kritika originalno objavljena na XXZ
2018.
scenario
i režija: Eva Trobisch
uloge:
Aenne Schwartz, Andreas Döhler, Hans Löw, Lina Wendel, Lisa
Hagmeister
Kada
je reč o silovanju kao pojavi i životnoj situaciji, filmovi kao
takvi, ma kakvih dometa inače bili i ma u kom žanrovskom ključu
bili, u principu nepogrešivo upadaju u zamku i promašuju poentu.
Jer na filmu silovanje u pravilu ima jedan te isti pojavni oblik,
onaj monstruozni, i na njega žrtva može imati različitu reakciju.
Stvarnost je izravno suprotna: silovanje ima različite pojavne
oblike, pa se zato i događa mnogo češće nego što smo to spremni
priznati, ali je reakcija na svako silovanje uvek jedna i ista, makar
na intimnom, psihičkom nivou.
Na
testu realnosti padaju i remek-dela poput Verhoevenovog filma Elle,
i snažne izjave i pozivi na akciju poput Revenge Coralie
Fargeat i barem nekoliko filmova sa Jodie Foster u mlađim danima i
sva sila filmova iz spektra “rape and revenge” pod-žanra. Neki
od njih se čak mogu posmatrati i kao nekakav muške fantazije, iako
možda originalno nisu tako zamišljeni. Zato je pojava debitantskog
filma Eve Trobisch All Is Good, viđenog s moje strane prvo na
Viennalu, pa onda i na ZFF-u, izuzetno značajna za filmski prikaz
ove neprijatne teme, a ključni faktori tu su realizam, pojavni i
psihološki.
Junakinja
filma Janne (Schwartz) živi ono što bismo mogli nazvati normalnim
životom u ovim turbulentnim vremenima. U vezi je sa Pietom (Döhler)
i sa njime ima zajednički izdavački biznis koji je pred
propadanjem, a spremaju se i druge promene poput preseljenja u
nasleđenu kuću, pa je situacija generalno napeta. Sa takvim bagažom
ona odlazi u rodni gradić na proslavu godišnjice mature gde jednog
jutra gotovo slučajno sreće svog starog prijatelja, kolegu i
mentora (možda čak i bivšeg šefa) Roberta (Nest) u pratnji dosta
mlađe (nove) žene Sissi (Hagmeister) i njenog brata Martina (Löw,
sveprisutan u nemačkom filmu ove godine), i Robert joj daje poslovnu
ponudu koju je skoro nemoguće odbiti – uredničko mesto u njegovoj
uspešnoj izdavačkoj kući.
Na
samoj proslavi mature, dosadnoj kao što takve stvari već znaju
biti, Janne će slučajno naleteti upravo na Martina koji će joj u
tom trenutku izgledati kao slamka spasa od dosade. Posle nekoliko
pića previše s obe strane, čini se da se približavaju riskantnoj
teritoriji prevare, odnosno afere. Ona će mu svejedno ponuditi da
prespava na kauču u njenoj kući, međutim on to shvata kao direktni
poziv za spavaću sobu…
Sam
čin silovanja koji će uslediti možda neće baš od svakoga dobiti
tu kvalifikaciju. Martin navaljuje i preti silom, Janne mu se u
nedostatku opcija i nakon što je njen otpor savladan prepušta.
Silovanje koje vidimo nije monstruozno i “filmsko”, već nekako
mlitavo i kilavo, kratko traje i završava se bez fizičkih povreda.
Međutim, to što nešto takvo nije dokazivo na sudu (a naročito to
nije posle tuširanja, što je opet instinktivna reakcija), ne znači
da iza sebe ne ostavlja traumu zbog koje se Janne ruši ceo život i
ceo svet. I tu je zapravo savršeno nebitno prebacuje li ona sebi,
njemu ili oboma.
Ono
što će uslediti je kako se ona sa tom traumom nosi i tu je naslov
ključan jer je to moto kojim se ona kroz dalji tok filma vodi,
nadajući se da će sve proći, možda i samo od sebe, da će trauma
s vremenom utihnuti. Pritom se ona nema kome požaliti jer Piet je
obuzet svojim problemima i sklon je nasilnim reakcijama. Majka
(Wendel) joj i pored najbolje namere ne može pomoći. Martin
situaciju ne može učiniti boljom iako to možda želi, a to što
radi u istoj firmi kao i ona nikako ne pomaže. A na Roberta koji
postaje najsigurniji oslonac u životu ne može računati jer mu je
Martin familija u nekom smislu, a ni njegov privatni život nije u
sjajnom stanju.
Uz
pomoć sjajno izabranih glumaca, dorađenog scenarija i vrhunski
precizne režije, Eva Trobisch izvrsno vodi priču koju u tom obliku
nemamo često videti, i to na način koji ne možemo često videti na
ekranu. Naprosto, pozadina je detaljna, a svaki postupak ima svoje
logičko i dramaturško opravdanje, a pripovedanje hladne glave odaje
utisak realističnosti koliko i suptilnosti. Istini za volju, jedno
intervencija u radnji (koju ne bih otkrivao) možda baš i nije bila
potrebna i čini se tipski oštrim skretanjem prema kulminaciji, ali
se zato autorica iskupljuje sjajnim završetkom koji ne izgleda kao
kulminacija, ali zapravo jeste. All Is Good tako postaje i
ostaje izuzetno značajan film.
No comments:
Post a Comment