uzorak neke energije s oboda crne rupe. Čime? Nije li jednostavnije za početak u tom generalnom pravcu poslati sondu sa nekakvom automatskom napravom? Zašto bi na tako kompleksnu misiju slali neobučene astronaute, pa makar oni bili i na smrt osuđeni robijaši? Bi li neko poslao svemirski brod ma kako olupan i nalik na brodski kontejner na samoubilačku misiju, jer i takav ipak košta? Na koji se pogon on kreće, jer ma kako upotreba paradoksa blizanaca (odnosno teorija da vreme sporije teče u vakuumu) bila zabavna, njihova je destinacija izvan domašaja sadašnje ljudske tehnologije? I konačno, šta je sa sličnim misijama jer je teško poverovati da je baš ova jedina? Doduše, pred kraj, u emocionalnom klimaksu filma će se pojaviti i drugi brod…

No, Claire Denis se time ne bavi. Ona se bavi ljudima, teskobom, odnosima moći. Zato i stavlja toliki akcenat na atmosferu, na produkcijski dizajn, na fotografiju Yoricka Le Sauxa namerno lišenu bilo kakvog spektakla, kao i na originalnu muziku Stuarta Staplesa kojom dominiraju gudači. Naravno, i na glumu. Jer smo retko kad imali prilike videti luđu Juliette Binoche i šareniju plejadu glumaca u kojoj čak ni Mia Goth, specijalizirana za vrlo čudne uloge u artistički nabrijanim filmovima, ne štrči. Šta tek treba reći za Roberta Pattinsona kojeg je uloga svetlucavog vampira mogla obeležiti za čitav život koji ovde pokazuje svoj redak talenat apsolutne prezentnosti i sa lakoćom stoji, postoji i dominira kadrom?

I to je sasvim dovoljno da pokrije nedostatke filma kojih ipak ima. Recimo treba mu vremena da uhvati ritam pripovedanja i da možemo posložiti neke osnovne smernice u glavi. Posledično, da se iskristalizira neki ton i tema, sve dok scenario Claire Denis i armije saradnika ne skrene u nekom drugom pravcu. Utisak je difuzan, ali ga je nemoguće osporiti, a ovaj teško pomalo nedostupan, a opet itekako impresivan film je vredan gledanja.

Saljut-7

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Klim Šipenko

scenario: Klim Šipenko, Natalija Merkulova, Aleksej Samaljotov, Aleksej Čupov, Jeffrey Hylton

uloge: Vladimir Vdovičenkov, Pavel Derevjanko, Aleksandr Samojlenko, Marija Mironova, Polina Rudenko

Volimo filmove katastrofe zato što nam oni vraćaju veru u čovečanstvo ili makar u mogućnost herojskog delovanja ili plemenite žrtve, odvisno od toga imamo li sretan kraj ili ne. Čak i kad su u pitanju istiniti događaji, autori po pravilu “sole i papre” kako bi se potencirala (melo)dramatičnost onoga što se obrađuje i nagruvao bilo kosmopolitsko-humanistički, bilo patriotski naboj. Naročito volimo kada se to nešto dešava u kosmosu, tako velikom, strašnom i neistraženom.

Za ovakav tip filmova, bilo sa artističko-filozofskim začinom kao što je to Cuarronov prelep, ali dramaturški redundantan Gravity, bilo kao “popcorn” zabava, bilo sa istorijskom podlogom u stvarnim događajima kao što su to The Right Stuff i Apollo 13, navikli smo da nam dolaze iz Hollywooda kao fabrike snova i da nam guraju američku agendu, ako već imaju agendu za progurati. Saljut-7, međutim, dolazi sa druge strane u hladnoratovskoj svemirskoj utrci i, posve logično, progurava ruski politički uticaj. Budžet je možda desetostruko manji nego kod hollywoodskih parnjaka, ali rezultat nije ništa manje vizuelno impresivan i vešt u političkoj manipulaciji.

Osnova je istorijski događaj, havarija na naslovnoj svemirskoj stanici - prethodnici Mira, te pokušaj spasavanja iste od strane hrabrih ruskih kosmonauta. U impresivnoj uvodnoj sceni kosmičke šetnje upoznajemo se sa protagonistom, pilotom Vladimirom (Vdovičenkov) kao sa ruskom inačicom svemirskog kauboja bez straha čija je jedina mana to što je povremeno neoprezan i sklon rešenjima “preko kolena”. Takođe, shvatamo koliko je svemir opasno mesto kada njegovoj koleginici prilikom rutinske popravke vanjskih instalacija izbije sasvim mala rupa na rukavicama od svemirskog odela, pa se u roku od nekoliko sekundi ona nađe u životnoj opasnosti. Njegova reakcija neće biti baš promptna i primerena, nešto drugo će mu privući pažnju, što će rezultirati ukazom o njegovom “prizemljenju”.

