You Won't Be Alone

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako je neko s Balkana znao da filmskom Zapadu uverljivo zapakuje i proda ideju o Orijentu gde vreme stoji, ili makar protiče sporije i vrti se u krugovima da se tako čini, onda su to bili makedonski režiseri.

Tom tematikom i tim pristupom se Milčo Mančevski upisao u knjigu globalne filmske baštine još tokom devedesetih, sa svojim u Veneciji nagrađenim prvencem ,,Pre kiše“ (,,Pred doždot“, 1994). Svojevrsnu potvrdu smo dobili i u dokumentarnom obliku od Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova s filmom ,,Honeyland“ iz 2019. koji je po nagradama prestigao i prvenac Mančevskog: uz nagradu na Sandensu, film je nominovan za Oskara u dve kategorije (i za dokumentarni, i za strani film). Dok je, u slučaju filma ,,Pre kiše“ konto ostao samo na nominaciji za strani film.

Najnovija makedonska filmska senzacija, ,,You Won‘t Be Alone“ režisera-debitanta u dugom metru Gorana Stolevskog, takođe dolazi sa Sandens festivala. Ali, igra po nešto drugačijim pravilima koja možemo opisati kao art-žanrovski hibrid na tragu Arija Astera ili Roberta Egersa, ili, pak, samog Mančevskog (recimo filmova ,,Prašina“ iz 2001. i ,,Senke“ iz 2007. godine). Istini za volju, Stolevski je Makedonac samo poreklom, rođen je, odrastao i školovao se u Australiji, a ,,You Won‘t Be Alone“ je formalno američko-australijska koprodukcija snimljena u Istočnoj Srbiji, sa evropskim glumcima i na makedonskom jeziku. U svakom slučaju, čudna ptica, makar na prvi pogled.

Uvod nas upoznaje s vešticom Starom Marijom (rumunska glumica Anamarija Marinka, poznata iz filma ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu, ovde uglavnom pod izrazito hororičnom „spaljenom“ maskom) prilikom njenog susreta sa seljankom koja je nedavno rodila bebu.

Marija je napada, ali žena uspeva da se odbrani i s vešticom pogodi da zadrži svoju devojčicu Nevenu dok makar ne poraste i postane devojka. Stara Marija na to pristaje, ali pre toga detetu kandžom prereže glasne žice, zbog čega ono ostaje nemo.

Majka ima lukav plan da Nevenu sakrije od veštice u pećinu, ali veštica se tamo pojavljuje u formi gavrana kako bi naplatila dug jednom kada je devojka odrasla. Sada pod njenim starateljstvom, Nevena (Sara Klimoska, igrala kod Milča Mančevskog u njegovom poslednjem filmu ,,Vrba“ iz 2019. sa kojim ,,You Won‘t Be Alone“ unekoliko deli folklornu legendu o veštici koja kupi decu s početka), mlada i lepa, uči kako ovladati svojim moćima, ali svejedno od nje beži.

Kroz seriju inkarnacija, odnosno promena oblika, ona će živeti kao nesrećno udata seljanka Bosiljka (Numi Rapas), kao nespretni seoski mladić Boris (portugalsko-francuski glumac Karloto Kota), nakratko i kao pas, a na kraju će opet proživeti detinjstvo i mladost kao Biljana (Elis Englert, poznata iz serija ,,Top of the Lake“ i ,,Ratched“)... A u nekom trenutku ćemo se upoznati i sa „stvarnom“ pričom o Staroj Mariji i kako je dotična postala veštica.

,,You Won‘t Be Alone“ je film izlomljene, epizodične strukture koji bi bilo relativno lako opisati kao film paradigme u stilu Egersovog ,,The Witch“ (2015), ispripovedan na način Terensa Malika (kroz opservacijske kadrove, uz pozadinu folklorne i klasične muzike i sa eliptičnom naracijom šaputavim glasom) i smešten na Balkan. Kada smo već kod paralela s Malikom, najupadljivija je ona sa ,,The New World“ (2005) zbog koje bi Stolevski film mogao komotno nasloviti i „The Old World“ i tako ga reklamirati po festivalima u Novom Svetu.

Epizodična dramaturška struktura izuzetno dobro funkcioniše, „fleš-bek“, odnosno „priča u priči“ izuzetno je vešto umetnuta, a konstantni vizuelni identitet koji se ne razlikuje čak ni u toj epizodi koja se dešava nekoliko vekova ranije, pravi poentu za sebe koja je više nego na mestu.

Režijski pristup Stolevskog dosta je intuitivniji od onog precizno sračunatog kojem pribegavaju vedete „uzdignutog žanra“ i zapravo podseća na Malikov opus od ,,The Tree of Life“ (2011, nagrađen Zlatnom palmom u Kanu) naovamo, s tim da su kadrovi nošenom kamerom kod Stolevskog nešto duži, švenkovi haotičniji, a „lens flare“ efekti manje impozantni i zato uverljiviji. Pa se u ,,You Won‘t Be Alone“ oseti i ponešto „prljavštine“ koja se vrhunski uklapa u zapadnjačku sliku Balkana, a uski format slike povremeno baca asocijacije na neke stare etno-antropološke dokumentarce.

Ništa od toga što vidimo, naravno, nije naročito novo i sve je zapravo lako trasirati. Isto tako, nije nov ni pristup „kastinga“ glumaca koji ne vladaju jezikom (stvar je, doduše, dignuta na bizarnu potenciju time što je jedinoj od glumica u većoj ulozi koja vlada jezikom „oduzeta sposobnost govora“), što produkcijske troškove podiže za „nahovanje“. Setimo se samo svih onih globalnih zvezda koje su naplaćivale honorare za uloge u partizanskim filmovima, ili Izabel Iper u ulozi Dafine Isakovič kod Aleksandra Saše Petrovića u ,,Seobama“ (1994). Nije nov ni marketinški trik da se prvo potpiše najpoznatije ime (u ovom slučaju, Numi Rapas), bez obzira na veličinu uloge, ali makar on biva lako „provaljen“ jednom kada se film pogleda.

Opet, sve to nekako funkcioniše i ima smisla. Sam smisao, doduše, može biti posve drugačiji za zapadnu i za balkansku publiku, čime Stolevski takođe pokazuje izvesnu autorsku inteligenciju da može da igra za obe strane, a da pritom ostane svoj, bez potrebe za trulim kompromisima. Globalnoj publici i kritici, ali i festivalskim selektorima i produkcijskim kućama, Stoleski će postati i ostati ime na koje treba obratiti pažnju kada je reč o „elevated genre“ pristupu. Balkanska publika će, pak, biti oduševljena prisustvom internacionalnih zvezda u domaćem filmu, zbog čega će autoru oprostiti čak i navodnu egzotizaciju i orijentalizaciju prostora.

Navodnu, zato što ona ovde naprosto ima smisla koji čini srž filma, što se možda i najbolje može videti upotrebom tog „malikovskog“, eliptičnog pripovednog stila u okruženju „istern“ horor-drame. Naime, život koji prikazuje Stolevski je toliko težak i strašan, naročito za žene, ali i za muškarce koji se ne uklapaju u ideale koje im nameće patrijarhalna sredina, da Stare Marije, veštice, Vukojetke i vragovi služe kao pomagalo da se realnost opiše na jedan manje strašan način. Stolevski je možda te mitove samo reprodukovao, možda ih je delom i izmislio ili postojeće preoblikovao, ali je svojim dugometražnim prvencem (koji ipak delom pati od „kalemarskog“ i kompilatorskog pristupa) uspeo da trasira njihovo poreklo, namerno ili slučajno.