You Won't Be Alone

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako je neko s Balkana znao da filmskom Zapadu uverljivo zapakuje i proda ideju o Orijentu gde vreme stoji, ili makar protiče sporije i vrti se u krugovima da se tako čini, onda su to bili makedonski režiseri.

Tom tematikom i tim pristupom se Milčo Mančevski upisao u knjigu globalne filmske baštine još tokom devedesetih, sa svojim u Veneciji nagrađenim prvencem ,,Pre kiše“ (,,Pred doždot“, 1994). Svojevrsnu potvrdu smo dobili i u dokumentarnom obliku od Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova s filmom ,,Honeyland“ iz 2019. koji je po nagradama prestigao i prvenac Mančevskog: uz nagradu na Sandensu, film je nominovan za Oskara u dve kategorije (i za dokumentarni, i za strani film). Dok je, u slučaju filma ,,Pre kiše“ konto ostao samo na nominaciji za strani film.

Najnovija makedonska filmska senzacija, ,,You Won‘t Be Alone“ režisera-debitanta u dugom metru Gorana Stolevskog, takođe dolazi sa Sandens festivala. Ali, igra po nešto drugačijim pravilima koja možemo opisati kao art-žanrovski hibrid na tragu Arija Astera ili Roberta Egersa, ili, pak, samog Mančevskog (recimo filmova ,,Prašina“ iz 2001. i ,,Senke“ iz 2007. godine). Istini za volju, Stolevski je Makedonac samo poreklom, rođen je, odrastao i školovao se u Australiji, a ,,You Won‘t Be Alone“ je formalno američko-australijska koprodukcija snimljena u Istočnoj Srbiji, sa evropskim glumcima i na makedonskom jeziku. U svakom slučaju, čudna ptica, makar na prvi pogled.

Uvod nas upoznaje s vešticom Starom Marijom (rumunska glumica Anamarija Marinka, poznata iz filma ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu, ovde uglavnom pod izrazito hororičnom „spaljenom“ maskom) prilikom njenog susreta sa seljankom koja je nedavno rodila bebu.

Marija je napada, ali žena uspeva da se odbrani i s vešticom pogodi da zadrži svoju devojčicu Nevenu dok makar ne poraste i postane devojka. Stara Marija na to pristaje, ali pre toga detetu kandžom prereže glasne žice, zbog čega ono ostaje nemo.

Majka ima lukav plan da Nevenu sakrije od veštice u pećinu, ali veštica se tamo pojavljuje u formi gavrana kako bi naplatila dug jednom kada je devojka odrasla. Sada pod njenim starateljstvom, Nevena (Sara Klimoska, igrala kod Milča Mančevskog u njegovom poslednjem filmu ,,Vrba“ iz 2019. sa kojim ,,You Won‘t Be Alone“ unekoliko deli folklornu legendu o veštici koja kupi decu s početka), mlada i lepa, uči kako ovladati svojim moćima, ali svejedno od nje beži.

Kroz seriju inkarnacija, odnosno promena oblika, ona će živeti kao nesrećno udata seljanka Bosiljka (Numi Rapas), kao nespretni seoski mladić Boris (portugalsko-francuski glumac Karloto Kota), nakratko i kao pas, a na kraju će opet proživeti detinjstvo i mladost kao Biljana (Elis Englert, poznata iz serija ,,Top of the Lake“ i ,,Ratched“)... A u nekom trenutku ćemo se upoznati i sa „stvarnom“ pričom o Staroj Mariji i kako je dotična postala veštica.

,,You Won‘t Be Alone“ je film izlomljene, epizodične strukture koji bi bilo relativno lako opisati kao film paradigme u stilu Egersovog ,,The Witch“ (2015), ispripovedan na način Terensa Malika (kroz opservacijske kadrove, uz pozadinu folklorne i klasične muzike i sa eliptičnom naracijom šaputavim glasom) i smešten na Balkan. Kada smo već kod paralela s Malikom, najupadljivija je ona sa ,,The New World“ (2005) zbog koje bi Stolevski film mogao komotno nasloviti i „The Old World“ i tako ga reklamirati po festivalima u Novom Svetu.

Epizodična dramaturška struktura izuzetno dobro funkcioniše, „fleš-bek“, odnosno „priča u priči“ izuzetno je vešto umetnuta, a konstantni vizuelni identitet koji se ne razlikuje čak ni u toj epizodi koja se dešava nekoliko vekova ranije, pravi poentu za sebe koja je više nego na mestu.

Režijski pristup Stolevskog dosta je intuitivniji od onog precizno sračunatog kojem pribegavaju vedete „uzdignutog žanra“ i zapravo podseća na Malikov opus od ,,The Tree of Life“ (2011, nagrađen Zlatnom palmom u Kanu) naovamo, s tim da su kadrovi nošenom kamerom kod Stolevskog nešto duži, švenkovi haotičniji, a „lens flare“ efekti manje impozantni i zato uverljiviji. Pa se u ,,You Won‘t Be Alone“ oseti i ponešto „prljavštine“ koja se vrhunski uklapa u zapadnjačku sliku Balkana, a uski format slike povremeno baca asocijacije na neke stare etno-antropološke dokumentarce.

Ništa od toga što vidimo, naravno, nije naročito novo i sve je zapravo lako trasirati. Isto tako, nije nov ni pristup „kastinga“ glumaca koji ne vladaju jezikom (stvar je, doduše, dignuta na bizarnu potenciju time što je jedinoj od glumica u većoj ulozi koja vlada jezikom „oduzeta sposobnost govora“), što produkcijske troškove podiže za „nahovanje“. Setimo se samo svih onih globalnih zvezda koje su naplaćivale honorare za uloge u partizanskim filmovima, ili Izabel Iper u ulozi Dafine Isakovič kod Aleksandra Saše Petrovića u ,,Seobama“ (1994). Nije nov ni marketinški trik da se prvo potpiše najpoznatije ime (u ovom slučaju, Numi Rapas), bez obzira na veličinu uloge, ali makar on biva lako „provaljen“ jednom kada se film pogleda.