Sa druge strane, njegov prijatelj inženjer Viktor (Derevjanko) nikada nije leteo, iako uvek prođe lekarski pregled i iako je upravo on konstruirao stanicu. Situacija će se obrnuti na glavu kada stanica bude oštećena i prestane sa radom usled svemirske oluje. Uprkos nepoverenju “vojnih grla” u svemirskom programu, Vladimir će dobiti poverenje komandanta misije Vitalija (Samojlenko) i priliku da odveze Viktora da njih dvojica to poprave jer je Vladimir jedini dovoljno sposoban ili dovoljno lud da pristane sa raketom na stanicu koja se prebrzo rotira po tri ose. Međutim, kako to obično biva, šteta je veća nego što je to inicijalno procenjeno, njih dvojica će preceniti svoje mogućnosti i naći se suočeni sa skoro izvesnom smrću.

Vladimir ima familiju koja ga steže, Viktor će upravo dobiti prvo dete. Ko će se od njih žrtvovati, a ko spasiti? Šta će odlučiti birokratska klika s obzirom da su Amerikanci upravo lansirali svoju raketu koja nosi francuskog astronauta i Vladimirovog prijatelja koji poznaje stanicu. Je li tu reč o špijunaži? Hoće li Sovjeti morati da obore stanicu i žrtvuju svoje heroje?

Sa jedne strane, imamo tipičnu kritiku birokratske bezdušnosti. Sa druge, pak, zle Amerikance koji ne samo da špijuniraju, nego su i glavni glas katastrofe u svojim lažljivim medijima. Zvuči li vam to poznato, kao da su se samo zamenili obrasci iz hollywoodskih filmova sa tematikom Hladnog rata? Reditelj i armija scenarista su zgodno prećutali neke od istorijskih detalja o ljudskim pogreškama koje su dovele do katastrofe, ali i to valjda ide u rok službe. U osnovi svega je, međutim, priča o herojstvu, prijateljstvu i žrtvi začinjena sa priličnom dozom melodrame i patosa. Supruge astronauta samo tome i služe zapravo, kao i razlike u karakterima između njih dvojice (za razliku od Vladimira, Viktor je praktičan i oprezan) i one filmski naivne svađe u kriznim situacijama.

Koliko god film ne iznenađivao svojom tipskom dramaturgijom, šablonskim elementima zapleta i solidnim, ali ni po čemu posebnim glumačkim ostvarenjima, toliko je iznenađujuće šta sve postiže na vizuelnom planu sa, za ruske uslove velikim, ali u svetskim razmerama skromnim budžetom od 15 miliona dolara za jednu takvu svemirsku avanturu. Hollywoodski ugođaj ne treba da čudi jer je reditelj Klim Šipenko studirao u Los Angelesu pa režira zanatski precizno i po pravilima žanra.

Tvrdi se u PR materijalu, premda to nije moguće dokazati, da je 40 minuta filma snimljeno u uslovima nulte gravitacije, od toga polovina zapravo u svemiru, te da je to prvi film rađen na taj način. Bilo kako bilo, u tom pogledu film izgleda zaista impresivno, bilo da je to zaista istina ili da se poradilo na efektima (koji su ipak jeftiniji od leta u kosmos), a uverljiva scenografija, kostimografija i rekvizita u tome pomažu. Saljut-7 je ruski odgovor na američke spektakle slične tematike i to, čini se, sasvim recipročan.

The Space Between Us

kritika objavljena na DOP-u:

Fakat nije loše pitanje kako bismo nekome “palom s Marsa” objasnili suštinu Zemlje i ljudi, kultivacije, civilizacije, čovečanstva... Čak to nije ništa naročito novo, bilo je pokušaja i ranije, filmskih i televizijskih, analitičnih ili toplih, pametnih ili tupavih, ozbiljnih ili zabavnih, manje ili više uspešnih. Na pamet mi pada legendarni sitcom iz 90-ih, 3^rd Rock from the Sun kao primer komično-slatkaste serije o porodici vanzemaljskih istraživača koja zapravo više govori o ljudima kao vrsti i logici iza njihovog običajnog ponašanja.

U tom smislu interplanetarna teen-romansa The Space Between Us postavlja legitimnu, čak intrigantnu temu o težnjama momka (ne vanzemaljca) rođenog na Marsu (u naučno-istraživačkoj koloniji) koje ima prema Zemlji i zemaljskim iskustvima i zadovoljstvima, njegovoj misiji da se uživo upozna sa devojkom sa kojom ima chat seanse (očito na Marsu imaju internet) toliko da čak prolazi i otrcani “gimmick” nepoznatog oca kojeg momak traži. Problematično je, međutim, skoro sve drugo vezano za film, od oslanjanja na kliše za klišeom, neveštog poigravanja sa patetikom u kojem se uvek završava sa one strane tanke linije, idiotskog obrata pred kraj, drugog “gimmicka” vremena koje ističe, sve do namerno kretenskog pristupa naučnim činjenicama i zjapećih logičkih rupa koje se svako malo otvaraju.

