High Life

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Claire Denis

scenario: Claire Denis, Jean-Paul Fargeau, Geoff Cox, Nick Laird

uloge: Robert Pattinson, Juliette Binoche, André Benjamin, Mia Goth, Lars Eidinger, Agata Buzek, Claire Tran, Ewan Mitchell, Gloria Obianyo, Scarlet Lindsey, Jessie Ross

Mnogi će se površno, a neretko i pogrešno, povoditi za trivijom bez dublje analize i zaključiti kako je High Life dvostruko revolucionaran film u kontekstu karijere Claire Denis, kao njen prvi žanrovski film, i to na engleskom jeziku. Obe ove tvrdnje su posve netačne i padaju u vodu na primeru filma Trouble Every Day koji je horor-misterija sa vampirima, jedan od češće citiranih predstavnika “novog francuskog ekstremnog filma” sa prelaza milenijuma i dijalozi su delimično na engleskom jeziku jer glavne uloge američkih turista igraju, gle čuda, američki glumci. Francuska se autorica u svojoj karijeri i ranije bavila žanrovskim filmom, i to u čistijem obliku, jer je još sredinom 90-ih snimila triler I Can’t Sleep, a i njeni filmovi najbolje opisivi kao neprijatne atmosferične drame o ljudskim odnosima neretko imaju atmosferu blisku hororu. Poslednji naslov Bright Sunshine In je tu reputaciju pomalo razbio romantično-komičnim tonom, ali sa High Life to nema nikakve veze jer se autorica istovremeno vraća na staro i odlazi u sasvim novom pravcu.

Horor je za mene bio i sam početak filma: beba od godinu i nešto dana (igra je Scarlet Lindsey, ali to ostvarenje treba da posluži kao primer koordinacije cele ekipe) u krevetiću okruženom ekranima na kojima se vrte slučajne slike i zvučnicima na kojima se čuje glas njenog oca. On, Monte (Pattinson) je, pak, izvan prostorije i otkrivamo da su njih dvoje zapravo na svemirskom brodu i da su jedini preživeli. On ga, naravno, sam popravlja, brine se i za internu baštu, održavanje sistema i komunikaciju sa Zemljom (nije baš jasno sluša li neko ili se njegovi upiti automatski odobravaju). Biti samohrani otac deluje strašno samo po sebi, a biti to na derutnom svemirskom brodu posebno…

 

Dalje, kako se priča kroz nelinearno složene “flashback” ili možda čak i “flash-forward” scene odvija, saznajemo da je Monte jedini preživeli od originalne posade broda koju su (verovatno osim kapetana kojeg igra Lars Eidinger) činili na smrt osuđeni robijaši koji su služeći nauci možda tražili iskupljenje. Cilj putovanja tog broda bila provera hipoteze Penroseovog procesa (ima veze sa iskorištavanjem energije u neposrednoj blizini crne rupe), što će reći da je njihova misija zapravo bila put bez povratka.

Iako je na brodu postojao kapetan, vlast je zapravo u svojim rukama držala osuđenica i “luda naučnica” dr Dibbs (Juliette Binoche, sa svojom ekstremno dugačkom kosom uvezanom u pletenicu) koja je imala svoj eksperiment u okviru misije na kojem je pokušala da stvori život u po definiciji beživotnom prostoru koristeći raspoloživi genetski materijal. Žene su bile protiv svoje volje oplođivane, a muškarci su u tome dobrovoljno učestvovali kao donatori koristeći kabinu za masturbaciju (u kojoj se odvija i najsuludija moguća scena seksa Juliette Binoche same sa sobom i sa pomagalima). Od žena se najviše buni Boyse (Mia Goth koja se nakon debija u Nymphomaniac vol. 2 izgleda specijalizirala za vrlo uvrnute filmove), dok je Monte dobrovoljno u celibatu. Međutim, prsti sudbine i dr Dibbs će hteti da se njihovi genetski materijali spoje, što koincidira sa raspadom sistema, pobunom, samoubistvima i katastrofom…

