mother!

kritika pročitana u emisiji Filmoskop HR3

Darren Aronofsky je autor kojem je, čini se, cilj prije ostaviti jak prvi dojam nego napraviti dobar film koji će se održavati na istom nivou ili postajati bolji sa svakim narednim gledanjem. Autor toga nije nužno svjestan, on je možda zaista uvjeren da radi pravu stvar i da njegovi filmovi nisu samo dobri, nego su i važni i odišu mudrošću, ali čini se da mu je jak prvi dojam i krajnja mogućnost, pošto, da se našalim, njegov ego piše čekove koje njegove ruke ne mogu pokriti. Istini za volju, Pi je bio impresivan niskobudžetni dugometražni debi, ali se i u njemu naknadnom pameti mogu utvrditi sve boljke koje će Aronofskog pratiti dalje u karijeri: pretencioznost, psihološku površnost i filozofsku nedoraslost, sklonost banalnostima, preočitim metaforama i tumačenju materijala u jednom te istom ključu – religijskom i starozavjetnom. Rekvijem za snove, ta adaptacija iskreno napisane kronike ovisnosti Huberta Selbyja mlađeg, u interpretaciji Aronofskog je samo zgodno montirani “školski specijal”, film kojim se plaše naivni adolescenti i relativizacija da su sve ovisnosti iste, pa se može povući znak jednakosti između heroina, televizije i konzumerizma. O tome koliko “pada” na drugo gledanje kada potroši poene za novitet i šok izlišno je i govoriti. Sa Fontanom života je, pak, možda posve obrnut slučaj jer prvi dojam, premda snažan, ne može biti lošiji, ali nekako nije za vjerovati da će se negdje oko četvrtog ili petog gledanja film podići na nivo remek-djela. Neće, riječ je o nekoherentnom filmu, premda se njegovom autoru moraju uputiti pohvale za luđačku hrabrost da sa nečim takvim izađe pred kritiku i publiku i nekoga čak i uvjeri u svoju autorsku viziju. Hrvač je po svemu izuzetak u autorovom opusu, jedan stabilan i solidan film lišen pretencioznosti, fokusiran i psihološki dorađen, koji funkcionira kao sukob, ali i međuovisnost između osobe iza uloge i uloge same uz maestralnu glumačku interpretaciju Mickeya Rourkea. Sa Crnim labudom Aronofsky je pokušao istu priču ispričati u drugom miljeu i donekle mu je to pošlo za rukom zbog glumačkih ostvarenja, ali ispod površine vrebaju sve banalnosti i prečice kojima je autor sklon. Noa, autorov otvoreni flert sa visokom hollywoodskom produkcijom, završio je kako je završio, umjetnički i financijski raspet između dva svijeta.

Majka! se reklamirala kao horor, što i nije čudno jer u poslijednje vrijeme autori sa visokim umjetničkim ambicijama ne bježe više od ovog žanra koji se nekada davno smatrao trivijalnim. Proračunski stoji u donjem dijelu A produkcije, kao što je slučaj i sa većinom filmova za “sezonu nagrada”, od čega značajan dio odlazi na zvučna glumačka imena Jennifer Lawrence i Javiera Bardema koji se oboje vole pojaviti i u studijskoj i u “art house” produkciji, dok je film lokacijski ograničen na jednu kuću i njenu kompjuterski dizajniranu okućnicu i namjerno jeftino izgledajuće efekte. Film je igrao u multipleksima, ali nije namjenjen obiteljski nastrojenoj multipleks publici koju će odbiti i cenzorskim oznakama. Pogodniji bi bio za art-kina kada ona ne bi bježala od žanra. I naravno, opet je riječ o filmu dojma, i to onog prvog, a možda čak i predrasuda sa kojima će gledatelj doći na projekciju. Nižepotpisanog je film više nego ugodno iznenadio, autorovim brljanjima unatoč.

Bezimeni pjesnik srednjih godina (Bardem) pati od stvaralačke blokade. Živi sa svojom mladom, predanom i požrtvovanom suprugom (Lawrence) u kući na osami koju je ona restaurirala sasvim sama. Jedne večeri im se na vratima pojavljuje čovjek (Ed Harris) koji prvo tvrdi da je liječnik-istraživač, što pjesnika, željnog društva i komplimenata razgaljuje (posebno kada se otkrije da je gost ljubitelj njegove poezije), a mladu ženu ispunjava tjeskobom više nego njeni bolovi koje rešava žutim praškom razmućenim u vodi. Kada se na vratima pojavi gostova arogantna i ne baš uravnotežena žena (odlična Michelle Pfeifer) i kada za njom dođu i njihovi posvađani sinovi, situacija se otima kontroli, eskalira ubojstvom i bdijenjem koje se pretvara u tulum nepozvanih gostiju, da bi se privremeno razriješila ispadom domaćice, da bi uslijedila trudnoća kojom ona opravdava naslovnost svoga lika i probijanje pjesnikove blokade. Međutim, na noć objavljivanja njegove poeme, dok je ona u visokoj trudnoći, kuća je opet pod opsadom obožavatelja i stvari će se opet oteti kontroli tako da će prvi čin ove “biblijske sapunice” izgledati tek kao zagrijavanje.