Krenimo redom. Javno-privatno partnerstvo između NASA-e i privatne firme koju vodi Nathaniel (Gary Oldman sklon stravičnom preglumljivanju i afektiranju) urodilo je plodom u vidu prve ljudske istraživačke stanice na “crvenoj planeti” gde treba “samo dodati vode” da bi život bio održiv. Međutim, glavnoj astronautkinji (Janet Montgomery) se tek na putu konstatira trudnoća, ona rodi dečaka na Marsu i umre na porođaju jer izgleda da će ljudska vrsta pre postaviti koloniju na Marsu negoli imati stoprocentni uspeh glede preživljavanja majke na porođaju. Dečak koji odrasta u potpuno drugim gravitacijskim uslovima će ostati strogo čuvana tajna koja verovatno nikada neće napustiti bazu na Marsu jer put do Zemlje i život sa našom gravitacijom ne bi mogao dugo izdržati.

Međutim, dečarac nazvan Gardner kojeg igra štrkljasti Asa Butterfield izrasta u normalnog štrkljastog momka koji se zeza sa programiranjem robota i lupanjem marsovskih rovera dok istovremeno razvija interes za devojku nadimka Tulsa (Britt Robertson) i čezne za planetom Zemljom, domom svoje pokojne majke i nepoznatog oca toliko da mu u tome neće pomoći ni majčinska figura Carle Gugino koju su dopeljali tamo da bi se brinula za njega. Iz nekog već razloga njega će ipak prebaciti na Zemlju i tu zabava počinje: Gardner im beži, nesvestan svog ograničenog vremena među živima, pronalazi Tulsu i kreće u potragu za ocem dok ga jure policija i svemirski istraživači... Kliše za klišeom o tinejdžerskoj romansi (Tulsa je, naravno, snalažljiva sirotica sa opakim stavom), poneko kriminalno delo (krađa automobila i čak aviona) i jedan glupavi obrat vode nas sve do trijumfalnog završetka propraćenog preglasnom, patetičnom muzikom i slikama “plave planete” iz orbite...

The Space Between Us je u svojoj lošosti potvrđuje zlatno pravilo dramaturgije “less is more”, odnosno nemoj zapetljavati scenario ako ga ne možeš raspetljati tako da to ima smisla. Ako nekako i pustimo umiranje na porođaju, problem je u tome što se iz toga razvija cela šuplja priča. Recimo, kako to da neki sledeći naučnici nisu iza sebe ostavili potomstvo na Marsu ili kako to da posada istraživačke stanice može izdržati gravitaciju da joj se ne prilagodi čak i po više od deceniju, a Gardner ne može preživeti na Zemlji duže od tri dana. Medicinska terminologija pokupljena verovatno slučajnim izborom sa wikipedije je tek za posebnu priču i ne treba biti doktor da bi upalila lampice za preseravanje. Verovatno bi sve bolje izgledalo da su celu tu para-naučnu priču preskočili u scenariju i pustili Gardnera da se kao “pao s Marsa” snalazi na Zemlji bez posledica. Možda bismo lakše i progutali trik sa bekstvom u kamionu u demodiranoj odeći starijeg i nižeg čoveka, iskreni razgovor sa beskućnikom, pa čak i vidljivu razliku u godinama između našeg ljubavnog para.

A kad nije impozantno glupo, onda je dozlaboga ljigavo. Uostalom, ništa bolje i nismo mogli očekivati od kreativnog dvojca koji stoji iza filma. Reditelj Peter Chelsom je poznat po ljigavim polu-promašajima sa početka našeg milenijuma poput Serendipity i Shall We Dance, a imajući u vidu epsku glupost od njegovog poslednjeg filma Hector and the Search for Happiness, on i nije sposoban za bolje od bezukusne, klinačke ljigavštine. Scenarista Allan Loeb je tek lik za sebe, njegov scenario za nastavak Wall Street: Money Never Sleeps je primer besramnog iskorištavanja kultnosti originala, a poslednje nepočinstvo Collateral Beauty još uvek odzvanja u glavi onog ko je imao nesreću da ga pogleda.

U takvom odnosu snaga, pored gledatelja, najviše stradaju glumci suočeni sa besmisleni likovima koje igraju. Gary Oldman nikad nije bio lošiji i patetičniji sve pokušavajući da uspostavi neku emotivnu vezu sa publikom, Carla Gugino skoro da “mesečari” kao zabrinuta majčinska figura, a glavni ljubavni par nema dovoljno zajedničke hemije ni za površno, tinejdžersko drugarstvo, o nekoj ljubavi od koje pršte varnice da i ne govorimo. Zaista, ne postoji segment koji može spasiti The Space Between Us. Svaka čast za dobru nameru, ali...

