You Won't Be Alone

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako je neko s Balkana znao da filmskom Zapadu uverljivo zapakuje i proda ideju o Orijentu gde vreme stoji, ili makar protiče sporije i vrti se u krugovima da se tako čini, onda su to bili makedonski režiseri.

Tom tematikom i tim pristupom se Milčo Mančevski upisao u knjigu globalne filmske baštine još tokom devedesetih, sa svojim u Veneciji nagrađenim prvencem ,,Pre kiše“ (,,Pred doždot“, 1994). Svojevrsnu potvrdu smo dobili i u dokumentarnom obliku od Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova s filmom ,,Honeyland“ iz 2019. koji je po nagradama prestigao i prvenac Mančevskog: uz nagradu na Sandensu, film je nominovan za Oskara u dve kategorije (i za dokumentarni, i za strani film). Dok je, u slučaju filma ,,Pre kiše“ konto ostao samo na nominaciji za strani film.

Najnovija makedonska filmska senzacija, ,,You Won‘t Be Alone“ režisera-debitanta u dugom metru Gorana Stolevskog, takođe dolazi sa Sandens festivala. Ali, igra po nešto drugačijim pravilima koja možemo opisati kao art-žanrovski hibrid na tragu Arija Astera ili Roberta Egersa, ili, pak, samog Mančevskog (recimo filmova ,,Prašina“ iz 2001. i ,,Senke“ iz 2007. godine). Istini za volju, Stolevski je Makedonac samo poreklom, rođen je, odrastao i školovao se u Australiji, a ,,You Won‘t Be Alone“ je formalno američko-australijska koprodukcija snimljena u Istočnoj Srbiji, sa evropskim glumcima i na makedonskom jeziku. U svakom slučaju, čudna ptica, makar na prvi pogled.

Uvod nas upoznaje s vešticom Starom Marijom (rumunska glumica Anamarija Marinka, poznata iz filma ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu, ovde uglavnom pod izrazito hororičnom „spaljenom“ maskom) prilikom njenog susreta sa seljankom koja je nedavno rodila bebu.

Marija je napada, ali žena uspeva da se odbrani i s vešticom pogodi da zadrži svoju devojčicu Nevenu dok makar ne poraste i postane devojka. Stara Marija na to pristaje, ali pre toga detetu kandžom prereže glasne žice, zbog čega ono ostaje nemo.

Majka ima lukav plan da Nevenu sakrije od veštice u pećinu, ali veštica se tamo pojavljuje u formi gavrana kako bi naplatila dug jednom kada je devojka odrasla. Sada pod njenim starateljstvom, Nevena (Sara Klimoska, igrala kod Milča Mančevskog u njegovom poslednjem filmu ,,Vrba“ iz 2019. sa kojim ,,You Won‘t Be Alone“ unekoliko deli folklornu legendu o veštici koja kupi decu s početka), mlada i lepa, uči kako ovladati svojim moćima, ali svejedno od nje beži.

Kroz seriju inkarnacija, odnosno promena oblika, ona će živeti kao nesrećno udata seljanka Bosiljka (Numi Rapas), kao nespretni seoski mladić Boris (portugalsko-francuski glumac Karloto Kota), nakratko i kao pas, a na kraju će opet proživeti detinjstvo i mladost kao Biljana (Elis Englert, poznata iz serija ,,Top of the Lake“ i ,,Ratched“)... A u nekom trenutku ćemo se upoznati i sa „stvarnom“ pričom o Staroj Mariji i kako je dotična postala veštica.

,,You Won‘t Be Alone“ je film izlomljene, epizodične strukture koji bi bilo relativno lako opisati kao film paradigme u stilu Egersovog ,,The Witch“ (2015), ispripovedan na način Terensa Malika (kroz opservacijske kadrove, uz pozadinu folklorne i klasične muzike i sa eliptičnom naracijom šaputavim glasom) i smešten na Balkan. Kada smo već kod paralela s Malikom, najupadljivija je ona sa ,,The New World“ (2005) zbog koje bi Stolevski film mogao komotno nasloviti i „The Old World“ i tako ga reklamirati po festivalima u Novom Svetu.