Zapravo, možda bi odrednicu “science fiction” ovde trebalo ostaviti i po strani jer se film od svega najmanje bavi naukom i tehnologijom i promišljanjem tendencija u budućnosti na osnovu njihovog razvoja. Naprotiv, svemirski brod ovde bi valjalo uzeti kao laboratoriju neke vrste, zatvoreni prostor u kojem se odvija ljudska interakcija u vremenu koje nepravilno teče. Dovoljan namig bi tu bio i produkcijski dizajn koji kombinacijom stilova puno govori, jer sa jedne strane imamo “used future” kao u Alienu koji nam govori da je to radni brod niže klase gde nema puno prostora ni za osnovnu ergonomiju, gde čak i svemirski skafanderi deluju odrpano, izraubano i na rubu cepanja. Toliko o veri u uspeh misije. Međutim, u kombinaciji sa retro-futurizmom koji asocira na 70-te i sa nezavršenom istorijom eugenike na pameti, nameće se teorija da se radnja dešava sada, samo ne ovde, a da su robijaši poslati u svemir 70-ih, ali to bi zapravo bilo nezahvalno pogađati jer je Claire Denis stvari ostavila otvorenim za tumačenje. Bilo kako bilo, bolja je smernica za shvatanje istočnoevropska SF literatura i kinematografija (Lem, Tarkovski, Solaris), nego li anglofona (Clarke, Kubrick, 2001: A Space Odyssey).

U tom smislu su meni u oči upale neke druge stvari, odnosno nedostaci po pitanju logike unutar političke ekonomije takvog poduhvata. Ok, oni idu u nameri da pokušaju da izvuku uzorak neke energije s oboda crne rupe. Čime? Nije li jednostavnije za početak u tom generalnom pravcu poslati sondu sa nekakvom automatskom napravom? Zašto bi na tako kompleksnu misiju slali neobučene astronaute, pa makar oni bili i na smrt osuđeni robijaši? Bi li neko poslao svemirski brod ma kako olupan i nalik na brodski kontejner na samoubilačku misiju, jer i takav ipak košta? Na koji se pogon on kreće, jer ma kako upotreba paradoksa blizanaca (odnosno teorija da vreme sporije teče u vakuumu) bila zabavna, njihova je destinacija izvan domašaja sadašnje ljudske tehnologije? I konačno, šta je sa sličnim misijama jer je teško poverovati da je baš ova jedina? Doduše, pred kraj, u emocionalnom klimaksu filma će se pojaviti i drugi brod…

No, Claire Denis se time ne bavi. Ona se bavi ljudima, teskobom, odnosima moći. Zato i stavlja toliki akcenat na atmosferu, na produkcijski dizajn, na fotografiju Yoricka Le Sauxa namerno lišenu bilo kakvog spektakla, kao i na originalnu muziku Stuarta Staplesa kojom dominiraju gudači. Naravno, i na glumu. Jer smo retko kad imali prilike videti luđu Juliette Binoche i šareniju plejadu glumaca u kojoj čak ni Mia Goth, specijalizirana za vrlo čudne uloge u artistički nabrijanim filmovima, ne štrči. Šta tek treba reći za Roberta Pattinsona kojeg je uloga svetlucavog vampira mogla obeležiti za čitav život koji ovde pokazuje svoj redak talenat apsolutne prezentnosti i sa lakoćom stoji, postoji i dominira kadrom?

I to je sasvim dovoljno da pokrije nedostatke filma kojih ipak ima. Recimo treba mu vremena da uhvati ritam pripovedanja i da možemo posložiti neke osnovne smernice u glavi. Posledično, da se iskristalizira neki ton i tema, sve dok scenario Claire Denis i armije saradnika ne skrene u nekom drugom pravcu. Utisak je difuzan, ali ga je nemoguće osporiti, a ovaj teško pomalo nedostupan, a opet itekako impresivan film je vredan gledanja.