The Rift

2016.

režija: Dejan Zečević

scenario: Barry Keating, Milan Konjević

uloge: Ken Foree, Katarina Čas, Monte Markham, Dragan Mićanović, Denis Murić

Iako njegovo ime nije navedeno u mojoj “credits” listi, ključni čovek ovog projekta, producent Milan Todorović retka je i nasušno potrebna zverka u močvari srpskog filma. The Rift, naime, dolazi iz iste kuhinje kao i Zone of the Dead i Mamula i fura žanrovski horor na engleskom jeziku namenjen globalnom tržištu, pre svega njegovom video-segmentu.

To je nešto, dragi moji, što možemo nazvati industrijom: barem jedan film godišnje, nešto stranih i prilično poznatih glumaca (barem fanovima žanra), sve ozbiljnija produkcija i uhodani kanali distribucije. U zemlji Srbiji gde se filmska industrija svodi na iznajmljivanje lokacija i studija Europacorpu, a televizijska podseća na automobilsku iz perioda Zastave (proizvodi se nešto, ali je zastarelo, nekvalitetno i namenjeno osiromašenom i otupljenom domaćem tržištu), žanrovski pristup koji fura Todorović sa saradnicima je osveženje.

Ako ćemo pravo, kvalitet tu nije od presudne važnosti. Ti filmovi ostaju u okvirima B produkcije i možda čak trasha, recikliraju matrice američkog filma i u najboljem slučaju služe za jednokratnu i lako zaboravljivu zabavu u trajanju od sat i po. Uostalom, sa budžetima skromnim čak i za srpske prilike, u potpuno privatnoj produkciji i bez “umetničkih” i “dođeš mi - dođem ti” kombinacija, nije uputno očekivati više. Za takav “ako prođe - prođe” pristup je ipak potrebna određena količina hrabrosti.

Nemojmo, dakle, očekivati čudo: The Rift je film sa svojim nedostacima (ima ih onoliko) i u rangu nečega što se vrti na opskurnim kablovskim kanalima. Ono što je primetno na prvi pogled je produkcijski napredak: film izgleda dosta upeglanije od Mamule, o drmusavoj i haotičnoj Zoni da i ne govorimo, sa nekoliko vrlo atraktivnih “drone” kadrova, upotrebom CGI-ja (ništa posebno, ali retko viđano u Srbiji) i čak ekskurzijom u svemir (žanrovska odrednica filma je SF-horor), te sa elaboriranom rekvizitom oko koje je, po rečima reditelja Dejana Zečevića (T.T. sindrom, Četvrti čovek, Neprijatelj), cela priča i nastala.

Prema Zečevićevoj ideji Dimitrije Vojnov je napisao dva “treatmenta” sa različitim lokacijama u planu, ali oni su napušteni, a Todorovićevi stalni saradnici Milan Konjević i Barry Keating su uneli i neke novine. Veoma ugrubo, u konačnoj verziji radi se o CIA-inoj misiji sastavljenoj od agenta-spavača u Beogradu (Čas), usamljenog specijaliste pred penzijom (Foree), naučnika na umoru (Markham) i domaće podrške (Mićanović) sa ciljem da, navodno, pokupe ostatke špijunskog satelita koji se srušio u retko naseljeno močvarno područje u Vojvodini. Naravno, stvari nisu kakve se čine, pa se tu ne radi o satelitu koliko o seriji fenomena koji uključuju vremensko-prostornu crvotočinu između NASA-ine misije na Mesec iz 70-ih godina i sadašnje Srbije, astronautu u odelu koji nepomično leži na stolu i kojeg domaći štuju kao božanstvo, sablasnom detetu koje ne govori (Murić) i, na kraju, suspenziji smrti. Zanimljivo, ovo je već drugi domaći naslov na Festu koji igra na tu kartu.

Sad, kako je to izvedeno? Pa... Recimo da deluje skoro slučajno, motivi se uvode i napuštaju bez nekog naročitog reda i smisla. Zbog toga film izgleda kao ekskurzija kroz žanrove, od relativno trilerastog zapleta na početku, preko SF-horora do zombie-slashera i “cliffhangera” na kraju kao mamca za nastavak. The Rift bi profitirao od još jedne “ruke” scenarija, ali nikako od još jedne autorske ruke, koliko od toga da se svi ti motivi logički povežu u jednu koherentnu celinu. Ovako, The Rift više deluje kao portfolio nego kao film.