Opet, sve to nekako funkcioniše i ima smisla. Sam smisao, doduše, može biti posve drugačiji za zapadnu i za balkansku publiku, čime Stolevski takođe pokazuje izvesnu autorsku inteligenciju da može da igra za obe strane, a da pritom ostane svoj, bez potrebe za trulim kompromisima. Globalnoj publici i kritici, ali i festivalskim selektorima i produkcijskim kućama, Stoleski će postati i ostati ime na koje treba obratiti pažnju kada je reč o „elevated genre“ pristupu. Balkanska publika će, pak, biti oduševljena prisustvom internacionalnih zvezda u domaćem filmu, zbog čega će autoru oprostiti čak i navodnu egzotizaciju i orijentalizaciju prostora.

Navodnu, zato što ona ovde naprosto ima smisla koji čini srž filma, što se možda i najbolje može videti upotrebom tog „malikovskog“, eliptičnog pripovednog stila u okruženju „istern“ horor-drame. Naime, život koji prikazuje Stolevski je toliko težak i strašan, naročito za žene, ali i za muškarce koji se ne uklapaju u ideale koje im nameće patrijarhalna sredina, da Stare Marije, veštice, Vukojetke i vragovi služe kao pomagalo da se realnost opiše na jedan manje strašan način. Stolevski je možda te mitove samo reprodukovao, možda ih je delom i izmislio ili postojeće preoblikovao, ali je svojim dugometražnim prvencem (koji ipak delom pati od „kalemarskog“ i kompilatorskog pristupa) uspeo da trasira njihovo poreklo, namerno ili slučajno.

Suspiria

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich

uloge: Dakota Johnson, Tilda Swinton, Chloë Grace Moretz, Mia Goth, Malgosia Bela, Angela Winkler, Alek Wek, Ingrid Caven, Sylvie Testud, Renée Soutendijk, Jessica Harper

Luca Guadagnino, jedan of filmskih autora na koje se računa u globalnim kinematografskim okvirima, insistirao je na pojmu “cover”, a ne “remake” za svoju verziju Suspirije. Oba pojma označavaju manje ili više isto, samo dolaze iz različitih grana umetnosti, pa konotacije mogu biti drugačije. “Cover” asocira na muziku u kojoj se od klasike nadalje ustalila praksa izvođenja istih kompozicija od strane različitih izvođača. “Remake” u tom smislu ima negativne konotacije jer se film ne smatra interpretativnom umetnošću, iako ponekad itekako ima smisla ponuditi novo čitanje poznatog materijala.

Osnova priče nove Suspirije ista je kao i kod stare, legendarne Argentove: američka plesačica dolazi u prestižnu plesnu školu u Nemačkoj i otkriva da je ta škola paravan za veštičiji klan. Međutim, kod Argenta priča ni u kojem slučaju nije krucijelna, niti je presudni razlog kultnog statusa originalnog filma, već je to njen tok logikom snova i košmara, elaborirane “set piece” scene ubistava, dizajn scene u jarkim bojama, rapidna montaža, nesvakidašnje pozicioniranje kamere, “giallo” stil glume, pomalo “off” sinhronizacija i, konačno, manična muzička podloga koju potpisuje prog-rock sastav Goblin. Suspiria je, dakle, bila i ostala neskriveni i neiskvareni “pulp” i upravo je to čini kultom, ma kakva se tumačenja tu mogla izvući.

 

Guadagnino kao da u planu ima druge stvari, pa radnju filma seli iz Freiburga u Berlin, ubacuje veštačku strukturnu podelu na šest činova i epilog, političke momente Hladnog rata i RAF-ovih terorističkih napada i još jedan celi pod-zaplet, što trajanje filma produžava sa originalnih 90 i kusur minuta na preko 150. Upadljivo je takođe čega u novoj Suspiriji nema, a to su jarke boje (Guadagninov film je sav u štihu jesen-zima, kiša-sneg, smeđe-sivo-bež i isprano), nema sinhronizacije jer svi govore na svojim jezicima koristeći engleski, francuski ili nemački kao zajednički, maniju u “soundtracku” je zamenila melanholija, ubistva i košmari su retki, pa pitanje nije toliko “šta” koliko “kada” će se nešto dogoditi, a primetno je i odsustvo “pulpa”, do samog finala, to jest.

Naša junakinja ima blago promenjeno ime i zove se Susie Bannion (Johnson). U novoj verziji je dobila i pozadinsku priču, tako da znamo da dolazi iz menonitske komune u ruralnoj Americi i da je kod kuće ostavila umiruću majku (Bela). Film, međutim, počinje sa drugom curom, Patriciom (Moretz) koja panično beži iz plesne škole Markos i odlazi kod svog psihijatra kojem nekoherentno izlaže nešto o vešticama i terorističkim aktivnostima RAF-a. Psihijatar Dr Klemperer (Tilda Swinton u jednoj od tri uloge, potpisana pseudonimom i skrivena pod elaboriranom maskom starog muškarca) njeno svedočanstvo otpisuje kao deluzije, odnosno laži ispod kojih se krije nekakva već istina.

Njen nestanak se u školi tumači tako da se ona pridružila RAF-u i nju treba zameniti u sledećoj predstavi Volk koja se na simboličkoj ravni bavi nemačkom nacističkom prošlošću i u njenu ulogu ulazi Susie, kao što nasleđuje i njenu sobu u školskom internatu koju deli sa Sarom (Goth). U školi se, međutim, odvija nekakva klanovska borba među zaposlenima, a dva klana su oličena u trenutno odsutnoj gospođi Markos i trenutnoj glavnoj instruktorki Blanc (opet Tilda Swinton, sada u ženskoj ulozi koja kombinaciju topline i striktnosti). U centru svega će se naći Susie, delimično silom prilika, a delimično svojom voljom, što vodi do kulminacije, dok sa druge strane pratimo razvoj događaja oko Klemperera, njegovu pozadinsku priču s obe strane zida i traumu iz prošlosti u kojoj se u ključnom trenutku pojavljuje u cameo ulozi zvezda stare Suspirije, Jessica Harper.

