Last Looks

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne može se čovek, a kamoli filmski kritičar, načuditi nekim stvarima kao što je to, recimo, logika ovih naših distributera. Recimo, kojom idejom sada u bioskope puštaju ,,Last Looks“ Tima Kirkbija, prošlogodišnji film koji je „jučerašnja vest“ čak i na „striming“ platformama. To, naravno, ne znači da se film ne isplati pogledati na velikom platnu radi većeg užitka, premda ni ono nije neophodno, jer je film dovoljno dopadljiv i u kućnoj varijanti.

Možda je razlog za takvu odluku „hitmejkerski“ potencijal koji u našim krajevima uživa Mel Gibson i kao glumac i kao režiser. Njegove glumačke i autorske veštine niko razborit ne spori, ali Gibsonov problem u globalnom, a naročito holivudskom, kontekstu su njegovi kontroverzni stavovi o pojedinim pitanjima i ekscesi iz privatnog života koji su postali javna stvar.

Dok kao režiser još ima šansi za globalno iskupljenje (delimično obavljeno s njegovim poslednjim filmom ,,Hacksaw Ridge“ iz 2016. godine, u nadi da će biti kompletirano najavljenim „rimejkom“ Pekinpoovog klasika ,,Wild Bunch“ iz 1969, o čemu je bilo reči pre nekoliko godina, ali izgleda da su se stvari u međuvremenu zakomplikovale), Gibson kao glumac osuđen je na limbo između B i „niske A“ produkcije.

U teoriji, ,,Last Looks“ deluje kao solidan materijal za pokušaj povratka: u pitanju je priča o „propalom“ detektivu koji pokušava da se vrati u igru tako što će pijanog glumca, osumnjičenog za ubistvo supruge, spasiti dugogodišnje robije. Ali to ne znači da nas putem ne čekaju iznenađenja.

Prvo od njih je svakako to da glavna uloga dotičnog „podivljalog“ detektiva Čarlija Valda (doslovno, čovek je puk‘o i odselio se u divljinu, gde ga i upoznajemo u uvodnoj montažnoj sekvenci) nije dodeljena Gibsonu, već Čarliju Hanamu. To možda deluje kontraintuitivno, budući da Hanam više odaje utisak konzervativnog, nego li divljeg tipa, ali zapravo ovde funkcioniše zbog retkog prirodnog kvaliteta koji glumac poseduje. On je zapravo „kameleon“ i karakterni glumac širokog raspona, zarobljen u telu filmske zvezde.

Elem, njega u jednom trenutku poseti bivša devojka, privatna detektivka divljeg karaktera Lorena (Morena Bakarin, zanosna kao i uvek) s ponudom da joj pomogne na pomenutom slučaju glumca optuženog za ubistvo. Valdo, koji se u međuvremenu „deinvestirao“ i svoju egzistenciju sveo na samo 100 stvari koje poseduje, tu ponudu isprva odbija, ali nakon posete policajca svinjskih manira (Klensi Braun) i bande repera predvođenih Sveg Dogom (Klif Smit, iliti Method Man lično, iz Wu-Tang Clan), a naročito posle sumnje da je Lorena nestala jer se u nešto upetljala, rešava da se ipak spusti u grad i malo pronjuška.

Tamo upoznaje poslodavca, vlasnika televizijske produkcijske kuće Vilsona Sikorskog (Rupert Frend, fenomenalno ljigav) i advokaticu Fontelu Dejvis (Robin Givens) kojoj užasno ide na živce, a onda i svog neposrednog klijenta, glumca Alistera Pinča. I eto nam tu Mela Gibsona u drugom najlogičnijem „kastingu“ za ovaj film. Pinč je, naime, nekada bio veliki glumac koji još uvek zna da citira Šekspira napamet, ali se u međuvremenu propio, pa je primoran da „tezgari“ igrajući mušku varijaciju na temu rijalitija ,,Judge Judy“ u sudskoj sapunici.