Na glumačkom planu, ono što očekujemo, to ćemo i dobiti: Ken Foree i Monte Markham su pouzdani u svojim ulogama nalik na one na kojima su izgradili karijeru. Njih dvojica su B glumci oko kojih se stvorio nekakav kult i oni ga opravdavaju. Dragan Mićanović sa svojim dobrim engleskim jezikom se sve češće pojavljuje u stranim produkcijama u Srbiji i onim domaćim koje liče na strane i u njima igra tipske uloge koje su možda ispod njegovog glumačkog nivoa, ali to čini sigurno i rutinirano. Blago razočaranje je Denis Murić u nedovoljno razvijenoj i napisanoj ulozi koji lagano mesečari i ni on, a ni reditelj Zečević ne uspevaju da toj ulozi učitaju nekakav smisao. Pozitivno iznenađenje je Katarina Čas koja se do sada u stranim filmovima pojavljivala više kao telo nego kao osoba. Ovde vidimo neke naznake karaktera i korak u pravom smeru, ali budimo svesni da su njeni glumački dometi ipak ograničeni i da joj je ovo za sada maksimum. U nekom drugom svetu, onom anglofonom, ona bi na osnovu izgleda i malo talenta napravila ozbiljnu karijeru, ali ni Slovenija, kao ni Srbija, nije pogodna teritorija za B filmove.

Što se reditelja Dejana Zečevića tiče, moram reći da sam skeptičan. T.T. sindromom nisam oduševljen nimalo, ranijim radovima još manje, a televizijskim tezgama ponajmanje. Jednako tako, Četvrti čovek mi je delovao kao nespretni krpež motiva iz stranih filmova. Neprijatelja sam propustio, došao mi je u nezgodno vreme, iako sa relevantnih mesta čujem reči hvale. Pitanje je koliko je on pravi čovek za projekat poput The Rift, koliko ima autoriteta, šta je tačno bio njegov zadatak i koje su odluke bile njegove u celom filmu. U režiji se od kadra do kadra može osetiti i poznavanje zanata, ali i amaterizam. Muzika je, recimo, preglasna na nelogičnim mestima, većina filmskog nasilja se odvija van pogleda kamere, a kamera se ljulja levo-desno-gore-dole kroz ceo film. Mislim, imamo svemir, ali nemamo svemirske brodove, a ni oni se ne ljuljaju kao turistički jedrenjaci na Jadranu.

Ono što mogu pohvaliti su “production values” i The Rift kao projekat koji je sklopio vrlo neobičnu koprodukciju partnera iz Srbije, Slovenije i Južne Koreje. To je značajno za filmsku industriju barem Srbije i Slovenije i za nadati se je da će se slični aranžmani ponavljati kada je u pitanju žanrovski film. Inače, The Rift kao film nije potpuno gubljenje vremena, ali nije ni obavezna lektira. Možete s njim zadovoljiti svoju radoznalost, ali to je otprilike to.

The Martian

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Ridley Scott

scenario: Drew Goddard (po romanu Andyja Weira)

uloge: Matt Damon, Jessica Chastain, Chiwetel Ejiofor, Jeff Daniels, Sean Bean, Kristen Wiig, Benedict Wong, Donald Glover, Michael Pena, Kate Mara, Sebastian Stan, Aksel Hennie, Mackenzie Davis

Pre nego što je The Martian imao premijeru, pojavile su se dve stvari. Jedna od njih je interna filmska zezalica po kojoj opet gomila ljudi ide na rizičnu misiju spasavanja Matta Damona, nakon Spielbergovog ratnog spektakla Saving Private Ryan i prošlogodišnjeg Interstellara u kojem je Damonov lik ostao na usamljenoj planeti. Ovog puta je njegov lik, Mark Watney, ostao sam na Marsu nakon katastrofalne peščane oluje koja je uništila njegov komunikacioni uređaj, pa su se njegove kolege hitno povukle misleći da je on poginuo.

Druga stvar koja se pojavila je voda na Marsu. Dobro, o vodi na Marsu se na mahove puno priča i piše i svaki čas se otkriva nešto novo i kontradiktorno, pa sam malo i izgubio interes da pratim tu temu. Međutim, čini se da je sada stvar ozbiljna i da je dotična voda u tekućem obliku, pa će to možda imati posledice da se obnove i pojačaju svemirski programi na Zemlji. Iako je NASA-i smanjen budžet, a ona je do daljnjeg ukinula sve misije sa ljudskim posadama, priča se da će biti misije na Mars negde 2030. godine.

Na prvu loptu se čini da bi ovo drugo otkriće moglo naštetiti kredibilnosti i gledanosti filma The Martian u kojem je jedan od osnovnih pokretača drame to što nema vode, ali nije tako i o tome svedoče prve Box Office brojke: film je već u prvom vikendu praktično pokrio budžet. A ima i zašto, jer je ovo jedan topao, zabavan, neopterećujući i pre svega dobar film za sve generacije koji sve svoje probleme rešava lako, ležerno i u sekundi.