Nova Suspiria, dakle, sa starom deli taman toliko stvari da se može nazvati istim imenom, ali reč je o sasvim drugom filmu u sasvim drugom ključu, zapravo bez prevelike misterije u centru i sa prenaglašenim, ali ne uvek funkcionalnim političkim kontekstom. Guadagnino insistira na hladnoratovskoj estetici smeštajući školu odmah do Berlinskog Zida, čak i prateći lik koji granicu opetovano prelazi, a da za to ne postoji neko naročito opravdanje. Isto važi i za kontekst RAF-a koji ima smisla dok se pojavljuje u pozadini i na televiziji, ali treba imati na umu da je RAF bio aktivniji u gradovima koji su bili industrijski i finansijski centri u Zapadnoj Nemačkoj, a ne toliko u Berlinu. Utisak je, dakle, da je Guadagnino dosta toga podredio svojoj viziji hladnoratovske podeljene Nemačke i da je to učinio malo na silu i bez preke potrebe, naročito u smislu razvoja priče, pa je tako opteretio film.

Iz toga proizilaze i estetski izbori kojima se originalna Suspiria u teoriji “popravlja”, a zapravo negira oduzimanjem pulp momenta. Guadagninova verzija izgleda kao onovremena nemačka egzistencijalna drama na tragu Fassbindera ili Schlöndorfa, što bi bilo sasvim legitimno da nije toliko nekompatibilno sa samom pričom. Isto vredi i za muzičku podlogu koju potpisuje Thom Yorke koja deluje namerno umrtvljeno, osim u “set piece” koreografiranim scenama plesa kada se menja muzička tema u pravcu hipnotičkog minimalizma. Zapravo, scene plesa su mesto gde će Guadagnino pokazati svoju režijsku veštinu, a posebno je u smislu horora intrigantna ona paralelna montaža između plesne probe i plesačice koja nema kontrolu nad svojim telom.

Jača strana filma je svakako i glumačka postava sačinjena od mladih interesantnih glumica kao što su to Dakota Johnson koja sve uspešnije kanalizira mladalački seksipil svoje majke Melanie Griffith i koju je lako otpisati zbog uloge u 50 Shades trilogiji, iako pod pravim vođstvom nije loša glumica, što je Guadagnino već iskoristio u svom filmu A Bigger Splash, te Chloë Grace Moretz večito na rubu hollywoodske slave i Mia Goth specijalizirana za čudne i zahtevne epizode. Postava je pojačana i starijim, sada pomalo skrajnutim, ali kultnim glumicama kao što su Jessica Harper (naklon originalu), nekadašnja Verhoevenova zvezda Renée Soutendijk, te nemačke glumice Angela Winkler i Ingrid Caven u ulogama profesorki u kojima možemo videti i Sylvie Testud i sudansku manekenku Alek Wek čija je pojava impresivna na tragu Grace Jones.

Tilda Swinton je klasa za sebe, a igranje trostruke uloge, od kojih je samo jedna njoj prirodna nije samo demonstracija njenog glumačkog umeća ili otkačenosti, što njene, što Guadagninove (u A Bigger Splash je, recimo, imala ulogu trenutno neme rok-zvezde), nego i aktivistička izjava u smislu fluidnosti rodnog identiteta. Naravno da se ispod površine staračke maske vidi, a i čuje, da to Tilda Swinton igra starca, dok ju je u još grotesknijoj i našminkanijoj pojavi Helene Markos još teže naći. Iz tog eksperimenta, kao i iz činjenice da nema profiliranijeg muškog lika, može se izvući poruka o suvišnosti i beznačajnosti muškaraca u današnjem ili ondašnjem svetu (koji su oni stvorili ratovima i političkim podelama), što novoj Suspiriji daje jednu feminističku notu.

Tu, međutim, dolazimo do problema i kvalifikacije mizoginog koji Argentov film imao zbog fetišizacije nasilja nad ženama. Argentova sadistička crta je prisutna i može se smatrati iskrenom, a ne fingiranom, međutim to u njegovim filmovima itekako ima smisla i obrađeno je tako da on žene kroz odgovor nasiljem na nasilje zapravo osnažuje. Nema ničeg lošeg u ukazivanju na neke ne baš laskave prakse iz prošlosti, ali čini se da Guadagnino ovde ne cilja samo na jednu, već kompletni film, remek-delo i kultni klasik prepravlja i “popravlja” oslobađajući ga od pulpa XX veka, a da ga pritom ne shvata. Pulp, šok, senzorna bombastičnost i košmarnost nisu samo sastavni delovi Suspirije, već njena suština. Po tome gledano, Guadagninov film ni u kojem slučaju nije Suspiria, a pitanje je koliko bi bio dobar i sam za sebe.

The Love Witch

2016.

scenario i režija: Anna Biller

uloge: Samantha Robinson, Gian Keys, Laura Waddell, Jeffrey Vincent Parise, Jared Sanford, Robert Seeley, Jennifer Ingrum

Ženska jednakost ili superiornost je cilj, a feminizam je borba, odnosno put do tog cilja. Jako pojednostavljeno rečeno, ali neka bude tako. Materijala na tu temu ne manjka, od biografskih i istorijskih drama, preko brošura, pamfleta i izjava, pa do modernih studija skrivene nejednakosti, njenih uzroka i posledica. Sve vreme, naravno, govorim o filmskoj umetnosti. Probajmo to obrnuti, ali ne preko šovinizma kao očite, ali ne baš pametne kontre koja je, doduše, iščezla u svom nepatvorenom obliku, ali se sačuvala u onom kriptičnom. Uzmimo, dakle, feminizam i njegove metode, pa čak i radikalnu ideju o ženskoj nadmoći i upregnimo ga ka cilju koji se nalazi na drugom polu spektra. I dobićemo The Love Witch, sadržajno i stilski izuzetno zanimljiv film čiji scenario, režiju, produkciju, montažu, scenu i kostim potpisuje Anna Biller.

