2015.
režija:
Oren Shai
scenario:
Oren Shai, Webb Wilcoxen
uloge:
Jocelin Donahue, Kelly Lynch, Izabella Miko, Jamie Harris, Jim
Beaver, Liam Aiken, AJ Bowen
Krvave
ruke, smotuljak novca i zlatna kopča sa gravurom. Žena. Pustinjski
pejzaž, opusteli put, žarke boje kao u filmovima iz 70-ih. Font.
Kratak bljesak naslova, prosto i jednostavno. Žena za volanom
krntije na izdisaju. Noć je, umor je hvata. Vidimo je ispred
ušljivog (naslovnog) motela gde je gazdarica budi jer blokira
prilaz. Kome, pitamo se. Eh...
Mlada
žena imena Laine (Donahue) kaže da beži od dečka koji je mlati,
ali nismo sigurni koliko joj je za verovati. Vlasnica Luanne (Lynch)
joj nudi posao za šankom iz sažaljenja. Jedini gost, jezivi
bradonja Lee (Beaver) od početka nije naklonjen toj kombinaciji.
Lokalni šerif (Bowen) koji svakodnevno putuje kao ispomoć u
obližnji grad i iz njega donosi vesti o jednoj brutalnoj pljački i
jednom brutalnom ubistvu se raduje novom licu. Ubrzo pristižu i
gosti, slatkorečivi Englez (Harris), njegova praznoglava cura (Miko)
i drčni momak u sportskom autu (Aiken).
Laine
ima jasnu početnu logiku: da se malo odmori, možda ćorne nešto
usput, pa da nastavi sa potucanjem. Ali cela klika deluje čudno i
nekako međusobno povezano, kao da nije slučajno da su baš u to
vreme, baš na tom mestu. Možda je ubola jackpot. Možda se zajebala
kao niko.
U
pogledu stila, The Frontier je besprekorna posveta periodu, od
dizajnerskih rešenja za font, scenografije, rekvizite i kostima, pa
do muzike (jednostavne orkestracije koja nabija tenziju) i
fotografije koja deluje analogno toplo (možda i pretoplo), iako je
digitalna, atmosfere i tipologije likova. Dobrodošli u 70-te koje
referiraju na 50-te i re-inventiraju njihove obrasce. Zaplet,
međutim, više asocira na kasniji period, opet neparnu dekadu, 90-te
i neo-noir sa opasnim likovima koji se prave nevešti i prejebavaju
međusobno na jednom ograničenom mestu.
Pomislite
na Tarantina koji je iskopao dva-tri opskurna filma, pomešao ih
blenderom i dao Rodriguezu da od njih napravi pustinjski triler.
Imamo čak i jednu iz naftalina izvađenu nekada relativno poznatu
glumicu i nekada dobru ribu, Kelly Lynch, koja se nije do kraja
probila da igra washed-up starletu. Imamo i Jocelin Donahue koja ima
potencijala da postane veliko ime, pa čeka da je neko otkrije
naizmenično radeći totalni žanr i mumblecore filmove. Plus jedna
preteća pojava i nekoliko čudaka i eto zabave.
Ali
The Frontier jednostavno nije toliko dobar film. Prvo, iza
njega ne stoje Tarantino i Rodriguez, nego dva anonimusa koji to
pokušavaju da postanu, pa kopiraju. Drugo, likovi su tipski,
motivacije providne, a obrati očekivani, bez nekog dodatnog
“twista”. Treće, scenarista Wilcoxen je teatarskog porekla što
se vidi u insistiranju na enterijerima, dijalogu i relativnoj
statičnosti radnje, a pritom nema dovoljno znanja da od toga napravi
štos, kao što ni reditelj Shai, inače debitant u dugometražnom
formatu, nema ideju kako bi to “ispeglao”.
Šteta
je jer su njih dvojica makar počeli na pravom tragu i imaju par
visprenih ideja. The Frontier ostaje tako elementarno gledljiv
film koji zaintrigira na početku, pa popusti do kraja. Znate, jedan
od onih što idu u ne-doba na opskurnim kablovskim kanalima. Ima i to
svojih draži, ne kažem.