Banalnosti i preočita simbolika na stranu, vrlo je lako iščitati tko je tu tko i što je tu što, kao i inzistiranje na cikličnosti ponavljanjem početka na kraju, Majka! je film koji djeluje tako što hvata i ne pušta. Razloga je nekoliko: kuća kao entitet za sebe sa zvukovima, bojama, pa i vlastitom krvlju, tu svakako pomaže, ekipa vrhunskih, savršeno izabranih glumaca također (tu ne treba stati samo na zanosnoj Jennifer Lawrence i bogolikom Javieru Bardemu, već u obzir valja uzeti sve epizode do posljednje), ali glavni razlog ipak je manijakalan tempo filma, autorova savršena kontrola ritma sa nužnim predasima na tačno određenim mjestima, i vrhunski osjećaj za prostor po kojem nas sasvim dozirano dezorijentira. Majka! tako ostaje vjerna svojoj izvornoj ideji prije nego što je ista pretočena u scenarij za samo nekoliko dana, a to je autorov košmar, “fever dream”, sa zagušujućom atmosferom i pripadajućom bizarnom logikom. Aronofsky je u ovom filmu čak i demokratičniji prema svojim gledaocima nudeći im odmah dva ključa koja se ne isključuju međusobno (osim njemu inherentog biblijskog, tu je i slično očit ekološki), a film može podnijeti još bezbroj drugih, od toga da je sve rasprava o umjetnosti, preko kompleksa koji njome mogu biti uvjetovani, pa do ozbiljne teološke rasprave o potrebi ljudi za Bogom, ali i Boga za ljudima. Film također može biti ogled o kreaciji i destrukciji, može biti satira ljudskog roda i njegovih izgrađenih struktura, a možda je sve samo besmisleni, ali efektni i zabavni “art house” treš, što također nije za podcjenjivanje. I zahtjeva krajnje osobno tumačenje. Što je potpisniku ovih redaka dovoljno da Majku! svrsta u vrh opusa Darrena Aronofskog, sasvim blizu prvom mjestu.

The Passengers

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Morten Tyldum

scenario: Jon Spaihts

uloge: Chris Pratt, Jennifer Lawrence, Laurence Fishburne, Michael Sheen

Ako The Passengers ima ikakav značaj, onda je to kao pokazatelj da nijedan hollywoodski glumac nije garant ne samo kvaliteta, nego i finansijskog rezultata filma. Do sada je Jennifer Lawrence bila magnet za zaradu, iako je igrala sve lošije napisane uloge u sve lošijim filmovima. Ako je Serena u kojoj joj je partner bio Bradley Cooper bila samo ekstrem, The Passengers je upozorenje za možda i najbolju glumicu svoje generacije da mora pažljivije birati uloge ako želi ponoviti svoje najveće uspehe koje je postigla sa Winter’s Bone i Silver Linings Playbook.

Inače, ovaj ambiciozno zamišljena i izdašno finansirana “inteligentna” SF-romansa sa filozofskim pod-tonovima je polomija na većini nivoa, ponajviše upravo na filozofskom, kako u logičkom, tako i u etičkom smislu. Istini za volju, film je vizuelno impresivan kako u običnoj, tako i u 3D varijanti, dorađen sa okom za detalje i osećajem za citat (u čemu dominiraju citati velikih dela Stanleya Kubricka, ne samo tematski bliska 2001: A Space Odyssey, nego i The Shining), a glumačka hemija uglavnom radi. Ali sa katastrofalnim scenariom, sav taj trud je uglavnom uzaludan.

Osnovni problem je u strukturi od tri čina koji kao da pripadaju različitim filmovima, pa su providnim trikovima, žanrovskim konvencijama i dramaturškim pomagalima spojeni u jedan. Prvi čin najviše podseća na “brodolomničke” filmove. Naš svemirski brodolomac je Jim (Pratt), inženjer i jedan od putnika na kolonističkom svemirskom brodu koji se probudio iz hibernacije nekih 90 godina prerano. To znači da on dolazak na odredište gotovo sigurno neće dočekati, pa je osuđen na život u samoći, gde mu jedino društvo pravi androidski šanker (Sheen) i njegove otrcane self-help fraze.

Međutim, naš Jim je grozno usamljen, pa je bacio oko na prelepu uspavanu spisateljicu znakovitog imena Aurora (Lawrence). U njemu se nešto lomi: usamljenost postaje neizdrživa, ali sme li on nekog drugog osuditi na smrt samo zato što je usamljen? Tu dolazimo do prve od dramaturških konvencija, nije preveliki spoiler reći da će je on ipak probuditi, jer takva su pravila žanra, i neće joj to reći iz istog razloga, a ona će to otkriti opet iz istog razloga. Uostalom, da li bi neko angažirao Jennifer Lawrence da leži u kapsuli i igra u flashback scenama?