Naslovna junakinja Elaine (igra je aristokratski prelepa Samantha Robinson) je nekada u prošlosti bila ostavljena, što pripisuje svojem nekadašnjem izgledu i manirima, pa je rešila da započne novi život sa novim prioritetima. Kao već “diplomirana” veštica, ona ne želi zavladati svetom ili makar samo muškarcima (što joj i ne bi bilo teško, imajući u vidu njenu figuru), već čeka famoznog princa na belom konju kojeg će usrećiti kako najbolje zna i ume: svojom uređenošću, uređenošću prostora, kuhinjom, striptizom pa i seksom. Ali nije zgoreg i potencijalnu žrtvu pomalo napiti ljubavnim napitkom. Sve osim poslednjeg dela će zdušno ispričati svojoj novoj stanodavki (Waddell) i to, gle čuda, pre nego što njen muž uđe u žensku viktorijansku čajdžinicu gde njih dve razgovaraju. Jadnik i ne sluti koliko može da se uplete...

Začkoljica je, međutim, u tome što muškarac mora biti onaj pravi, a ne neki pizdun koji će se “navući od jednog fiksa”, pa onda cmoljiti i plakati za još sve dok ne padne u depresiju i crkne. Depresije i crkavanja će našu vešticu dovesti pod lupu policije i naročito detektiva (Keys), komično četvrtaste vilice koja ide uz ne tako komičnu nedotupavnost i ničim opravdani frajerski stav. Možda je on baš onaj pravi...

Naravno, glavni zaplet će se preplitati sa pozadinskim u kojem upoznajemo kult čiji je Elaine član, a tim kultom, gle čuda, upravlja muškarac (Sanford) verovatno sa zadnjim namerama. Poruka je prilično jasna: kada je reč o jednakosti i borbi za istu, stvari nisu crno-bele i nije lako odmah razlučiti pristalice i protivnike. Siva zona između, taj neki feminizam pod muškom kontrolom i ženskom auto-cenzurom, retko je predmet filmova, a zapažanja Anne Biller usled mentalne gimnastike oko postavke priče su ingeniozna, pronicljiva i sveža.

Zaplet i ideje kojima se Anna Biller u filmu bavi svoju punu snagu dobijaju tek kada ih se amplificira stilom koji evocira period kontra-kulturnih filmova iz druge polovine 60-ih, sa sve namernim greškama u kontinuitetu i šlampavom pozadinskom projekcijom. Žanrovski, tu ima i melodrame i horora i komedije i fantazije (uostalom Elaine je muška fantazija, toliko je nestvarna), i trilera i trasha i okultizma i aktivizma i burleske i lake erotike, dakle svega čudnog i kultnog, od Rogera Cormana do Russa Meyera. Sve to je snimljeno u paleti živih, visoko saturiranih boja i raskadrirano na statične ili blago pomične kadrove koji se ritmično smenjuju.

Da godina proizvodnje nije navedena u naslovu i da autorica ne ostavlja namerno neke štrčeće detalje sadašnjeg vremena (recimo savremene automobile) u drugim-trećim planovima kadrova u eksterijeru, The Love Witch bi mogao proći kao jedna od onih izgubljenih pa pronađenih filmskih relikvija. Ovako više deluje kao elaborirani fetiš na tragu “50’s household” u koji su likovi nekako usisani. To u suštini ne treba da čudi imajući u vidu da je tokom cele svoje stvaralačke karijere kao kompletna autorica (ili nešto najbliže tome u današnjoj kinematografiji) Anna Biller imala fiksaciju upravo na period. Njen dugometražni prvenac Viva (2007) svojom se tematikom otkrivanja boemije, slobodne ljubavi i svingeraja u vreme vrhunca hippie pokreta još više slaže sa stilom, ali The Love Witch stavom podiže uloge. Filmu se može zameriti da je za nijansu predug i da neke od scena ne udaraju onoliko jako koliko bi morale, ali radi se tu o jednom vrlo smišljenom i dorađenom umetničkom delu.

Friend Request

2016.

režija: Simon Verhoeven

scenario: Simon Verhoeven, Matthew Ballen, Phillip Koch

uloge: Alycia Debnam-Carey, William Moseley, Connor Paolo, Brit Morgan, Brooke Markham, Sean Marquette, Liesl Ahlers

Kada se radi o transferu životnih trendova, naročito onih koji se mogu smatrati opasnima, na film, obično su prvi glasnici horori. Psihološki, strah od smrti je primalan i može se vezati na ama baš sve. Produkcijski, horor je dosta nezavisan, budžeti su niži, pa je mogućnost eksperimenta veća, a vreme reakcije na određeni trend kraće. U poslednje vreme se sve više horora odvija online, ili makar koriste internet i društvene mreže kao oruđe zapleta, time navodno nudeći komentar na našu cyber-kulturu. Ne trošimo reči o tome je li to dobro urađeno kad najčešće nije ni zadovoljavajuće, niti pogađa suštinu našeg internetskog ponašanja, ali trend ostaje.

Nemačko-južnoafrička koprodukcija Friend Request stvari neće pomeriti ni za milimetar, ni filmski ni u smislu shvatanja i predstavljanja fenomena. U pitanju je bedni miks standardnih, toliko puta korištenih klišea horor filmova i modernog okruženja u kojem su naši životi izloženi pogledima radoznalaca na internetu. Prema njemu je blentavi Unfriended pojam originalnog filma i sjajne ideje jer je makar dosledan po pitanju estetike. Friend Request je jednostavno sranje.

To je jedan od onih filmova čija je junakinja popularna devojka bez nekog naročitog sadržaja, okružena istim takvim ljudima, generički zgodnim dečkom, lagano čudnim ortakom koji blene u nju, jednom jezičavom i jednom debelom prijateljicom i možda njihovim frajerima. Ako mene pitate, kada bi neko među takve likove uleteo s motornom testerom u prvih deset minuta filma, to bi bio dobar početak i prilika za nešto sasvim drugačije.