Kada je njegova supruga Monika ubijena, Pinč je bio mrtav pijan i ne seća se ničega iz te noći, ali zapravo deluje kao tip koji je više opasan za sebe, nego li za druge, za šta kao krunski dokaz može poslužiti to koliko je investiran u odgoj svoje kćerkice Gebi. Istražujući slučaj, Valdo će se sukobiti sa bivšim kolegama, ali će upoznati i neke vrlo koloritne likove. I to jednog dosadnog advokata specijalizovanog za odštete zbog telesnih povreda, tajkuna Đemšidija, gangstera Dona Kjua (Džejkob Scipio, najveći komičar u filmu) s kojim se Lorena nekako upetljala i njegovog siledžiju Inuita koji se jako vređa kad ga nazovu Eskimom... Kao i jednu vrlo posebnu učiteljicu po imenu Džejn Vajt (Lusi Fraj) do čije škole i razreda vode svi tragovi misterije.

Sam zaplet filma nastalog po scenariju i po „palp“ romanu Hauarda Majkla Gulda je pun rupa, ali gledaocu makar pruža zadovoljstvo da se i sam igra detektiva, a da se pritom ne investira previše. S druge strane, jasno je da se sam Guld ne uzima previše ozbiljno makar po tome da tu konstataciju ubacuje i u tkivo scenarija. Nešto manje je uspela metafora s naslovom koji je filmadžijska i televizijska fraza koja označava da je glumac spreman da uleti u kadar i koja se pominje na očekivanim mestima na početku i na kraju.

Solidan pogodak je, međutim, izbor Tima Kirkbija za režisera. Njegovo ime možda nije baš najpoznatije u filmskim krugovima (budući da pre ovog ima samo dva nezapažena bioskopska naslova), ali Kirkbi je utrenirani televizijski rutiner i apsolutni ekspert za video-specijale „stend-ap“ komičara. Kirkbi je zapravo „zasijao“ kao egzekutor pilot-epizode sada već kultne serije ,,Fleabag“ koja je u toj fazi bila vrlo nesvakidašnji, čak rizičan projekat.

Ovde se, logično, najbolje snalazi u komičnim momentima koje uvek drži u dovoljno diskretnom registru, ali i kad god treba da lagano podigra neku od referenci na „osvetljene“ i „osunčane“ neo-noar filmove sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Ni on zaplet ne shvata preterano ozbiljno, pristupa mu krajnje generički tako da misteriju više gradi u širinu nego u dubinu, pritom se ne bojeći logičkih preskoka u raspetljavanju iste, držeći nas sve vreme u stanju lagane zainteresovanosti i zadovoljnog osmeha.

Efekat koji pokušava da postigne na tragu je režiserskog opusa Šejna Bleka, naročito filmova ,,Kiss Kiss Bang Bang“ (2005) i ,,The Nice Guys“ (2016). Ali, za to mu ipak nedostaje zanatske veštine koju Blek, i naročito egzekutor njegovih najkvalitetnijih scenarija, Ričard Doner, poseduju. Na kraju, ,,Last Looks“ bolje prolazi kao poluozbiljna zezalica, nego kao nešto što se stavlja pod lupu, ali i to je uglavnom dovoljno za dobru ocenu.

Imena Šejna Bleka i Ričarda Donera nisu pomenuta slučajno i vode nas natrag do Mela Gibsona od kojeg su njih dvojica napravila holivudsku zvezdu (istini za volju, Gibson je postao poznat s ,,Mad Max“ trilogijom Džordža Milera, ali je i tada još uvek bio percipiran kao australijski glumac, dok ga je Donerov serijal ,,Lethal Weapon“ koji je uzleteo 1987. fiksirao u Holivudu). Odstupanje od tipa akcionog glumca, heroja ili zlikovca (svejedno) ovde mu leži više nego solidno, pa ulogu pijanog glumca uzima i „proždire“. Čak i da ceo koncept zvuči suviše poznato u kontekstu Gibsonove reputacije, on makar pokazuje zdrav ironijski odmak i spremnost na zezanciju i, što da ne, provokaciju. Malo li je?