Dakle, golupčići se zaljubljuju iako nisu iz istog miljea. Film ne kapitalizira dovoljno na klasnim razlikama između njih dvoje, kao ni na njihovim različitim motivima za svemirsku emigraciju, pa ceo taj momenat podseća na reciklažu Titanica. Na tom kursu je i ceo svemirski brod, nekvarljiv onoliko koliko je Titanic bio nepotopiv, a na tom kursu će biti i njihova svađa i mirenje usled katastrofe koju možda anticipiramo od samog početka, a koja je ovde samo pokušaj da se treći čin ubaci u akcioni modus i time se zamulja problematična ljubavna priča, te da se nekako progura njihovo pomirenje koje po elementarnoj logici ljudskih emocija ne bi bilo moguće nigde van Hollywooda. Uostalom, ako već niste ukačili referencu, Aurora će u jednom trenutku reći da su oni na brodu koji tone i da će, ako on gine, poginuti i ona.

Takvo poimanje ljubavi i emocijama se može smatrati romantičnim, ali je etički upitno, usuđujem se reći i mizogino. Istini za volju, ona će se u njega razočarati i ostaviti ga da pati, a ponovo će se u njega zaljubiti zbog njegove požrtvovanosti i čovekoljublja, ali je li to dovoljno da ona oprosti svom ubici? Pa makar bila napisana kao “sirota mala bogatašica”, a ne kompleksno ljudsko biće? Pa makar bila najveća mazohistička glupača? Njihov odnos je toliko uvredljiv da se pitam kako to nekome od nadležnih nije upalilo lampice ranije.

Dobro, ima ideološki zloćudnih, a uprkos tome dobrih filmova, ali ovde to nije slučaj. Nije tu stvar ni u inflaciji šablona, ni u često užasnom dijalogu koji glumce ponekad tera u histeriju i afektiranje, pa čak ni u režiji Mortena Tylduma (Headhunters, The Imitation Game) koji se trudi da ta ograničenja u scenariju premosti. Stvar je u sveopštem nedostatku bilo kakve logike i neverovatne lenjosti u pisanju. Utisak je da autor nema šta za reći, pa vrti kliše za klišeom, bez obzira koliko oni kontradiktorni bili međusobno. U tom smislu, jedno zgodno rešenje na samom kraju može razoriti ceo tok priče negde od početka i to je slika i prilika ove katastrofe od filma katastrofe.

Vredi li ga uprkos tome gledati? Možda. Rekoh, vizuelno je impresivan, ona scena sa nestankom gravitacije u bazenu je prelepa, dinamična i uzbudljiva, dok od svemirskog prostranstva zaista zastaje dah. Možda i zbog glumaca koji su zajedno simpatični i ležerni, posebno u drugom činu, ma koliko se Chris Pratt pre toga ne snalazio sam na ekranu (naprosto, nije glumac tog kalibra, bar ne još uvek), a Jennifer Lawrence posle toga afektirala i padala u histerije (nije ona kriva, tako joj je lik napisan). Možda zbog Laurencea Fishburnea u ulozi kapetana koji je možda nevoljna referenca na Event Horizon, još jedan užasni film sa svemirskom katastrofom u prvom planu. Možda kao prilično obimna lista stvari koje ne valjaju u Hollywoodu. Postupite po svojoj savesti i na svoj rizik.

The Hunger Games: Mockingjay Part 2

2015.

režija: Framcis Lawrence

scenario: Petter Craig, Danny Strong (prema romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Phillip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Willow Shields, Sam Clafin, Mareshala Ali, Jena Malone, Elizabeth Banks, Jeffrey Wright, Stanley Tucci, Natalie Dormer, Evan Ross

Evo, jedna franšiza je konačno došla do svog kraja, ovog puta stvarno. Sa njom do svog prirodnog kraja, barem u ovom ciklusu ideja, polako dolazi i ceo trend distopijskih “young adult” filmova, zapravo ekranizacija takvih popularnih romana. Sredstva su se iscrpela, publika se zasitila, sumnjam da će se neko usuditi započeti neki novi serijal. Studijima ostaje da odrade šta su započeli, završe trilogije i tetralogije i podvuku crtu. Jedno je jasno: svi ti filmovi i serijali će se nužno posmatrati u svetlu The Hunger Games i sa njime porediti.

Za razliku od prva dva filma koja su se uz sve svoje tipično blockbusterske nedostatke ipak činila svežim, sa trećim i četvrtim delom nešto ozbiljno ne štima. Prvi i logičan razlog je razvlačenje materijala da bi se od jedne, doduše obimnije knjige nekako istisnula dva filma od po dva sata i četvrt. U tom smislu je “drugi deo finalnog dela trilogije” nešto bolji i dinamičniji od svog prethodnika, ali ipak nedovoljno da bi stajao kao samostalan film. Sve se, dakle, uz manje ili više truda moglo stisnuti u jedan deo, uz preskakanje dosadnih delova i praznog hoda. Lionsgate studio bi žrtvovao nešto zarade u svrhu kompaktnijeg i boljeg serijala, oba Mockingjay filma su snimana istovremeno, ali to očito nije bio cilj.

