Studio 666

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: B.J. McDonnell

scenario: Jeff Buhler, Rebecca Hughes

uloge: Dave Grohl, Nate Mendel, Pat Smear, Taylor Hawkins, Rami Jaffee, Chris Shiflett, Whitney Cummings, Jeff Garlin, Leslie Grossman, Jenna Ortega, Kerry King, John Carpenter, Lionel Richie, Will Forte

Krvav je hleb umetnički, a muzikantski u tome nije nikakav izuzetak. Čak i kad nema egzotičnih hobija poput kolekcionarstva svega i svačega, opijanja, drogiranja, razvoda i alimentacija, treba se grčevito boriti za opstanak na sceni u sve težim i težim uslovima. Ploče kupuju situirani audiofili, diskove više skoro niko, virtuelni servisi su ranjivi na pirateriju, turneje postaju sve zahtevnije, a za krajnjeg konzumenta sve skuplje, a treba održati neki nivo. U tom smislu, ideja da jedan od trenutno najvećih i najpopularnijih rock sastava snimi „trash“ film u žanrovskom kalupu horor-komedije u promotivne svrhe zvuči kao razuman potez.

Studio 666 bi se isto tako mogao nazvati „Foo Fighters: The Trash Movie“ budući da u njemu Dave Grohl i ekipa igraju sami sebe kako odlaze u ukletu kuću da snime svoj deseti, jubilarni album. Nije to naročito nov koncept, Tennacious D su snimili The Pick of Destiny koji bi se mogao podvesti pod „heavy metal“ horore stilski, iako muzika nije nužno na toj šini. Gorak ukus, pak, ostavljaju neke druge stvari koje su produkt sticaja okolnosti i nemaju nužno veze sa samim filmom: prerana i neočekivana smrt bubnjara Taylora Hawkinsa je rezultirala prekidom turneje i u velikoj meri obesmislila egzistenciju filma u periodu između prve runde „streaming“ distribucije i izlaska na čvrstom video-formatu.

To opet ne znači da film sam po sebi mora biti kvalitetan, iako ima neke svoje momente. Studio 666 se uglavnom šeta po liniji klasične komedije u kojoj su i sastav i stanje stvari u muzičkoj industriji na meti uglavnom klasičnih, ponekad čak istrošenih fora i fazona, da bi postepeno skretao prema hororu koristeći se nekih tipičnih žanrovskih poštapalica, poput uklete kuće, izmišljene rock-istorije koja referira na neke stvarne slučajeve i okultne podloge. Usput se ubacuju prozivke, reference i cameo-uloge u svrhu skupljanja komičnih poena, sa polovičnim uspehom. Primera radi, komičarski potencijali glumaca kao što su Will Forte, Jeff Garlin i Leslie Grossman su potrošeni na po scenu ili par njih, Whitney Cummings prolazi tek nešto bolje iako joj je lik na jednu notu, a simpatije će pre pobrati muzičari kao što su Kerry King i Lionel Richie, te reditelj i kompozitor John Carpenter (da, baš taj).

Verovatno su najboljoj poziciji Grohl i društvo, a ponajviše sam Grohl čija je film i bio ideja inicijalno. Ne samo da njegov lik ima najviše „mesa“ (ipak je on taj koji poludi, odnosno pokupi kletvu i kreće da ubija svoje kolege i drugare), nego postaje evidentno da je on taj koji više od svih uživa u pažnji javnosti, ali i u svim aspektima svog posla. Dobro je to što još uvek može primiti ili makar izmisliti šalu na svoj račun, ali Studio 666 ostaje samo gledljiv film, daleko od dobrog ili po bilo čemu posebnog. Mada, ako su se zabavljali snimajući ga, zaslužili su.