Epizodična dramaturška struktura izuzetno dobro funkcioniše, „fleš-bek“, odnosno „priča u priči“ izuzetno je vešto umetnuta, a konstantni vizuelni identitet koji se ne razlikuje čak ni u toj epizodi koja se dešava nekoliko vekova ranije, pravi poentu za sebe koja je više nego na mestu.

Režijski pristup Stolevskog dosta je intuitivniji od onog precizno sračunatog kojem pribegavaju vedete „uzdignutog žanra“ i zapravo podseća na Malikov opus od ,,The Tree of Life“ (2011, nagrađen Zlatnom palmom u Kanu) naovamo, s tim da su kadrovi nošenom kamerom kod Stolevskog nešto duži, švenkovi haotičniji, a „lens flare“ efekti manje impozantni i zato uverljiviji. Pa se u ,,You Won‘t Be Alone“ oseti i ponešto „prljavštine“ koja se vrhunski uklapa u zapadnjačku sliku Balkana, a uski format slike povremeno baca asocijacije na neke stare etno-antropološke dokumentarce.

Ništa od toga što vidimo, naravno, nije naročito novo i sve je zapravo lako trasirati. Isto tako, nije nov ni pristup „kastinga“ glumaca koji ne vladaju jezikom (stvar je, doduše, dignuta na bizarnu potenciju time što je jedinoj od glumica u većoj ulozi koja vlada jezikom „oduzeta sposobnost govora“), što produkcijske troškove podiže za „nahovanje“. Setimo se samo svih onih globalnih zvezda koje su naplaćivale honorare za uloge u partizanskim filmovima, ili Izabel Iper u ulozi Dafine Isakovič kod Aleksandra Saše Petrovića u ,,Seobama“ (1994). Nije nov ni marketinški trik da se prvo potpiše najpoznatije ime (u ovom slučaju, Numi Rapas), bez obzira na veličinu uloge, ali makar on biva lako „provaljen“ jednom kada se film pogleda.

Opet, sve to nekako funkcioniše i ima smisla. Sam smisao, doduše, može biti posve drugačiji za zapadnu i za balkansku publiku, čime Stolevski takođe pokazuje izvesnu autorsku inteligenciju da može da igra za obe strane, a da pritom ostane svoj, bez potrebe za trulim kompromisima. Globalnoj publici i kritici, ali i festivalskim selektorima i produkcijskim kućama, Stoleski će postati i ostati ime na koje treba obratiti pažnju kada je reč o „elevated genre“ pristupu. Balkanska publika će, pak, biti oduševljena prisustvom internacionalnih zvezda u domaćem filmu, zbog čega će autoru oprostiti čak i navodnu egzotizaciju i orijentalizaciju prostora.

Navodnu, zato što ona ovde naprosto ima smisla koji čini srž filma, što se možda i najbolje može videti upotrebom tog „malikovskog“, eliptičnog pripovednog stila u okruženju „istern“ horor-drame. Naime, život koji prikazuje Stolevski je toliko težak i strašan, naročito za žene, ali i za muškarce koji se ne uklapaju u ideale koje im nameće patrijarhalna sredina, da Stare Marije, veštice, Vukojetke i vragovi služe kao pomagalo da se realnost opiše na jedan manje strašan način. Stolevski je možda te mitove samo reprodukovao, možda ih je delom i izmislio ili postojeće preoblikovao, ali je svojim dugometražnim prvencem (koji ipak delom pati od „kalemarskog“ i kompilatorskog pristupa) uspeo da trasira njihovo poreklo, namerno ili slučajno.

Untitled

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

 

Možda je poslednji dokumentarac Austrijanca Michaela Glawoggera (1959. - 2014.), "Bez naslova" / "Untitled" (2017), od samog početka zamišljen baš kao takav: bez naslova i teme, ali ne i bez sadržine, fluidan i leteći kao tok tek oslobođenih misli, skačući između desetak zemalja i dva kontinenta, posmatrajući ljude, njihovu interakciju, njihov rad i kulturu u najširem smislu te reči. To nikada nećemo saznati jer je Glawogger 2014. godine, tokom snimanja u Africi, preminuo od malarije u 55. godini života. Dokumentarac kojeg je dovršila njegova montažerka i dugogodišnja saradnica Monica Willi, ulazi u hrvatsku kinodistribuciju nakon dugotrajne i nagradama obeležene festivalske turneje.

