kritika objavljena na XXZ
2018.
scenario
i režija: Darko Štante
uloge:
Matej Zemljič, Timon Šturbej, Gašper Markun, Lovro Zafred, Lea
Cok, Rosana Hribar
Iako
se po pitanju prihvaćenosti gay osoba Slovenija čini milionima
godina ispred ne samo svojih balkanskih suseda, nego i kompletnog
istočnog bloka, situacija svejedno nije sjajna. Zakon o sprečavanju
diskriminacije se poštuje, uvedena je opcija životnog partnerstva,
ali ono se svejedno ne naziva brakom, niti postoji mogućnost
usvajanja dece (istini za volju, procedura je dugotrajna i kompleksna
čak i za heteroseksualne, podrazumeva se bračne, parove). Međutim,
relativno povoljna regulativa i generalno nenasilno društvo (za tu
ciljnu skupinu, dok je sada bes svetine usmeren prema “migrantima”,
baš kao što je do pred koju godinu bio prema “južnjacima” i
“čefurima”) i dalje ne znače nikakvu garanciju da će gay osobe
biti bezrezervno privaćene, prvo u svojoj familiji, pa onda i u
neposrednom društvenom okruženju.
Darko
Štante, autor prvog slovenačkog gay filma Posledice,
premijerno prikazanog ove godine u Torontu, a od nedavno uvrštenog
na redovni repertoar gradskih i arthouse bioskopa, ipak pronalazi
vrlo uzak ugao da ispriča tipičnu priču o “izlasku iz ormara”
tamo gde se to ne čini kao baš toliki problem. Taj ugao je ono što
se naziva toksičnom muževnošću u zatvorenim čisto muškim
grupama, a ovde su to delikventi, stariji maloletnici u popravnom
domu, što Štante koji i sam ima volonterskog iskustva u ustanovama
tog tipa, pak, ne okreće na izlizani pop-kulturni “zatvorski”
kliše, već tu sredinu koristi kao tačku ulaza u ispitivanje
disfunkcionalnosti određenih društvenih aspekata, pre svega
birokratije, u Sloveniji.
Naš
anti-junak je Andrej (Zemljič), momak koji se za početak ne zna
nositi sa svojim besom. Usled skrivanja svoje seksualne orijentacije,
biva osramoćen u situaciji sa devojkom, pa se iskali na njoj, za šta
ona podnese prijavu. Na sudu ga majka (Hribar) spektakularno uvali u
još veću nevolju svedočeći iz svog ugla kako je on užasan sin
kojeg nikad nema kod kuće i u školi, i eto njega u popravnom domu,
da se suoči sa posledicama svojih dela.
Znamo
već kako to ide, takva mesta ne samo da ne mogu nekoga da “poprave”
i izvedu na pravi put, već najčešće služe kao neka vrsta škole
za ozbiljniji kriminal. Računica je prosta: raspored, škola i rad u
radionici im neće oduzeti dovoljno vremena da se oni ne bi međusobno
socijalizirali i formirali bande koje po pravilu vodi “alfa-baraba”,
ujedno i najozbiljniji prestupnik. Vaspitača je malo i relativno su
nemoćni, vrhunac kaznene politike je da pitomcima zabrane izlazak
vikendom ili da prijave bekstvo i pošalju nekome policiju za vrat,
policiju koja će dotičnog kad ga uhvati ispratiti nazad i tako u
nedogled. Kao i kod svake birokratije, pravilo tuđeg problema i
tuđeg posla ovde “savršeno” funkcioniše.
Alfa-mužjak
u Andrejevom slučaju je agresivac Žele (Šturbej) kojeg u stopu
prati Niko (Markun) i Andrej je pred izborom da im se postavi ili da
pristane da bude njihova žrtva. Bira prvo i za nagradu biva pozvan
da im se pridruži u “biznisu” sitnih do srednjih krađa, te
reketiranja / kamatarenja kako “domaca”, tako i sitnih baraba na
slobodi u miljeu ljubljanske periferije gde večito trešti domaća
ili srpska muzika rap, trap ili turbo-folk orijentacije. Pokazuje se
kao koristan, za uzvrat ne traži puno, toliko da ide s njima po
žurkama, pije žestinu, puši travu i šmrče kokain… Gay aspekt
ulazi u priču kada otkrijemo da ni Žele nije imun na dečke, iako
to ne pokazuje otvoreno, ali nameće se pitanje koliko je on zaista
zainteresovan za Andreja, a koliko ga “uzima u rad” i traži
manevarski prostor za buduće manipulacije.
Istini
za volju, linearni prosede deluje iskonstruisano, često neopravdano
ničim drugim do scenariom samim po sebi u kojem veliki broj ranije
izrečenih sugestija dolazi na naplatu. Viši cilj je, čini se, dati
smisao naslovu iako posledice nisu uvek direktne i propisane. Isto
tako, svi likovi osim Andreja i do neke mere Želeta su linearni i
svoju svrhu nalaze samo u scenariju, dok ih je teško takve zamisliti
van njega, što naročito važi za Andrejevu karikaturalno sebičnu
majku i donekle popustljivog oca čija je međusobna dinamika posve
neuverljiva. Što se režije, pak, tiče, Štante tu klizi u
repetitivnost, što donekle ima smisla kada je reč o životu u
“sistemu”, dok u slučaju žurki i provoda to deluje pomalo
nespretno, bilo iz razloga neiskustva, bilo kao manifestacija
poentiranja teškom rukom.
S
druge strane, rad s mladim i neiskusnim glumcima mu je izvanredan,
Matej Zemljič briljira kao Andrej u svoj njegovoj kompleksnosti,
nesnađenosti i napadima besa, pritom retko promašujući ton, dok je
Timon Šturbej posve uverljiv kao psihopata Žele. Na taj način
Štante vrlo uspešno priča gay priču i u tome se ne oslanja na
kanone (moguće je povući paralelu s prošlogodišnjim naslovom
Beach Rats u smislu miljea s margine, mužjaštva i
homoerotike, ali priča je tu nešto drugačija), a u drugom planu se
bavi problemima od svih napuštene omladine i pitanjem
malograđanštine u Sloveniji. Imajući u vidu mladost i limitirano
iskustvo ekipe ispred i iza kamere, Posledice mogu, svojim
nedostacima uprkos, s vremenom postati prelomni film u nacionalnoj
kinematografiji.
No comments:
Post a Comment