U osnovi, imamo tri paralelne priče u jednoj, koherentnoj i lepo povezanoj. Prva se odnosi na Marka i njegov boravak na “Crvenoj Planeti”, odnosno njegovo preživljavanje do misije koja bi mu mogla doći u spas samo na osnovu botaničkog, mehaničkog i hemijskog znanja. U suštini, ovo je nešto kao Robinson Crusoe na Marsu (komadić trivije: postoji film koji se zaista tako zove, snimljen je 1964. godine i odiše naivnošću onovremenog SF-a), doduše bez koza i urođenika (vanzemaljaca?), ali sa video-blogovima i obiljem zanimljive nauke i “cvikeraškog” humora. Druga priča bavi se posadom koja je mislila da je Mark poginuo i njihovom moralnom i egzistencijalnom dilemom da li da se vraćaju po njega i tako svoj boravak u svemiru produže za koju godinu i ugroze svoje živote ili da nastave po planu, nazad na Zemlju, a da se Marku doture namirnice i da ga pokupi sledeća planirana misija. Treća priča je u suštini korporativni triler sa puno naučničkog žargona koji se odvija na Zemlji, odnosno u NASA-inim prostorijama i koji se uglavnom bavi različitim pristupima Markovom spasavanju (iz različitih interesa, naravno).

Prvi zadatak koji su scenarista Drew Goddard (Cabin in the Woods, World War Z) i reditelj Ridley Scott morali rešiti je predvidljivost kako same priče, tako i njenog ishoda. Umesto da se protiv predvidljivosti bore ubacujući najrazličitije i najneverovatnije moguće obrate, oni su je prigrlili i na tome radili. Nije važan cilj, važno je putovanje, a ono je zabavno i lagano, izuzetno prijatno i vreme od skoro dva i po sata, koliko film traje, prolazi izuzetno brzo. Veliku zaslugu za to treba pripisati Mattu Damonu koji je svakako dobar glumac. Do sada smo ga uglavnom gledali u partnerskim i “buddy” ulogama, ali ovde je po prvi put veći deo vremena sam na ekranu, što nije nimalo lak zadatak, ali mu on prilazi sa sigurnošću i samopouzdanjem i ostvaruje možda i svoju najbolju ulogu.

Drugi zadatak je bio pogoditi ton filma i The Martian je tu savršeno na liniji hollywoodskih “feel good” spektakala. Nema tu distopičnosti i pretencioznosti Interstellara, niti pokušaja filozofije i simbolike kao u slučaju filma Gravity. Ovde što vidimo – to nam je. Čak je i nauka predstavljena jednostavno i igrivo i uglavnom je ne ispitujemo. Pronaći ton filma je ovde bio svojevrsni poduhvat, ako se uzme u obzir izvorni materijal koji baš ne odiše literarnim darom, ali je zato pun praktičnih saveta iz primenjene nauke. Goddard i Scott su to pretvorili u klasičnu američku (i šire, anglosaksonsku) pragmatičnu priču o individualnim naporima i ingenioznosti, i sve začinili “geekovskim” humorom sa kojim ponekad preteruju, ali češće ostaju u granicama normale. Sa druge strane, zezanje na temu disco-muzike je više nego uspelo i osvežavajuće. Očekivano, The Martian se u ključnim trenucima oslanja na kameraderiju među astronautima i naučnicima, nakratko uvodi i brzo razrešava moralne dileme o slušanju komandi nasuprot delovanju na svoju ruku prema moraloj obavezi.

Treći izazov je bio snimiti film bez izrazitog negativca. Najbliže tome što imamo su direktor NASA-e (Daniels) i komično nedorasla PR predstavnica ove organizacije (Wiig), ali oni nisu zlikovci, samo su ljudi sa drugačijim funkcijama i prioritetima od ostalih. To, uostalom, nije problem u pričama o katastrofama i preživljavanju, a Weir u svom romanu navodi da je u ljudskoj prirodi solidarnost sa žrtvama prirodnih i drugih katastrofa, pa zato ne treba da čudi podrška celog sveta upućena Marku.

Problem je, međutim, što film ima previše sporednih likova koji nemaju prostora da se razviju, pa ostaju samo skice uglavnom vezane za svoje zanimanje. Svoju kratku minutažu najbolje koristi Donald Glover u ulozi jednog od upečatljvijih NASA-inih “geekova”, što je i očekivano s obzirom na njegovo iskustvo u komediji brzog ritma kakva je bila serija Community. Drugi se trude da svoje uloge osveže, ali im manje uspeva, pa ostaju uglavnom stereotipni prikazi. Chiwetel Ejiofor je neupadljiv kao vođa projekta misije, Michael Pena je tipičan vedri Meksikanac, “comic relief” među astronautima koji ulazi u verbalne duele sa slično duhovitim Markom, Aksel Hennie popunjava ulogu pomalo uvrnutog stranca, Kate Mara je tipična kompjuterašica na svemirskom brodu, a Kristen Wiig ima sramotno malo posla. Stvari donekle popravljaju rasprave između Jeffa Danielsa, Seana Beana koji unosi malo britanskog šarma i plemenitosti u svoj lik i Benedicta Wonga kao vođe tima za konstrukciju.  