Kruži teorija da je Glawogger svoj dokumentarac koncipirao kao magnum opus bez jasne teme, baziran na opservacijama, te da je Monica Willi, osim dodavanja naratora (ovde te uloge preuzimaju glumice Brigit Minichmayr i Fiona Shaw) koji čitaju Glawoggerove i njene beleške, samo sledila viziju autora s kojim je redovno sarađivala. Ova teorija nije čak ni naročito čudna jer bi se "Bez naslova" savršeno uklopio u Glawoggerov dosadašnji dokumentaristički opus čiji su se najistaknutiji radovi bavili upravo ljudima, njihovim načinom života, radom u svrhu preživljavanja i kulturom na različitim mestima i kontekstima. U "Megacities" (1999) Glawogger se bavi prekarijatom na margini megalopolisa kakvi su New York, Moskva, Bombay i Mexico City. "Workingman's Death" (2005) fokusira fenomen rada, odnosno spremnost ljudi za upuštanjem u ekstremne situacije, izlaganju riziku i naporu kako bi zaradili za život, dok se radnja selila od Nemačke i Ukrajine, preko Nigerije i Pakistana do Kine i Indonezije. Konačno, "Slava kurvi" / "Whore's Glory" (2011) ostaje na sličnoj liniji, ovog puta prateći prostitutke u Meksiku, Indiji i na Tajlandu, tretirajući njihovo zanimanje kao i svako drugo. Osim toga, Glawogger je režirao i igrane filmove, učestvujući na brojnim zajedničkim projektima i omnibusima.

Austrijski reditelj za cilj je imao ponuditi svoje viđenje sveta koje ne bi bilo ograničeno strogo određenom temom i precizno definisanim kontekstom, već je pustio da ga vodi put, intuicija i radoznalost. U tom smislu, Glawogger s nama deli neka svoja razmišljanja, ali nikako fiksirane sudove i rešenja, putujući u "Bez naslova" po Balkanu, jugu Italije, Severnoj i Zapadnoj Africi. U tom kontekstu, vrlo je nezahvalno i besmisleno nadugačko i naširoko raspravljati o radnji filma jer su od nje prisutni samo fragmenti: planinsko selo u Albaniji, sela pokraj ceste u Srbiji, opustela ratom uništena sela u Hrvatskoj, deponije, crkve, improvizovane tržnice u Africi, mladi ljudi koji tragaju za zlatom na muljevitim obalama reka kao u kakvom westernu, nestanak struje u velikom gradu kojeg zatim počnu osvetljavati baterijske lampe i ekrani mobilnih telefona. Možda su dve najimpozantnije scene ujedno i one najduže: parking za magarce gde će se dva uznemirena mužjaka potući koliko im to uzice kojima su vezani dozvole, te seansa rvanja na pesku i u prašini.

Ništa od toga nije dato linearno, hronološki u smislu dnevničkih beleški s puta, već Monica Willi materijal slaže po ugođaju i emociji koji u sebi nosi, koristeći se naracijom kao vezivnim tkivom i ključem u kojem je moguće film tumačiti. U neku ruku možda se radi o izdaji Glawoggerovih namera ukoliko je ovaj ciljao na opservacije čisto vizuelne prirode, bez verbalnog komentara. No, ovaj potez njegove dugogodišnje saradnice nije bio samo nužan, već je filmu dodao i esejistički nivo, time ga približivši jednom od možebitnih uzora, filmu "Bez sunca" / "Sans Soleil" (1983) Chrisa Markera. Naravno da ovde nije reč o pukoj kopiji ili prenošenju uticaja, već i same te beleške i naracija govore o važnosti ovog nomadskog projekta, najpre Glawoggeru, pa onda svima ostalima. Čini se - dovoljno da bi doslovno i metaforički dao život za njega.