Finansijsku logiku na stranu (franšize su navlakuša same po sebi, ako se jednom ukačimo, gledaćemo svaki sledeći nastavak), nijedan od ta dva filma ne uspeva da održi balans između akcije i pozadinske priče kao prva dva i zapravo ne uspeva da poentira. Naša pažnja se rasipa na manje bitne stvari, poput otrcanog ljubavnog trougla, sve više sporednih likova kojima je sve teže naći neku funkciju i vratolomne obrate koji avanture naše Katniss Everdeen približavaju logici kompjuterske igrice.

Dakle, pobuna se približava kraju, a Katniss (Lawrence) nije samo njeno zaštitno lice, ma koliko to de facto vođa i buduća predsednica Alma Coin (Moore) i njena desna ruka i glavni strateg Plutarch Heavensbee (Hoffman) to želeli. Na Katniss se vide tragovi umora, ali ona još nije, niti će biti spremna da se podredi tuđem višem cilju. Očajničke borbe su u toku i Katniss je sebi zadala cilj da ona lično svojim rukama (odnosno lukom i strelom) ubije predsednika Snowa (Sutherland), ali za pretpostaviti je da će i on pružiti otpor, ali i da predsednica Coin i Plutarch računaju i na taj otpor i na Katnissinu rešenost, pa oko tog mita mogu ustrojiti svoju buduću diktaturu.

Ono što bi trebalo biti borba jedne devojke same sa sobom, ali i sa celim svetom da očuva nezavisnost i lični integritet u kovitlacu događaja u kojem se našla slučajno ili voljom više sile, pretvoreno je u generički spektakl, dosta sličan onom kojem su prva dva dela oštro kritikovala. Čak se tu ne radi ni o ljubavnom trouglu koji je razrešen odmah na početku filma, koliko o formuli “red akcijanja, red torokanja”, ređe kontemplacije, a češće rekapitulacije viđenog. Neke od tih epizoda skreću ka klasičnom SF-u, neke čak i prema hororu, i to bi verovatno bolje izgledalo u nekom drugom filmu. Mračna atmosfera je održana, likovi ginu kao na pokretnoj traci, među njima i epizodisti za koje smo se već na neki način vezali, na ekranu i van njega, rat je pakao, a i ono što dolazi posle njega.

Sad, tih epizodista je ionako previše da bismo ih sve uredno ispratili, a autori jednaostavno osećaju potrebu da ih daju, pa makar u ne baš potrebnim cameo ulogama. Tako će Stanley Tucci kao nekadašnji voditelj Caesar imati samo jedno “uključenje” kao čitač vesti, Effie (Banks) možda dve-tri potpuno nepotrebne scene da se pokaže u stilu “i ja sam tu”, a ekipa nekadašnjih pobednika, uključujući tu i Katnissinog mentora Heymitcha (Harrelson), popunjava kvotu što preživelih, što poginulih u akciji. Nije da pojedine scene nemaju svojih čari, kao cinični odmak od celog tog marketinškog koncepta “ptice rugalice” koji demonstrira Johanna (Malone) ili standardno zlobni predsednik Snow, pa čak i cinični Heymitch, ali to svejedno nije dovoljno.

Jedna od čari prva dva The Hunger Games filma je bila i ta da je franšiza rasla zajedno sa Jennifer Lawrence kao svojom glavnom zvezdom. U prvom filmu, ona je bila glumica koja obećava i koja je izabrana zbog svoje uloge u indie filmu Winter's Bone. U drugom je već bila “oscarovka” i jedna od većih hollywoodskih zvezda u datom trenutku. Već u trećem je evidentno da je ona ulogu Katniss prerasla i da joj to nije izazov. Što se franšiza tiče, ima je u Marvelu. Što se glumačkih zadataka tiče, Katniss je ispod njenog sadašnjeg nivoa. To, naravno, ne znači da Jennifer Lawrence neće izvesti poneki fascinantan trik, makar jednim jedva primetnim gestom, ali to je otprilike sve što može izvesti u cilju izdizanja lika.

Ma koliko ja nju voleo, cenio i rado gledao, ona ipak nije razlog zašto sam pogledao ceo The Hunger Games serijal, iako sam već negde na drugom delu predviđao u kom pravcu će ići i bio uglavnom u pravu. Nije to bila ni stidljivo natuknuta politička pozadina filma, u smislu rasprave između diktature i revolucije, te revolucionarne pravde i sistemskih rešenja. Nije razlog ni poduža lista dobrih i vrhunskih glumaca u epizodnim ulogama (čak sam razočaran sa ulogom koju je ostvarila Julianne Moore).

Razlog je Phillip Seymour Hoffman i njegov filmski testament. Iako je od njegove smrti prošlo već više od dve godine, teško se navikavam da ću ga od sada gledati samo u stari(ji)m filmovima, ne i u potpuno novim. Bio je odličan glumac, ni u jednoj ulozi loš i lenj, nikad nije otaljavao. Bio je pamtljiv i činilo se da zaista uživa u glumi. Ova dva franšizna filma su njegova poslednja dva. Dobar je on, čak odličan, onoliko koliko je to moguće. Koliko to franšiza dozvoljava. Možda je ovakva glumčina zaslužila impozantniji film za testament. Znam samo da mi njegovo prisustvo u filmovima jako nedostaje.

