George Carlin's American Dream

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Slavoj Žižek i Džordž Karlin zapravo su dve strane istog novčića koji možemo nazvati „stend-ap“ filozofijom.

Niti jedan niti drugi nisu izmislili taj koncept, zasluge za tako nešto pripadaju Melu Bruksu: u ,,History of the World, Part I“ (1981) „stend-ap“ filozof zabavlja debelog Cezara, sve dok ga ne uvredi i fasuje smrtnu presudu. Ali, nazad na temu...

Žižek je komedijaš među filozofima koji zauzima pozu da bi bio interesantan, kako bi znatiželjnoj publici preneo neka razmišljanja, a Karlin je filozof među komičarima koji prirodni talenat da bude zabavan koristi kako bi na zabavan i pitak način predočio ono što smatra bitnim. Isto tako, Žižek će razglabati o filmovima i u njih (nekad s pravom, a nekad ne) učitavati tumačenja, a Karlin je upravo dobio dvotomni televizijski film sebi u čast o kojem ja, koji nisam ni Žižek ni Karlin, ni komičar ni filozof, moram da razglabam vama, dragim čitaocima, za pružanje zrnaca mudrosti upakovanima u zabavu.

,,George Carlin’s American Dream“ u režiji Džada Apataua i Majkla Bonfilja dvotomni je televizijski dokumentarac u produkciji televiziji HBO koji traje preko tri i po sata sveukupno, što ga približava formatu mini-serije, koji ima za cilj da nas upozna s likom, delom i zaostavštinom jednog od najboljih „stend-ap“ komičara svih vremena. I pre nego što krenemo u detaljniju analizu sadržaja dokumentarca, valja istaći dva presudna „kvaliteta“ koji boje ovaj dokumentarac: njegovo američko i televizijsko poreklo, što u pravilu znači da možemo očekivati obilje „govorećih glava“, arhivskih snimaka, grafika i naracije „iz off-a“ u cilju prenošenja, ponekad čak i „nabijanja“ poente.

Karlin srednju školu nije završio, ali su mu ambicije bile jasne: želeo je da postanje di-džej na radiju, komičar i glumac, po ugledu na svog velikog uzora Denija Keja. Karijerni put ga je vodio preko službe u američkom ratnom vazduhoplovstvu (odakle je bio otpušten, tri puta procesiran zbog neposlušnosti i sukoba s nadređenima, te više puta kažnjavan na licu mesta iz istih razloga) do „tezge“ na lokalnom radiju u Luizijani gde mu se nalazila baza, te upoznavanja s kolegom Džekom Bernsom i njihovih zajedničkih tačaka po bitničkim kafeterijama... Pa do zajedničke selidbe u Los Anđeles i pokušaja da karijeru komičara izgrade u okviru televizijskog sistema, kao deo tima komičara koji svi imaju standardne uloge u skečevima. Karlinove najpoznatije bile su hipik koji naduvan čita vremensku prognozu, narednik-Indijanac i tupavi radio-DJ.

Karlin je sve vreme voleo i da putuje i nastupa, a na putu je upoznao i prvu suprugu Brendu s kojom je imao i kći-jedinicu Keli. Kako na televiziji nije dobio šansu da avanzuje u glumca, a sam okvir mu je bio prilično rigidan, napustio ju je. Promenio je stil i, sa pojavom kontrakulture, postao prvi pravi kontrakulturni komičar, ali i zavisnik od kokaina, sa čime je u velikoj meri uništio zdravlje, dok se njegova supruga borila s alkoholizmom i depresijom zbog svedenosti na ulogu domaćice.

Ostatak je manje-više istorija: nekoliko faza kroz koje je prolazio, od psovačke borbe protiv cenzure i retradicionalizacije društva, preko faze društvenih komentara, do one mračne i mizantropične na kraju karijere, na kraju svake klizeći u irelevantnost i prevaziđenost. Ali, za razliku od ostalih, on je bio sposoban da uvek iznova reinventira sam sebe, otkrije novu putanju u komediji kao izrazu i utre put nekim novim, mlađim generacijama od kojih bi kasnije učio, te da zaigra u filmovima, doduše koloritne epizode, i da makar jedno vreme ima svoj televizijski komičarski šou.

Skoro svi problemi s Apatauovim i Bonfiljinim dokumentarcem skoncentrisani su u njegovom prvom delu. Hronološki je postavljen, što je za prvi deo zahtevalo više objašnjenja i svojevrsnog protrčavanja kroz etape u Karlinovom životu i izazove koji su ga morili. Drugi deo bavi se događajima koji su nam istorijski bliže i koji su dovoljno dobro dokumentovani, pa umesto objašnjenja možemo dobiti i smisleniji komentar, i to uglavnom od Karlinovih mlađih kolega-komičara poput Kevina Smita, Džerija Sajnfelda, Taja Bura, Krisa Roka, Stivena Kolberta i mnogih drugih, ali i od kćerke Keli, brata Patrika i druge supruge Seli Vejd koji bacaju novo svetlo na privatnu stranu medalje.

I tu dolazimo do glavne ograničavajuće okolnosti: Karlinovo delo i njegova zaostavština suviše su obimni da bi se mogli „sabiti“ u jedan dokumentarac, pa makar i dvotomni i u trajanju od preko tri i po sata. Naročito ako je isti rađen po tipično američkom i tipično televizijskom sistemu u cilju da objasni što više rukavaca. Srećom, Apatau i Bonfilja su dovoljno bistri da iskoriste najzanimljiviji materijal koji im je na raspolaganju i da naraciju uglavnom baziraju na isečcima iz brojnih intervjua koje je Karlin davao tokom svoje karijere, te da uključe snimke iz njegove privatne arhive. Na kraju, ,,George Carlin’s American Dream“ je pristojan dokumentarac o čoveku čiji format prevazilazi te okvire.