3.6.22

Firestarter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Nikako bez razloga, Stiven King smatra we kraljem horora. Njegove knjige su hitične i vrlo često filmične. Kvantitet mu niko ne može osporiti, a kvalitet varira kao i kod svakog toliko plodnog pisca.

Takođe, i neki od filmova snimljenih po njegovom literarnom predlošku imaju status legendarnih, premda tu nehororični deo opusa (Rejnerov ,,Stand by Me“ iz 1986, Darabontov ,,The Shawshank Redemption“ iz 1994, opet Rejnerov ,,Misery“ iz 1990) možda čak i dominira nad hororičnim čiji su najistaknutiji predstavnici ,,Carrie“ (1976) Brajana de Palme i ,,The Shining“ (1980) Stenlija Kjubrika.

Kinga takođe treba znati i pročitati i prirediti, jer se u suprotnom može svašta dogoditi. Primer za promašaj su obe filmske verzije ,,Pet Sematary“ (film Meri Lambert iz 1989. i Kevina Kolča i Denisa Vidmajera iz 2019), a po novom i oba ,,Firestarter“ filma. Originalni ,,Firestarter“ (Mark L. Lester, 1984) razočarao je širokopoteznim B-filmskim pristupom i traćenjem glumačkog talenta koji je imao na raspolaganju (mala Dru Barimor, Martin Šin, a Džordž C. Skot koji je bez ikakvog ironijskog odmaka prerušen u Indijanca), a novi nam upravo popunjava repertoar u bioskopima.

Sve će nam biti jasno već posle nekoliko minuta - snolikog uvoda kodiranog ultraplitkim fokusom i ultramekanim ivicama kadra i špice koja pokušava da lažira nešto između VHS i „kamkorder“ kvaliteta snimka, a koja je zapravo montažna sekvenca vladinih eksperimenata nad studentima Endijem (Zak Efron, ,,Highschool Musical“, ,,Neighbors“) i Viki (Sidni Lemon, kći Krisa Lemona i unuka velikog Džeka Lemona). I ova verzija Firestartera će biti B-film novog doba, ali sa idejom da pokuša da ispravi greške protivnika. Na papiru, ekipa iza kamere je zvučna (Džejson „Get Out!“ Blum i Akiva „A Beautiful Mind“ Goldsmit kao producenti, Skot „The Quarry“ Tims kao scenarista i Kit „The Vigil“ Tomas kao režiser), a i muzička tema je prepoznatljiva, s jasnim sintisajzerskim potpisom Džona Karpentera. Ali, pojedinačni elementi se ne spajaju nužno u koherentnu celinu.

Za razliku od knjige i prve verzije filma, ovde ne počinjemo u središtu zbivanja, već imamo i uvod u kojem je precizirano da je Endi sposoban za kontrolu uma, Viki ima sposobnost telekineze, a njihova kći, a naša protagonistkinja Čarli (Rajen Kira Armstrong) pirokineze, odnosno paljenja vatre snagom uma, ni iz čega. Njihove moći posledica su eksperimenata u vladinoj agenciji zvanoj „Radnja“, od koje oni beže i manje-više uspešno se skrivaju.

Ali, avaj, Čarli mora da ide u školu (dramaturško pitanje: zašto, kad je u Americi rasprostranjeno školovanje kod kuće), gde je kao čudakinja koja ne koristi mobilne telefone i kompjutere na meti sprdnje svojih vršnjaka, što je puni besom koji može eksplodirati, bukvalno. Nakon jedne takve eskalacije, nemir ulazi i u kuću, pa majka dobije malo vatre, zbog čega preplašena mala pozove hitnu pomoć, što takođe alarmira lokalnu policiju, a vesti nekako stignu i do Radnje.

Njena šefica Holister (Glorija Ruben je zamenila Martina Šina u ulozi kojoj je zamenjen rod, bez nekog naročitog efekta), uz konsultacije s profesorom Vonlesom (Kurtvud Smit koji odnosi nagradu za elementarno koloritnu epizodu u inače glumački neubedljivom filmu), za njima šalje agenta Indijanca Rejnberda (Majkl Grejajs) koji je produkt istog eksperimentalnog programa, pa otac i kći moraju da beže, a ona pritom i da ovlada kontrolom svojih moći.

Od početka do kraja, ,,Firestarter“ deluje kao odrađen posao, i to ne čak ni korektno, već pre smandrljano na brzinu, da se uzme lova, po sistemu „drži vodu, dok majstori odu“. Problem je što retko šta zaista „drži vodu“. Scenario ionako tanak narativni materijal romana razvlači na još tanje, likovi su u suštini lišeni svake ličnosti, pa deluju kao da su izrezani od kartona, a prosede je predvidljiv svakome ko je pogledao par paranoidnih horora. Režija Kita Tomasa je prilično metiljava, a pokušaj oneobičenja kroz vizuelizaciju se svodi na poneki iskošeni ugao i oštre rezove, zbog kojih ,,Firestarter“ deluje kao razvučeni video- spot. I to ne za The Prodigy koji ima pesmu pod tim nazivom, već za nekog od izvođača iz nižih ešalona.

Među glumcima kao da ne postoji hemija, već svako pokušava da postigne nešto sam za sebe, a ni Rajen Kira Armstrong, brojnim dečijim ulogama u filmovima visokog profila uprkos, nema dovoljno liderske harizme da bi vodila ceo ansambl. Zak Efron ima, ali čini se da se zadovoljava time da „mesečari“ taman toliko da može da naplati honorar. Čak ni muzika kao ponajbolja komponenta u filmu (potpisuju je Džon i Kodi Karpenter uz Danijela A. Dejvisa) zapravo ne popravlja utisak iz prethodne verzije filma kojoj je takođe muzika (sastava Tangerine Dream) bila vrhunac unutar filma.

Kada se sve sabere i oduzme, teško da će „Firestarter“ išta zapaliti. Zapravo, pre će biti da se ovde radi o „puvanjku“ kao kada vam švercer uvali pokvašene petarde.


No comments:

Post a Comment