Joy

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.
režija: David O. Russell
scenario: David O. Russell, Annie Mumolo
uloge: Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Edgar Ramirez, Bradley Cooper, Diane Ladd, Virginia Madsen, Isabella Rosellini, Dasha Polanco, Elisabeth Röhm, Jimmy Jean-Louis, Ken Howard, Susan Lucci, Laura Wright, Maurice Benard

Usisavanje mi nije problem, ali kod pranja poda već povlačim crtu. Ali opet, kad se u nepredviđenim okolnostima dohvatim kante sa vodom i krpe, osećam neviđenu zahvalnost što mogu stajati uspravno, što ne kvasim ruke i što ne moram hvatati prljavu krpu. Znajući da većina globalne muške populacije o pranju poda ima sličan stav kao i ja, ako ne i ekstremniji, osećao sam da je samo žena mogla izmisliti sistem sa motkom i krpom koja se sama cedi. Samo praktična žena koja se u svom životu naprala podova.
Nisam joj znao ime, ali sad znam. Joy Mangano. I mišljenja sam da je i ona zaslužila hollywoodski bio-pic o sebi. Mislim, dobio ga je momak koji je izmislio servis za dangubljenje i dobrovoljno špijuniranje i biznismen koji je pakovao “high-end” personalne kompjutere, zašto to ne bi zaslužila i žena koja je svojim izumima, a pre svega narečenom krpom, olakšala život brojnim muškarcima i ženama i pride bila pionir i unapredila TV prodaju? Reći ću vam samo: ne potcenjujte običnu, skromnu krpu za pod.
Pitanje je samo kako nečemu tako trivijalnom kao što je krpa za pod prići i kako prići njenoj izumiteljici. Život Joy Mangano bi se mogao opisati kao “rags to riches”, ali ne onako prenaglašen kako to Hollywood voli i na njega je uticalo više faktora nego što ih je filmska industrija spremna razmotriti. Da li takav film treba raditi kao “kitchen sink” dramu? Da li kao motivacionu operu radničke klase? Da li kao melodramu na granici sapunice? Da li kao kapitalističku, pionirsku i izumiteljsku bajku ili možda kao feminističku varijaciju na temu Pepeljuge bez princa? I pitanje je treba li to raditi baš David O. Russell.

Ono što se za ovog zanimljivog filmskog autora može sa sigurnošću tvrditi je da ima običaj da krene jednim tokom, naglo skrene prema drugom, trećem, četvrtom, ali na kraju sve to nekako konvergira u jednu priču i jedan film. Ponekad malo “na mišiće”, ali svejedno. Takođe, autor voli milje raširenih disfunkcionalnih familija, i voli to tretirati na rubu farse. Često smešta filmove u okruženje niže srednje klase, a priče svojih likova uvrće i uzdiže do operetskog nivoa. I na kraju, za pretpostaviti je da će se u njegovim filmovima pojaviti dobitnička kombinacija glumaca, Jennifer Lawrence koja je od velikog talenta izrasla u najveću glumačku zvezdu, Bradley Cooper i, ako je moguće, Robert De Niro.
Sve to stoji i sa Russellovim novim filmom, Joy. Imamo Jennifer Lawrence u naslovnoj ulozi, Roberta De Nira kao njenog oca, a Bradley Cooper se kasnije pojavljuje kao poslovni partner, vlasnik TV kanala za prodaju i zadužen za liniju proizvoda. Isto tako, imamo i sliku nezdravog socijalnog okruženja, ali i najveću porodičnu histeriju koju smo do sada mogli da vidimo u Russellovim filmovima. Imamo i nadahnutu priču o uspehu, sukob sa sistemom (kroz začkoljice o patentnim pravima). Ali, to se na našu žalost po prvi put u Russellovoj karijeri (ako ne računamo Accidental Love, kojeg se odrekao i koji nije ni završio) ne uklapa u jednu koherentnu celinu, iako su pojedini delovi i detalji toliko zabavni da graniče sa briljantnim.
Primera radi, cela uvodna trećina koja tematizira Joyinu nimalo veselu egzistenciju je vrhunski zabavna porodična farsa visokog tempa. Ona je samohrana majka dvoje dece. Njen bivši muž, neuspešni pevač Tony (Ramirez), živi u njenom podrumu, zajedno sa njenim ocem Rudijem sa kojim se ne podnosi. Njena majka (Madsen) leži u krevetu u dnevnoj sobi i po ceo dan “proždire” sapunice na televiziji toliko da joj one kroje realnost. Za tu priliku je Russell snimio nekoliko scena iz sapunice i to sa pravim zvezdama takvog televizijskog sadržaja (Lucci, Wright, Benard). Rezultat je valjanje od smeha. Joyina zla polu-sestra Peggy (Röhm) se povremeno pojavljuje toliko da bi ju uvredila ili okretala oca protiv nje. Jedino pozitivno prisustvo u njenom životu je ostarela baka (Ladd), ujedno i naša naratorka, te suseda i prijateljica Jackie (Polanco), kada navrati.

