kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Gavin O’Connor
scenario: Bill Dubuque
uloge: Ben Affleck, Anna Kendrick, J.K. Simmons, Jon Bernthal,
Cynthia Addai-Robinson, Jeffrey Tambor, John Lithgow, Jean Smart,
Andy Umberger, Alison Wright
Film o računovođi... Dakle, vreme je za malo zanimljive matematike.
Prisetite se svojih školskih dana i dokaza da je kvadratni koren
broja 2 iracionalan broj. Taj dokaz je jedan od briljantnijih primera
polaska od suprotne pretpostavke. Istu ćemo stvar napraviti i ovde,
obećavam samo bez formula i školskog gradiva. Pođimo od
pretpostavke da je The Accountant loš film, u šta nije nimalo teško
poverovati.
Počnimo sa scenariom koji deluje kao da ga je pisala retardirana
osoba koja je otišla na kurs dramaturgije i odatle popamtila par
šablona, recimo da likovi moraju imati nekakvu pozadinsku priču, pa
kakvu god, da krajeve priče treba povezati, a ono ranije podigrano
naplatiti, pa kako god, te da za dinamiku treba povremeno ubacivati
obrate, što neverovatnije to bolje. To što sve to nema smisla, u
celini i u pojedinostima, nema nikakve veze sa zdravom pameću je
sasvim drugi par rukava.
Neka je režija tek korektno nemaštovita, zna se kako se rade
akcione scene danas (blizina i shaky-cam da zaboli glava od
nepreglednosti), kako se ide na dramske momente, kako se izvlače
emocije, kako se otkriva pozadina likova (u malim dozama, ali zato
često) i kako složiti bleskastu ljubavnu priču. Naravno, i koliko
se trajanje može izvući iz količine materijala u scenariju.
Valja i izabrati glumce, što više prepoznatljivih njuški, to
bolje. Za protagonistu valja uzeti sposobnog glumca kojem je
nalepljena nova etiketa akcijaša, recimo novog Batmana. Neka J.K.
Simmons igra staro, pasivno-agresivno džangrizalo sa nešto moći
koje našeg junaka lovi. Neka junakova potencijalna devojka bude
slatka na onaj nespretan način, recimo kao Anna Kendrick u svojim
boljim ulogama. Neka ga tu i John Lithgow u svojoj tipičnoj ulozi
podmuklog ljigavca koji se pravi fini. Neka bude tu i glumica u
usponu koja će konačno dobiti malo više prostora u studijskom
filmu. I još par njuški koje smo već videli negde, u nekom filmu
ili seriji, a kojima se nećemo setiti imena baš odmah.
The Accountant makar na prvi pogled ispunjava sve uslove. Casting je
oproban i većina glumaca u podeli igra uloge koje im sasvim dobro
stoje i koje su već igrali i varirali nekoliko puta. Scenario je na
sve strane, flashback momenti za pozadinsku priču se dele na dve
grupe, one toliko puta viđene i one potpuno besmislene koji ruše
bilo kakav logički kontinuitet. Obrati i “velika otkrića” se
daju nanjušiti daleko unpred. Ima akcije, nespretne ljubavi,
“deadpan” i “geekovskog” humora. Čak je i premisa naizgled
običnog čoveka koji slučajno nabasa na dobro čuvanu tajnu, pa
mora spasavati živu glavu prilično stara i nebrojeno puta trošena.
Dakle, znamo za koga navijamo i do koje mere, otprilike kako će se
sve završiti i većinu toga između.
Ali jedan je faktor koji smo prevideli: The Accountant je zabavan
film, vraški zabavan. Uprkos svemu tome ili baš zbog toga. Naslovni
računovođa nije dosadan lik, pored toga što može smuljati poreznu
prijavu i svojim forenzičko-matematičkim metodama može naći
“curenje” novca staro nekoliko decenija, on je ujedno i mašina
za ubijanje golim rukama, priručnim predmetima, ali i snajperskom
puškom, usput je autističan i ima pomoć od ženske sa stripovskim
britanskim akcentom. Kako ga ne voleti?
The Accountant je ponosan na svoju glupost i svoj besmisao. Tu nema
maski i muljanja, to je film koji jednostavno preteruje u svemu i
postaje trash. Čak i kada bi sve to bilo potpuno slučajno, ovaj
film bi vrlo brzo postao vaše grešno zadovoljstvo koje ne
propuštate u noćnom terminu na televiziji, a možda i budući
kultni klasik. Ali The Accountant je i više od toga.
Po svojoj strukturi, ako izbacimo par stvari koje obesmišljavaju
svaku unutarnju logiku, The Accountant je super-herojski film, prvi u
franšizi, takozvani “origins story”. I to je tačno jer je naš
autistični računovođa sposoban da ubije svakog ko mu stoji na putu
super-heroj, ne različit od nekog Marvelovog lika ili Jasona
Bournea. Međutim, u praksi je The Accountant parodija svega toga, i
to vrlo vešto izvedena i diskretna, nešto formalno isto, a
suštinski potpuno drugačije.
Zašto bi inače film sasvim obične stvari poput dečije pesmice
predstavljao kao nešto sasvim novo i neviđeno? Zašto bi trošio
štos iz prastare serije The Saint, samo sa matematičarima kao
pseudonimima i vukao nas za nos sve vreme kao da je teško prepoznati
ta imena kao očite pseudonime? Zašto bi toliko namigivao i
“telefonirao” otkrića? Zašto bi petljao klupko koje ne može
raspetljati? Zašto bi izbegavao da pomene termin “autizam” kada
ga već nedvosmisleno prikazuje? Zašto bi povrh svega flashback
smestio u 1989. godinu, istu onu u kojoj je Rain Man pokupio 4
Oscara?
Ne, The Accountant nije loš film, čak ni nevešto i nepažljivo
izveden. Namerno je takav kakav je, lud, uvrnut i nelogičan.
Scenarista nije ni retardiran, ni neobrazovan, nego je namerno pisao
takav film, doduše uz nekoliko preigravanja i iskliznuća. Uostalom,
njegov prethodni film The Judge je patio od potpuno druge vrste
problema, previše priča, likova i slepih creva u kojima završavaju,
ali su mu dijalozi bili iskričavi. Reditelj Gavin O’Connor se
opet previše oslanja na “flashback” scene i za njih daje
preočite okidače, ali one, za razliku od rediteljevog prethodnog
uratka Jane Got a Gun, ne razbijaju ritam filma, čak pomažu da se
podigne tempo. Glumci rade ono što najbolje umeju i zapravo se
igrajući tako skrojene likove ludo zabavljaju.
Sve mi to deluje kao luda žurka na račun studija, a jedino čega se
bojim je da će sve biti shvaćeno preozbiljno, da će film puno
zaraditi i dobiti obavezan nastavak. To bi bio, čini se, nepremostiv
problem.