Ovde nismo te sreće, ćeraćemo se s njima do kraja filma, jer umesto testere imamo ultimativno horor-zlo, usamljenu gotičarku bez ijednog prijatelja na koju se naša popularna cura sažali, pa se pokaje jer je gotičarka čudna, kao što to gotičarke već znaju biti. Naravno, ona je zla i sjebana, proganjač, veštica, serijski ubica sa natprirodnim moćima i generalno bau-bau.

Sceanrio je granično retardiran, likovi plitki i antipatični, a tehnike zapleta preuzete iz gomile starih, boljih filmova poput A Nightmare on the Elm Street, originalnog japanskog Ringa i odakle sve ne, nikad upotrebljene kako treba i nikad ni blizu uzorima. Sve deluje tupo, od neinventivne režije koja se oslanja skoro isključivo na “jump scare” momente, preko moronskog dijaloga, bednih odnosa među likovima, pa do činjenice da apsolutno nema misterije šta im se to događa. A spoj pretnji modernog društva kao što je to cyber-proganjanje sa tradicionalnim crnomagijskim elementima poput crnih ogledala je tek posebna priča.

Ovo je jedan od onih filmova bez trunke karaktera i to je jasno od samog početka. Nijednog trenutka nećemo ubrati čak ni najmanju specifičnost lokacije, to je neka Amerika i to je to. Glumačka ekipa je u lošem izdanju, uglavnom su to njuške s televizije, a negativka-gotičarka toliko preglumljuje da je to tužno i gledati. Reditelj se možda preziva Verhoeven ali sa znamenitim Holanđaninom nema nikakve veze, dolazi iz munchenske glumačke familije, a i sam je počeo kao glumac pre nego što se bacio na režiju nemačkih štanc-filmova po američkim modelima. Ovo mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja i ljudski je nadati se da je ujedno i poslednji. Friend Request ne valja, što nije zločin, ali takvo odsustvo maštovitosti zaslužuje kaznu.

Blair Witch

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Adam Wingard

scenario: Simon Barrett

uloge: James Allen McCune, Callie Hernandez, Corbin Reid, Brandon Scott, Wes Robinson, Valorie Curry

Dva su osnovna pristupa kod nastavaka, remake i reboot varijanti i oba su jednako problematična. Prvi je da ne valja menjati dobitnu kombinaciju, koji kritika može sahraniti sa pitanjem čemu još jedan isti film. Drugi je da valja reći nešto novo, na šta će kritika opet ustati na noge i pitati čemu služi film koji nema nikakve veze sa originalom. Ovakva neugodna pitanja nije teško izbeći: samo treba raditi nove filmove koji nisu nastavci, franšize, klonovi...

 Originalni The Blair Witch Project je primer neočekivane uspešnice koja je na budžet od 60-ak hiljada dolara zaradila milione. Razlog tome je originalnost ideje o kompaktnoj ekipi koja ide snimiti dokumentarac o lokalnoj ruralnoj legendi, gubi se u šumi, umire strašnom smrću i za sobom ostavlja materijal. Bila je to 1999. godina, “found footage” praktično nije postojao kao žanr (jedan prominentan film, Cannibal Holocaust ne čini žanr), internet nije uzeo maha kao što je to danas slučaj, pa je bilo moguće poverovati u verziju po kojoj ekipa dokumentarnog filma gine u šumi i pušta video-kasete za sobom. I bilo je to jedno atmosferično i strašno iskustvo verovatno i zbog toga što se tu nije videlo puno toga u smislu pretnje, ali se osetilo njeno prisustvo.

Usledio je nastavak, The Book of Shadows, i odluka da ga se snimi nakon samo godinu dana od originala je svakako bila ishitrena. Međutim, pristup da to ne bude samo “found footage” kao prethodnik, nego da se ponudi i nekakav komentar je svakako bio hrabar, čak previše za vlastito dobro, jer su kritika i publika očekivali još istoga. Najavljeni treći deo je otkazan i prošlo je punih 16 godina do nove verzije koja se vraća originalu.

Njega, pak, neće dostići jer to nije moguće. Vremena su se promenila, “found footage” se potrošio kao trik i zaista je teško uraditi išta smisleno s njim, originalni film je kloniran bezbroj puta, pa u principu znamo da na kraju svi ginu ili makar netragom nestaju, samo je pitanje kako. Promenio se i način života, ne samo da je moguće sve odmah proveriti na internetu, nego danas svako može biti svoj dokumentarista: imamo kamere na telefonu, a i sve manično beležimo, pa delimo sa drugima. Što će reći, za pretpostaviti je da je tu istu šumu do sada posetilo na milione turista i okačila slike odatle na Instagram i Facebook.

 Pa ipak, sve oči su bile uprte u Adama Wingarda i njegovog scenaristu Simona Barretta jer se činilo da baš taj dvojac ima šta za reći i po pitanju originala i po pitanju pod-žanra. Oni su, naime, poznati po dva filma koja se samosvesno bave žanrovima i “tropama”: You’re Next je uneo nešto sveže krvi u pod-žanr “home invasion” i osvetnički film, a The Guest je pokušao redefinirati “trope” misterioznog stranca koji ulazi u dom. Ovde se nisu tako dobro snašli, kako zbog žanra koji jednostavno odbija nestati sa scene, tako i zbog želje da film vrate na stazu koju je utabao original, što može poslužiti samo kao “fan servicing”.

 Dakle, sad nemamo troje, nego prvo četvoro, pa onda šestoro izgubljenih u šumi. Vođa ekspedicije James u šumi traži svoju sestru Heather nakon što mu se učinilo da ju je video na jednom opskurnom, fanovskom klipu sa YouTubea koji je, navodno, deo snimka nađenog u šumi. Njega će na putu pratiti Lisa koja o njemu snima dokumentarac za svoje studije, te dvoje potpuno nespremnih prijatelja. Na putu će im se priključiti i pronalazač pomenutog snimka i njegova devojka, što će dovesti do konflikta u grupi. Međutim, uskoro će uslediti ozbiljniji problemi za sve njih, prvo sa povredom jedne članice usled neopreznosti, a zatim i sa natprirodnim pojavama kao što su skulpture od grančica, krivljenje prostora i vremena, a na kraju i sama veštica u nekoliko navrata dugih taman za treptaj oka.