Opet, iako bi ih manje vešt reditelj predstavio kao klasične filmske zlikovce, Russell pokazuje osećaj za nijansu i njegov portret tog okruženja je topao koliko je bizaran. Nisu to loši ljudi, samo su sebični, nesnađeni i nesposobni, pa Joy mora s njima izlaziti na kraj. Primera radi, Rudy će joj, koliko je u njegovoj moći, pomoći sa poslom ili novčano, sa hipotekom za kuću, ali je potpuno disfunkcionalan kada je sam. Srećom upravo je upoznao bogatu italijansku udovicu Trudy (Isabella Rosellini u jezivom, ali genijalnom izdanju).
Upravo će ona i nespretni Tony biti katalizator za genijalnu ideju: krpu za pod sa mehanizmom za ceđenje i “glavom” od jedne neprekinute pamučne niti i to u trenutku kada je njena egzistencija na najnižem nivou, kada je na kolenima i kada se poseče ribajući pod Trudine jahte dok se ostali zezaju kao da se ništa ne dešava. Ona će kasnije te večeri mrtva umorna zaspati na stepeništu i probuditi se sa izumom u svojoj glavi.
Tada film kreće kao inspirativna poslovna priča, borba za patent, borba za plasman, borba sa pritiskom Trudy kao investitora, Rudija kao njene produžene ruke i zlobne i ljubomorne Peggy. Kada konačno, i to Tonijevim posredstvom, upozna Neila Walkera (Cooper), vlasnika linije proizvoda i kanala za TV prodaju, čini se da je naša “Pepeljuga” Joy konačno upoznala princa, ali njihov odnos ostaje čisto poslovan. Čak i kad se Joy pokaže kao sjajan prezenter i prodavac i kad krpa krene da se prodaje u astronomskim ciframa, novi problemi počinju...
Ima tu nečeg nepravednog i zastrašujućeg u poslovnom svetu i Joy svi savetuju da odustane, da to nije za nju i da ona nije sposobna za to. Ali ona se ipak drži i svoje vizije i onoga što misli da joj pripada i pokazuje da je nešto više od samo majke i domaćice bez posla. Njena životna priča može poslužiti svakome ko misli da ima dobru ideju. Međutim, nisam siguran da se to može postići ovim nespretno složenim filmom koji nosi njeno ime.

 Prvi problem je to što Russell ne zna kada da sa filmom završi, jer se pre kraja film mogao okončati na barem tri mesta i da je to napravljeno, bio bi za nijansu ili dve koherentniji. Istini za volju na jednom mestu Russell i Jennifer Lawrence poentiraju prilično snažno, ali ni to dovoljna naplata za razvlačenje. Drugo, putem Russell ispušta iz vida rešenja koja su u ranijim fazama bila ključna i potpisna, kao što je to baka-naratorka. Treće, iako su sapunice briljantan detalj na televiziji i primenjive na porodičnu melodramu, čini se da se “sapuničasti” pristup pojavljuje na nekim drugim mestima na kojima ga ne bi smelo biti, pa tako preuzimaju duh celog filma. Konačno, u toj nekoherentnosti i stilskoj neujednačenosti nismo baš sigurni šta je Russell hteo postići i kakvu poruku poslati.
Ono što je presudni kvalitet koji izvlači film je njegova zvezda Jennifer Lawrence sposobna da odigra bukvalno sve i da pritom razigra ostatak glumačke postave. Njena hipnotička moć je tolika da mi kao gledaoci zaboravljamo na notornu činjenicu da je ona već u startu barem 10 godina premlada za ulogu koju igra. Ona uspeva da nas uveri da je ona Joy, i kad je vesela i kad je tužna i kad je determinirana da uspe i kad je na rubu očaja i odustajanja.
Do sada je, sa izuzetkom Debre Garnik i njenog remek-dela Winter's Bone jedino David O. Russell uspevao da iz nje izvuče maksimum, sa Bradleyem Cooperom ili bez njega, da joj osigura Oscara za Silver Linings Playbook i tri Zlatna Globusa pride, da je dovede do vrhunca glumačke kreativnosti i iskrenosti i da joj otvori nove horizonte. U American Hustle Jennifer Lawrence je imala relativno malu ulogu, ali je ona bila za pamćenje.
Na konferenciji za novinare posle osvajanja trećeg Globusa za Joy, glumica je izjavila kako konačno ima Davida kao pratioca i drugara samo za sebe. Jennifer Lawrence je svakako svesna da je njeno izdanje dosta iznad nivoa filma u celini, a možda i toga da je kao glumica prerasla Russella kao reditelja i da joj je potreban novi izazov. Možda je to i problem, pa smo primorani da gledamo vanserijsko glumačko izdanje koje rastrzan i nekoherentan film može učiniti gledljivim i elementarno zabavnim. A možda je stvar i u tome da je Russell do sada imao muške protagoniste za pokretače i da je u stanju napisati snažne ženske likove samo kada su u pozadini.

The Hunger Games: Mockingjay Part 1

2014.

režija: Francis Lawrence

scenario: Peter Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks, Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci

Ne bih da se ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari, ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije, finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge. Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći, četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da nemam pojma.

Međutim, posebno mi ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako, knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1” filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok (“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada naslabiji deo serijala.