Glumačko društvance je tako prigodno, politički korektno i šareno, pa ne bi trebalo biti problema sa Akademijom i novinarima koji su prošle godine u Oscar-sezoni punili stupce sa odsustvom žena i manjina iz filmova. Opet, izgleda da nekima ni to nije bilo dovoljno. No dobro, ovo je tek usputna primedba, ali The Martian na drugom planu ima i neka druga, mnogo problematičnija prigodna rešenja. Jedan od njih je vizuelizacija samog Marsa koji izgleda i ponaša se kao bilo koji pustinjski predeo na Zemlji. Kad smo već kod toga, ne bih cepidlačio, ali za film koji se toliko oslanja na nauku je neozbiljno da u računicu zaboravi uneti gravitaciju Marsa koja je 2,6 puta manja od Zemljine, što se ne vidi po kretanju glumaca i vozila po površini planete. Takođe, meni se nije naročito svideo ni 3D, malo mi je delovao “iskrivljeno” što je možda zbog nekompatibilnosti sa mojom dioptrijom, a možda i zbog toga što nisam fan takvih pomagala, ali, primera radi, u Mad Maxu mi nije smetao.

The Martian i pored tih sitnih nedostataka nudi dosta toga. Dobru glumu Matta Damona. Živahne dijaloge i monologe. Gomilu pametno i pravilno napravljenih referenci na druge filmove koje su izvedene kako treba. Recimo, Matt Damon i Jessica Chastain su igrali zajedno u Interstellaru, ali prepoznaćemo tu i druge filmove, poput Kubrickove 2001: A Space Odyssey, a pominje se i Iron Man dok slušamo Bowievu pesmu Spaceman u pozdaini. Ridley Scott ne ostaje dužan ni sam sebi, pa pustinjskim pejzažima podseća da je on ipak reditelj Thelme and Louise, a provući će se i koji kadar Aliena, možda kao isprika za Prometheus. Nakon nekoliko loših, promašenih i neshvaćenih filmova u nizu, Ridley Scott je sa The Martian pogodio u centar i dokazao nam da nije (još) za staro gvožđe. Možda je ovo samo slučajan pogodak u moru štancerskih pokušaja, ali zaista ne bih usudio da tako nešto tvrdim. The Martian je jednostavno vrlo dobar film.

Interstellar

2014.

režija: Christopher Nolan

scenario: Christopher Nolan, Jonathan Nolan

uloge: Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jessica Chastain, John Lithgow, Ellen Burstyn, Michael Caine, Casey Affleck, Matt Damon, Topher Grace, David Gyasi, Wess Bentley, David Oyelowo, Timothée Chalamet, Mackenzie Foy

Koplja se lome oko Interstellara, kao što se lome i oko njegovog autora, Christophera Nolana. Jedni će u filmu pronaći genijalnost, epičnost veću od života, dok će mu drugi očitavati pretencioznost, poziranje i petparačku filozofiju. Sve što se može reći za film, vredi i za Nolana kao autora. Film koji ga je proslavio, Memento, jedni smatraju inovativnim, dok drugi tvrde da je ceo film zapravo “gimmick”. Jedni smatraju da je Nolan sa novim Batmanima praktično izmislio novi stripovski “blockbuster”, jači u pod-tekstu nego u tekstu, namenjen ozbiljnijoj publici, a ne klincima, dok mu drugi nalaze podlu političku agendu ili očitavaju smaranje. Slične podele isplivavaju i kod Inceptiona, za mene jednog među najboljim novim filmovima, kome se može očitati preveliko petljanje sa pričom, pokazivanje tehničkih mogućnosti u narodu poznato kao kurčenje, te bespotrebno “fortune cookie” filozofiranje. Sve to postaje savršeno nebitno kada se zagrebe ispod površine filma i kada se otkrije njegov meta-nivo, na kojem Inception funkcioniše kao najbolji mogući esej o filmskoj umetnosti koji je pritom samo uvijen u formu akcionog spektakla za široku publiku.

Sve što se moglo reći za Nolanove ranije filmove, može se reći i za Interstellar. Ima u njemu i naučnog proseravanja, kako mudrovanja, tako i pojednostavljivanja i izmišljanja. Ovo potonje je možda naučno nekorektno, ali filmski sasvim legitimno. Ima tu i političke agende, ali ona ostaje samo pokazana, ne i razrađena. Ima i seratorske filozofije i brojnih (površnih) citata drugih filmova. Ima demonstracije tehničkih dometa. I u konfluksu svega toga, Interstellar na kraju nije loš, ali ni naročito dobar film.

Film počinje na Zemlji u ne tako dalekoj budućnosti. Katastrofa se nije dogodila, do nje je došlo i šteta je nepopravljiva. Paraziti napadaju biljke i one jedna za drugom odumiru, životinja više nema, ljudska populacija se proredila. Ukinuta je vojska, ukinuta je nauka, kao i obrazovanje i istraživanje, sve snage su usmerene na puko preživljavanje u prašnjavoj svakodnevici. U svrhu toga, čak je i američki svemirski program proglašen lažnim. Postavlja se pitanje otkud u tom svetu struje, nafte, automobila i kompjutera, ali Nolana to ne zanima, njegovo pravo. Nama kao gledaocima, međutim, mora biti jasno da će do proizvoljnosti dolaziti. Tako, recimo, imamo ničim izazvane i ničim opravdane “talking heads” koje nam u maniru dokumentarnog filma predstavljaju taj svet.