Dve su dobre strane u pristupu autorskog dvojca. Prvo, oni poštuju mitologiju originala i dodatno je produbljuju. Drugo, uzimaju u obzir napredak u tehnologiji, tako da sada imamo GoPro kamere koje nam daju perspektivu iz prvog lica, ozbiljniju digitalnu opremu, čak i dron za snimke s visine, a naši junaci su opremljeni i GPS uređajima. To omogućava nešto interesantnih snimaka naročito u ekspozicijskoj prvoj trećini filma, ali postavlja logično pitanje koliki deo njihove prtljage zauzimaju rezervne baterije pošto su u šumi i bez struje.

 Međutim, to je samo benigno pitanje od sporednog značaja. Ono što nas zanima je kako operacionalizirati te stvari dalje u filmu, i na tom testu Wingard i Barrett padaju: na kraju se sve svodi na jurnjavu po mraku, toliko puta viđenu u “found footage” filmovima čiju iritantnost dodatno pojačava preglasna zvučna shema koja bi imala više smisla da su u šumi našli Bigfoota, a ne vešticu. Jednostavno rečeno, u novom izdanju Blair Witch vidimo (i naročito čujemo) više toga, ali je to zbog protoka vremena i naše oguglalosti na “found footage” standarde zapravo manje strašno nego što je to bilo pre 17 godina. Blair Witch prestaje biti zanimljiv najkasnije na dve trećine, a kako ide prema kraju, otezanje se sve više oseća. Čini se da su toga svesni i Barrett i Wingard, i njima je bilo jasno da ne mogu napraviti bolji i šokantniji film od originala, pa kao da su se zadovoljili time da snime dostojan nastavak. Štos je u tome što ni to nije moguće u okviru potrošenog žanra od kojeg se ne distanciraju.

The Witch / The VVitch: A New-England Folktale

2015.

scenario i režija: Robert Eggers

uloge: Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie, Harvey Scrimshaw, Ellie Grainger, Lucas Dawson

Neke filmove jednostavno ne možemo da pogledamo kako dolikuje, legalno, na velikom platnu i, ako je moguće, uz neku tribinu koja ih prati. Neki filmovi, poput najiščekivanijeg horora ove godine, The Witch, to naprosto zahtevaju. Ali čini se da u našem kraju festivali koji bi imali sluha za ovako nešto nemaju sredtava i obrnuto. O distribuciji ne bih trošio reči sa našim jadnim brojkama. Možda bi se video-tržište bolje odazvalo, The Witch ima sve predispozicije da postane kultni film i za horordžije i za sofisticiranije filmofile, jedan od onih koji se gledaju po više puta i analiziraju, ali ko će to dočekati. Ali i za to postoji lek i vi to dobro znate.

Malo je reći da je The Witch film koji ispunjava očekivanja i zaslužuje “hype” koji se oko njega podigao, festivalski i onaj na internetu. Ovo nije horor iz masovne proivodnje, onaj nastao po jednostavnim šablonima i sa isključivo brzom zaradom u mislima, nije “found footage”, nije nastavak, nije plagijat i nije franšiza u pokušaju. A osim toga što je pošten, promišljen, artističan, atmosferičan, dorađen i detaljan, ovaj film ima i nešto da kaže, i to da razloži, a ne da sažvaće i nabije na nos. Važan film, dakle.

Počnimo od naslova, onog dužeg. Imamo biće – vešticu, lokaciju – Novu Englesku i folklornu priču. To nije bajka, iako se određeni elementi preklapaju. Razlika je pre svega u predvidljivosti ishoda i tretmanu morala koji zauzima možda i centralni deo i jednih i drugih. Dok su bajke najčešće vaspitnog karaktera i imaju za cilj pre svega deci ucepiti određene moralne vrednosti i obrasce ponašanja, narodne priče se više oslanjaju na fenomenologiju, događaje, uzroke, posledice i tumačenja (uzmimo u obzir distorzije koje nastaje u prenosu), pa je s tim u vezi ishod (sudbina upletenih) neizvestan, makar u smislu da dobro ne mora nužno pobediti.

Veštice, dakle, nisu nužno ružne babe sa čirevima na nosu, već mlade i najčešće lepe žene sa svojim moćima. To je i više u skladu sa istorijskim zapisima o navodnim vešticama, kako u (Zapadnoj) Evropi, tako i u prekookeanskim kolonijama. Što nas dovodi do lokacije i vremena radnje, što će reći do engleskih kolonija u Americi oko 1630. godine, znači 10-ak godina posle Mayflowera (sa kojim praktički i počinju američke folklorne legende) i 50-ak pre velikog lova na veštice u Salemu. Tu će nam od pomoći biti i kartica sa kraja filma koja govori da je materijal skupljen sa raznih strana, iz onovremenih zapisa i raznih lokalnih legendi, te da je dobar deo dijaloga (na arhaičnom engleskom) preuzet upravo odatle.

Osim perfektno uhvaćenih fizičkih detalja glede vremena i mesta radnje, poput kostima i scene (što ne treba da čudi, pošto se time Eggers primarno bavio na filmu i u teatru), ključna stvar tu je paradigma, odnosno sistem verovanja. Eggers, naime, odoleva iskušenju da na priču gleda očima čoveka XXI veka i potpuno shvata i prihvata onovremenu paradigmu koju su oblikovale religija i narodno praznoverje. Veštice (za ljude onog vremena) postoje, vrag vreba na svakom koraku, sablasne životinje koje govore postoje, bolesti se leče molitvom, svi ljudi su rođeni u grehu i, ako samo malo skrenu sa Božjeg puta, završiće u paklu prema kojem ovozemaljske muke nisu ništa, seksualnost je grešna, telesnost je grešna, sreća je grešna...