Prvi deo je bio žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom, društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom spektru i uvodi neke nove likove.

Radnja se nastavlja izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha (Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13 za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune. Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje, pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande, Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za Katniss je namenjena uloga lica revolucije.

U međuvremenu, pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada, Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune. Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale (Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.

Utisak je, naročito u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena, diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i, naravno, “cliffhanger” za nastavak.

Uostalom, The Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog. Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.

Druga zanimljiva stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde, ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.

Malo razočaranje je i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje. Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak o filmu.

Međutim, ja se na serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan, konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games, ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do solidni filmovi, to je već druga stvar.

Serena

2014.

režija: Susanne Bier

scenario: Christopher Kyle (po romanu Rona Rasha)

uloge: Jennifer Lawrence, Bradley Cooper, Rhys Ifans, Toby Jones, David Dencik, Sean Harris, Ana Ularu, Sam Reid, Kim Bodina

Kad samo bacimo pogled na glumačku i autorsku ekipu, čini se da Serena pršti od talenta i to podiže očekivanja. Roman je bestseller, pa još južnjački gothic noir smešten u doba Depresije. Susanne Bier je iznimno cenjena i plodna autorica, sposobna da izbacuje film godinu za godinom, prilagodljiva američkim i evropskim uslovima. Njen film Brothers je dobio američki re-make, In a Better World je pokupio Oscara, a ni ostali filmovi nisu prolazili nezapaženo kod publike i kritike. Jennifer Lawrence i Bradley Cooper su u vreme snimanja filma bili sveže završili Silver Linings Playbook i prštali su od glumačke hemije. Scenarista Christopher Kyle je možda najslabija karika u timu, ali ni on nije tikva bez korena, ne toliko zbog scenarija za Alexandra, koliko zbog činjenice da je pisao za Kathryn Bigelow. Možda su to bili njeni najslabiji filmovi, ali svejedno to nisu bili slabi i nebitni filmovi.

Film je od početka pratila loša reputacija. Prvi set autora, reditelj Darren Aronofsky i glumica Angelina Jolie su se povukli iz projekta. Produkcija je preseljena u Evropu, Češka glumi Severnu Carolinu (dovoljno uverljivo, ipak su setovi uglavnom šuma, kamp i poneki nespecifičan grad ili enterijer), a u rediteljsku fotelju je zasela Susanne Bier. Jennifer je dofurala Bradleya i film je snimljen za manje od 2 meseca. Od tada je 18 meseci proveo u post-produkciji iz ne baš jasnih razloga. Nije bilo spora oko montaže, osim toga što je Susanne Bier uporedo radila na drugim projektima, pa je bila preopterećena. Niko joj se iz redova producenata nije mešao u posao, gnjavio sa rokovima ili postavljao uslove. Kada su videli šta imaju u rukama, i kada su naleteli na loše reakcije festivalske publike i kritike, producenti i distributeri su odlučili da ne ulože puno u marketing, da prvo izdaju na VOD platformama i da se ne zamaraju sa bioskopima. Iz toga je svakom dobronamernom bilo jasno da pred sobom imamo sranje od filma, ali se postavljalo logično pitanje koliko je to sranje. Ne može biti baš toliko, vidi ko je sve unutra...

Pa, Serena je sranje, onako baš-baš sranje i to na svim nivoima. Kao da kombinuje diletantizam prisutan u radovima Jamesa Franca koje on tako revnosno izbacuje sa pretencioznošću Michaela Cimina u Heaven's Gate. Serena je film koji gura u miks izvorni roman, već problematičan za obradu zbog njušenja sa raznim žanrovima (Ron Rash je naprosto takav pisac i to je u književnosti sasvim legitimno, knjige se dele na poglavlja, u čitanju se prave pauze), te nekoliko filmskih klasika, od Gone With The Wind preko Legends of The Fall do studije poslovnog i ljudskog morala nalik na There Will Be Blood i plejade “backwoods noir” filmova.

Sve što je moglo poći naopako, pošlo je, bukvalno nema scene da valja. Tekst je toliko drven da sam se nekoliko puta zapitao kako je to moglo izaći iz pera profesionalnog scenariste (pa makar imao pauzu u karijeri od 10 godina), proći pored živog reditelja (ipak nije ovo turska sapunica da se režira na autopilotu) i pored živih glumaca. Neke od replika su naprosto legendarne. Najveća misterija mi je kako i zašto se niko nije potrudio ama ni najmanje da makar fingira motivaciju kod likova, da nečim objasni njihove promene i postupke. Primer: u jednoj sceni J-Law jaše u “slow motionu”, u drugoj je Bradley prati na konju i kaže “moramo se venčati” na šta se ona osmehne, u sledećoj se karaju (vode ljubav, ipak smo na teritoriji filmske romanse) uz svetlost sveća (da, ima nekoliko takvih scena, u svakoj narednoj sve manje “kupujemo” J-Law i face koje slaže), da bi je posle toga komotno predstavio svojim poslovnim parterima kao svoju ženu i partnericu. Problem rešen, jebeš motivaciju i izgradnju likova.