King of the Belgians

2016.
scenario i režija: Peter Brosens, Jessica Woodworth
uloge: Peter van der Begin, Lucie Debay, Titus De Voogdt, Bruno Georis, Pieter van der Houwen, Goran Radaković

Belgijanci imaju čudan smisao za humor usmeren na auto-stereotipe o naciji. Nepostojećoj, kako sami kažu. Popularan štos kaže da su Belgijanci kraljevska familija i niko više, ostali su Flamanci, Valonci ili zalutali Nemci. U Belgiji je reality televizija na tragu reality radija koji je Orson Welles izveo po tekstu H.G. Wellsa objavila formalno verodostojne lažne vesti o raspadu zemlje, što je uzrokovalo potres među građanstvom, uglavnom tehničke prirode: šta i kako sad sa dokumentima i slično. Pa opet, nacionalno podeljena i sa limitiranom komunikacijom između delova federacije, nastala iz geopolitičkog kompromisa, a izabrana da bude srce evropskih institucija, Belgija se pokazala kao dovoljno stabilna država i društvo da skoro i nije osetila period od godinu i po dana bez premijera. Podele su političke, život ide dalje.
Mockumentary film autorskog i bračnog para Peter Brosens - Jessica Woodworth nije ni prvi ni poslednji koji se na komičan, a opet nekako pronicljiv način bavi teorijom o raspadu Belgije. Kralj Nicolas III (van der Begin) gleda da popravi svoj mekani imidž tako što poziva britanskog propalog dokumentaristu Lloyda (van der Houwen) da ga prati i snima na državničkom putovanju u Tursku koja će se pridružiti EU. Sastanak sa predsednikom, premijerom, ministrima, poseta parku minijatura za koji se nosi maketa Atomiuma na dar i sve u tom stilu, protokolarno, ali decentno. Za protokol se brine svita sačinjena od dvoje frankofonih, proćelavog aparatčika (Georis) i hladne, distantne mlade žene (Debay) i srdačnog flamanskog logističara (De Voogdt), pa je PR misija dokumentarca osuđena na propast u silnom protokolu ako blesavi Lloyd ne krene da na svoju ruku snima intimne momente u relativnoj tajnosti.
Onda koincidiraju dva tektonska poremećaja. Prvi je društveno-političke prirode: umorni od sprdnje, Valonci proglašavaju nezavisnost, pa tako kralj ostaje bez prestola. On, sa svitom ili bez nje, mora da se vrati ne bi li sačuvao zemlju svojim državničkim trudom i urođenim dostojanstvom. Drugi je, pak, prirodni, odnosno kosmički fenomen usled kojeg su svi letovi zabranjeni. Kako Turci ne žele da puste kralja da na svoju ruku mimo protokola ode, jedini izlaz je bekstvo i put inkognito.
A taj put vodi kroz Balkan, u svoj svojoj bizarnosti koja je spoj srdačne topline i tenzije na rubu nasilja. Stanice na putu su očekivane, skoro pa “boratovske”: grupa bugarskih folk-pevačica koja je pred raspadom jer starije insistiraju na tradiciji, a mlađe bi želele fusion pristup, seoski festival jogurta, gradonačelnik “superman”, susret u Srbiji sa Lloydovim starim prijateljem iz ratnih dana (Radaković) i njegovom klikom rakijaša koji bistre spoljnu politiku, čamac u Crnoj Gori, albanski zatvor... U međuvremenu, unutar ekipe se formira određena dinamika i propituju se flamansko-valonska, belgijska, evropska i ljudsko-filozofska pitanja.
Sve što vidimo su zapravo stari koncepti: kralj maskiran u običnog čoveka (poprilično je simpatično kada ga Lloyd predstavi kao svog tonca), divlji predeli kao okidač za spoznaju izvorne ljudskosti, Belgija i EU suočene sa pretnjom raspada i katastrofalnim posledicama, u konačnici i potpuno tipski likovi koji su stereotipi za svoju profesiju. Ne može se reći čak i da je humor naročito smešan, više je standardan, ali čini film tekućim. Čak su i belgijska i evropska pitanja klasična, kao i njihove humanističke implikacije, ali to je najuspeliji deo filma jer postiže svoj cilj provokacije da razmislimo šta i kako, iako je pristup možda malo didaktičan i patronizirajući. Međutim, to je sve nadoknađeno veselim tonom, pa je King of the Belgians jedno solidno, zabavno i relaksirajuće filmsko iskustvo.