U tom svetu živi Cooper (McConaughey), farmer kukuruza, udovac, bivši astronaut i inženjer. Koji jednom, eto tako prateći koordinate koje njegova kćerka (Foy) dobija od “petodimenzionalnih” vanzemaljaca preko knjiga koje padaju na pod i zezalica sa gravitacijom, uspe da pronađe NASA-in štab skriven u napuštenom skladištu. Zemlja umire i osuđena je na propast, ali dobra stvar je da kod Saturna postoji crvotočina koja vodi u drugu galaksiju, gde je NASA već poslala 12 astronauta koji su pronašli 12 planeta potencijalno zanimljivih za kolonizaciju. Cooper bi zajedno sa doktoricom Brand (Hathaway), kćerkom profesora Branda (Caine), i još nekim astronautima i robotima pošao u poslednju misiju traženja pogodnog doma za Zemljane.

Ono što sledi je svemirska avantura i akcija, začinjena melodramom, filozofskim monolozima, citatima pesama i filmova i izenađujućim obratima. Posebno je zanimljiva petljancija sa relativnošću vremena tako da u nekoliko trenutaka mala Mackenzie Foy postaje Jessica Chastain, a Timothée Chalamet izrasta u Caseya Afflecka. Analogna fotografija na koju se Nolan među poslednjim autorima fura je impozantna, kao i elektronski soundtrack Hansa Zimmera. Te dve stvari puno pomažu kad film naiđe na prepreke i prezamršene petlje u priči ili kada priča i njena poruka skrenu u tešku banalnost.

Interstellar je film koji izgleda i zvuči dobro, na momente impozantno. Glumačka ekipa je brojna i zvezdana, svakako kompetentna da isfura svoje ne naročito kompleksne uloge. Matthew McConaughey je pouzdan kao i uvek, Jessica Chastain i Michael Kaine takođe. John Lithgow ima malu, ali koloritnu epizodu. Stvari ne stoje tako dobro sa Anne Hathaway čiji lik ostaje nerazrađen i pasivan, kao neka vrsta sparing-partnera za naučne, filozofske i moralne rasprave sa McConaugheyevim likom. Slično se može reći i za Caseya Afflecka, ali i Tophera Gracea, kao i ostatak astronauta, njihovi likovi naprosto nemaju dovoljno “mesa” da bi stajali samostalno, njihova jedina funkcija je vezana za druge likove u filmu. Da ne pominjem uzalud potrošenog Davida Oyelowa koji ima samo jednu scenu. Ellen Burstyn uglavnom vidimo kao “talking head”, tek kasnije dobija živog lika u jednoj sceni na kraju filma.

Kako je priča malo “all over the place”, takva je dosta često i režija. Publika dosta često pogrešno shvata Nolana, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. On nije ni tipična hollywoodska komercijala, ali nije baš ni “Auteur”. Njega bi se najpre moglo nazvati štreberom, kako u filmskom, tako i u svakom drugom smislu i Interstellar to najbolje pokazuje. Puno toga je u parafrazama naučnih teorija, sve te crne rupe, horizonti događaja, relativnost vremena, crvotočine. Nije nepoznata činjenica da su se braća Nolan konsultovala sa brojnim fizičarima kako njihovu ideju pretočiti u naučno korektnu, a univerzalno razumljivu priču. Na tom planu, Interstellar je uspešan koliko jedan hollywoodski film može biti, znači ne sjajno, nekad na štetu jednog, nekad na štetu drugog. Kada je u pitanju filmski štreberaj, Nolan se tu mnogo više oslanja na citate. Od Close Encounters, preko Contacta i Gravity do 2001: A Space Odyssey, te još nekolikih klasika SF-a, ali i filmova van tog žanra. Uspeh u tome je takođe upitan, jer se opet išlo na kompromise.

Sve u svemu, Interstellar je solidan, na momente čak i dobar film, ali je istovremeno i razočaranje. Jednostavno, od celog tog hypea koji se podigao (čemu je Nolan takođe veoma vičan), očekivanja nedvosmisleno rastu. Ovo je jedan od onih filmova koji poziraju kao da su ozbiljni i mudri, kao da imaju šta za reći. Međutim, osim čisto tehničkih aspekata, Interstellar ne donosi ništa kapitalno novo i neotkriveno. Ovo je primer preambicioznog filma. I to što nije loš i što je pratljiv je sasvim solidan uspeh. Međutim, nadali smo se da će biti više od toga. Mnogo više.