U tom svetu represivne religije začinjene mukama svakodnevnog pionirskog života žive junaci filma The Witch čijih će prvih nekoliko minuta više izgledati kao komorna istorijska drama nego kao punokrvni horor. U tom svetu je možda naslovna junakinja Thomasin (Taylor-Joy) cura duboko u pubertetu, lepe kože, privlačna, izazovna, telesna i veruje se, grešna. Sa njenim krupnim kadrom i počinje film, iako se u tom trenutku ne radi o njoj direktno. Zbog spora sa propovednikom (nerazjašnjene, ali verovatno religijske prirode), njen otac William (Ineson) biva izgnan iz kolonije, pa familiju seli na imanje na osami na ivici šume. Ispostavlja se da William nije zlatnoruki farmer, kukuruz mu propada, životinje su mu mršave i sve u tom smeru. On ne odustaje, trudi se i skroman je, pa njegova žena Katherine (Dickie) u njemu vidi Joba, čoveka na Božjoj kušnji. Međutim, polako na površinu izbijaju priče o veštici u šumi.

Neće proći puno vremena kad sranja počnu da se dešavaju kao na tekućoj traci. Beba nestaje, životinje se inate, sin Caleb (Scrimshaw) se gubi u šumi i vraća se kasnije, bolestan i u bunilu. Blizanci Mercy i Jonas kažu da razgovaraju sa rasplodnim crnim jarcem i pevaju mu pesmice. Crni zec se pojavljuje na putu i donosi nesreću. U centru svih tih događaja stoji Thomasin, možda kao žrtva, možda kao akter. Senka sumnje ubrzo pada na nju, a majka i sestra Mercy su prve koje će uperiti prst, svaka iz svojih razloga. Otac se drži suzdržanije i praktičnije, ali čini se da se obruč oko Thomasin steže...

Postavljeno u okruženje jesenje netaknute i surove prirode, oslikane sivo-smeđim kišno-blatnjavim tonovima, ono što vidimo na ekranu možemo racionalno objasniti iz vizure savremenog čoveka. Život je težak, godina loša, nesreća retko dolazi sama, u šumi su životinje, možda i Indijanci, deca se gube, izmišljaju svašta, a vragovi i veštice su deo standardne religijske “dijete” kojima se i deci i odraslima puni glava. Meditirajući o prirodi u dugim kadrovima (koji bi mogli biti i duži), Eggers ostavlja tu mogućnost, mada ne baca sve karte na nju.

To tumačenje ne narušavaju ni sekvence snova o vešticama, kako onima koje kradu bebe i od njih pripremaju mazivo za metlu, tako i onima koje zavode dečake, pa ni scena u kojoj gavran kljuje majčine grudi. Samo, jesu li te scene baš scene snova ili su možda fantazije i vizije koje se porađaju u Thomasininoj (ili možda čak ne ni u njenoj) glavi? Eggers tu nije konkluzivan i dodaje još simboličkih dokaza natprirodnih aktivnosti, pokazujući nam životinje koje nose određene simboličke konotacije (crni zec, crni jarac, crni gavran), krvavo mleko, religijsko buncanje i time otvara mogućnost natprirodnog, veštičijeg, vražjeg.

U tom smislu treba biti oprezan sa samim krajem filma koji možemo tumačiti na više načina, najmanje u nekom realističkom ključu. Da li se on tu poziva na psihologiju i time slika određene mehanizme odbrane, prihvatanja i oslobođenja? Ili ostaje veran pradigmi i ondašnjem verovanju, pa podastire to kao nepobitni dokaz za natprirodno, u kome god da se ono skriva (ni tu nije konkluzivan)? Takav otvoreni kraj ne bi bio problematičan sam po sebi ako se makar u jednoj od njegovih jednako mogućih varijanti ne bi krilo nešto moralno sporno za današnjeg čoveka: Eggers tu sugerira da veštice postoje ili su postojale, te da je lov na njih (bio) opravdan.

I pored toga The Witch je sjajan film koji njegov reditelj do pred sam kraj vodi na skoro idealan način. Nema tu jeftinih trikova ni pokušaja veštačkog plašenja. Nema kretenskih telefoniranih obrata. Atmosfera je gusta, jeziva i postojana. Tempo je lagan, radnja usporena, ali to ne znači da se ništa ne dešava. Eggers tačno oseća kada da ubaci neki “hint” i na koju stranu da ga zavrti. Zato je The Witch obavezna lektira.

Uz već pomenutu sklonost ka detaljima, valja pohvaliti i “casting”. Nema tu velikih imena, uglavnom su u pitanju početnici i naturščici. Ralpha Inesona i Katie Dicke smo možda zapazili na televiziji koja im je primarni medij, a The Witch im je možda transfer prema filmu. Otkrovenje filma je Anya Taylor-Joy u svojoj prvoj ulozi, perfekto izabrana, pleni talentom i ležernošću (neviđeno još od Jennifer Lawrence u Winter's Bone) i siguran sam da ćemo još čuti za nju, kao i za reditelja Roberta Eggersa koji već sa ovim svojim dugometražnim prvencem pokazuje retku suverenost.

Las brujas de Zugarramurdi / Witching and Bitching

2013.

režija: Alex de la Iglesia

scenario: Jorge Guerricechevarria, Alex de la Iglesia

uloge: Hugo Silva, Mario Casas, Jaime Ordonez, Gabriel Delgado, Carolina Bang, Terele Pavez, Carmen Maura, Macarena Gomez, Pepon Nieto, Secun de la Rosa, Javier Botet, Santiago Segura, Carlos Areces

Nije potrebno previše kopati po uspomenama, enciklopedijama i wikipedijama da bi zaključili da je španski film 90-ih godina bio snažan, inovativan i relevantan. Almodovar je osvajao publiku i kritiku sa “artsy” farsama, Bigas Luna sa erotskim dramama, da ne pominjemo sad Amenabara i silne druge. Kada je totalna komedija bazirana na apsurdu i šoku u pitanju, najjača faca je bio Alex de la Iglesia.

Bila su to druga vremena. Ljudi su uživali u gledanju “neprincipijelne koalicije” baskijskog popa, metalca – zgubidana i ljigavog TV proroka kako ganjaju novog Antihrista po Madridu jedne božićne noći (El dia de la bestia) ili u avanturama para veštaca, ubica i silovatelja koji se spremaju za važan verski obred (Perdita Durango). Pitanje je koliko bi tako nešto danas prošlo kod moderne publike koja je ionako već skoro sve videla.

Novim vremenima su se španski autori prilagodili različito. Almodovar je izgleda sebe ozbiljno shvatio kao genija, pa je izgubio svaku inspiraciju i snima sve lošije filmove, Bigas Luna je nestao sa spiska relevantnih autora (ako je tu ikad i bio u globalnim okvirima), Amenabar se zaključao u art nišu. Alex de la Iglesia je pokušao da svojim filmovima doda malo više konteksta i to mu je nekad prolazilo, a nekad baš i ne. Crimen ferpecto (2004) je bio i ostao poprilično smešan i zabavan film, ali je iza humora ležala oštra satira. The Last Circus (2010) je kontekst Francovog doba nekako i preuzeo, ali film je svejedno bio zabavan.

Sa Las brujas de Zugarramurdi pokušava da nađe pravu meru između konteksta i smeha naglas, i da pritom uhvati ton apsurda kakav je imao u El dia de la bestia. Za početak filma se može reći da je i furiozan i angažovan. Ekipa zgubidana pod maskama pokušava da opljačka radnju za otkup zlata (jedna od retkih grana “industrije” koja raste u krizi). Unutra upadaju “živi kipovi”, Isus – Jose (Silva) i vojnik – Toni (Casas), gde ih čeka Joseov sin Sergio (Delgado) dok vani ostaju maskote SpongeBob, Nevidljivi Čovek i Minnie Mouse. Amaterski osmišljena očajnička pljačka odlazi u tri lepe, SpongeBob dobija rafal u stomak, Nevidljivi i Minnie bivaju uhapšeni. Toni, Jose i Sergio se nekako izvuku i otmu taksi koji vozi Manuel (Ordonez) sa još jednim putnikom i zapute se prema francuskoj granici. Put ih vodi kroz Baskiju, i to baš kroz selo Zugarramurdi, poznato po velikoj srednjevekovnoj veštičijoj zajednici, ali i po ogromnom inkvizitorskom procesu. Za petama su im dva nesposobna policajca (Nieto, de la Rosa), pojačana Joseovom ljutom ženom Silviom (Gomez). Veštice su žene iz triju generacija, polu-senilna baba (Pavez), majka koja deluje kao visoka sveštenica satanskog kulta (Maura) i divlja i raspomamljena kćerka (Bang) koja promptno baca oko na Josea. Kada se svi okupe na jednom mestu, pičvajz može da počne, a pripremljen je i “bogati kulturno-umetnički program” sa sve žrtvovanjem i kanibalizmom.

Problem sa ovakvim filmovima je što mehanika ludačke i na momente odvratne komedije po klasičnoj “blockbuster” formuli vuče na jednu stranu, a kontekst na sasvim drugu, pa se te dve stvari najčešće ne slažu. Ovde je žrtva kontekst, koji je toliko difuzan i različit da ostaje samo u nagoveštaju. Socijalna priča je prisutna na početku, ali kasnije potpuno ispada iz fokusa. Rat između polova i priča o redefiniciji rodnih uloga ostaju nekako površni i nedorađeni kroz ceo film. Mislim, trojica glavnih junaka jesu mizogine budale, ali su više od toga nesnađene budale kojima ništa ne ide od ruke. Joseov brak je propao na isti način kao i njegovi biznisi i njegova bivša žena mu s pravom (ali bez imalo takta i pristojnosti) zamera da je neodgovoran i stoga gotovo sigurno loš otac, voleo on klinca ili ne. Toni je u krizi jer je upecao žensku daleko izvan svoje lige, pa ga muče dileme vezane za to. Manuel je čovek koji od loše situacije u kući kojom komanduju njegova majka, žena i sestra beži na jednako tako buđav posao, a vreme prekraćuje jedino čitanjem trash novina i literature.

Veštice ipak imaju malo više pod-teksta u sebi i nisu samo običan “trope” iako tako izgledaju. One su dominantne žene u dominantno “macho” okruženju. One su Bajskijke u Španiji. One prakticiraju paganizam u dominantno katoličkoj kulturi. I zato su slika i prilika ugrožene “drugosti”. Međutim, ta “drugost” nije otvorena i tolerantna, ona je željna osvete, prekrajanja Biblije i uklanjanja “drugosti” u svojim okvirima. Zato je sin (Botet) zaključan u katakombama ispod uklete kuće zarađene krvavim novcem, a deda tretiran manje ili više kao sluga. Jedino je kćer Eva sposobna da shvati da ne treba sve drugačije pobiti i zato će i doći u opasnost.

Kao što se da naslutiti, film je bolji u detaljima nego u celini. Da, zabavan je i de la Iglesia svakako zna da “spakuje” formulu i kroz nju tu i tamo progovori nešto pametno. Nije stvar u tome. Čak je i ton humora neujednačen i često vulgaran, kao kad dve tetke (de la Iglesijini standardni glumci Santiago Segura i Carlos Areces u “drag” varijanti) objašnjavaju Evi šta sve mlada veštica mora raditi po pitanju drogiranja, žuranja i seksa (pa nabrajaju moguće i nemoguće fetiše). Da, vulgarno je i fali motivacije, ali je svejedno zabavno ispričano. Ili kada se Toni i Jose stalno krve oko Evine pažnje kao nekakvi klinci. Stari štos, ali radi posao.

Imam običaj da otpišem kao ćorave takve komedije po hollywoodskim formulama sa obiljem gegova, jeftinih viceva i sada već potpuno običnog i recikliranog čudaštva. Međutim, ako mi se nešto makar minimalno svidi, izbegavaću termin ćorava komedija i zameniti ga blentava, apsurdna ili kako već. To ću učiniti i u pogledu Las brujas de Zugarramurdi, ni sam ne znam zašto. Možda je to samo nekakav osećaj ili afinitet ili mi se samo čini da je Alex de la Iglesia ponovo na svom terenu. Ako mi se bude dalo da pogledam ponovo reći ću šta sam zaključio.