Lovac i priručni plaćeni ubica (Ifans) ima vizije koje je nasledio od svoje majke. Šerif (Jones) zajedno sa bogatašima lobira za nacionalni park ne bi li oterao Cooperovog lika iz nepoznatih razloga kad je mogao kao sav normalan svet uzeti mito. Cooperov lik je bogataš, istovremeno tribun slobodnog tržišta i malih radnih ljudi. Za jednog od partnera (Denick) nemamo šta da se pitamo je li peder ili nije, mislim, vidi ga kako se pizdunski drži, mora da jeste. Pa Jennifer i njeno “treniranje” orla koje ozbiljan čovek ne može ozbiljno shvatiti. Ili njena replika kada vidi muževljevu bivšu ljubavnicu (Ularu) sa inteligencijom prosečnog zombija da svet počinje kad su se njih dvoje upoznali i ništa pre toga nije važno I tako dalje, i tako dalje... Ono što ipak najviše zeza u celoj situaciji je potpuno nerezonska promena kraja koji je napisan u romanu i koji je filmičan i efektan, usuđujem se reći moćan, sa mudima i poentom, u nešto što služi kao višnja na šlagu “wtf” momenata kroz koje Serena prolazi.

Likovi nisu likovi nego žanrovski klišei, Cooper je naivan i zaljubljen, J-Law od samostalne i navodno sposobne i pametne žene postaje personifikacija melodrame, pa onda postaje “femme fatale” iz noira, da bi na kraju završila kao “psycho bitch”. Nesrećni glumci se muče sa njima i nije im lako. Možda su pogrešno odabrani, ali postavlja se pitanje ko bi za ovakve likove bio pravilno odabran. Bradley je na autopilotu, izgovara rečenice i zadržava ozbiljan izraz lica, što je poduhvat. Opet, skidanje bostonskog akcenta mu ne ide, ali niko nije savršen. Jennifer je zamišljena kao nosilac filma i mora joj se priznati trud da scenu za scenom odigra, ali to je nemoguća misija. Ona je neverovatno hrabra i vredna glumica, njen talenat je nemerljiv, pa ju je još teže gledati kako se muči sa apsolutno nemogućom ulogom.

Sve to je začinjeno potpuno krivim režijskim odlukama i redundansom na svakom koraku. Imam utisak da sam određene scene video po tri puta. Recimo seks. Ili kupanje u kadi. Ili radnike koji tumaraju po kampu kao zombiji ili statisti (ovo drugo verovatno i jesu). Ili panoramu šume i planina. Barem su muzika i kamera na zadovoljavajućem nivou i u skladu sa ambijentom filma, ali slaba je to uteha kada film ima problema i sa pričom i sa tempom i sa likovima koje je nemoguće odigrati. Jedino razumno objašnjenje bi bilo da se Susanne Bier zezala, ali naprosto nije takav tip. Serena nije ni trash, ni camp, ni parodija. Čak se čini da nema ni natruhe humora, a ako ga ima, onda je svakako van mog dometa. Čak i pomirljivo-metiljava iz studija tipa “dajte ljudi, šta vam je, ovo je zapravo dobar film, samo ga niste najbolje shvatili” govori tome u prilog. Opet, ne mogu baš svi biti u krivu, sva publika i sva kritika...

Ne, Serena je apsolutno užasan film koji stoji rame uz rame sa najužasnijim filmovima koje sam u životu pogledao. Njen užas je na nivou Firecrackera i Heaven's Gate, ona me zbunjuje i potresa i svih pogrešnih razloga. Pritom sam se nagledao i loših i užasnih filmova i ne kukam. Najčešće nije ni moglo drugačije, pa se tešim da sam ja potrošio nekoliko sati na gledanje i na pisanje, a neki su možda ulupali mesece i godine na produkciju. Serena bi po svim parametrima morala da mi se svidi: volim backwoods, volim “southern gothic”, obožavam Jennifer Lawrence i smatram je jednom od najboljih glumica današnjice (ako ni zbog čega drugog, onda zbog one “all in” uloge u Winter's Bone). Serena bi mi se i svidela da je urađena kako valja, ali to ovde jednostavno nije slučaj...

Primetih da nisam rekao ništa o radnji, ali smatram da je potpuno nebitno. Film se inače vrti oko drvne kompanije za vreme Depresije na Američkom Jugu, te oko bračnog para čija ljubav i nagon za samoodržanjem ruši sve pred sobom. Jednako tako moglo je da se radi i o gajenju cveća i ambiciji da se pobedi na svetskom prvenstvu u građenju kula od peska. Potpuno nebitno, dakle. Film je sranje. Jebeš to.

The Hunger Games: Catching Fire

2013.

režija: Francis Lawrence

scenario: Simon Beaufoy, Michael Arndt (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Sam Claffin, Elizabeth Banks, Jena Malone, Stanley Tucci, Woody Harrelson, Philip Seymour Hoffman, Donald Sutherland, Lenny Kravitz, Amanda Plummer

Ne volim blockbustere, ne volim generičke formule po kojima se odvija priča, ne volim šlepanje na efekte. Nije da imam išta protiv njih, moralno ili drugačije, puno ljudi guta takve filmove i oni se prosto moraju snimati. Kao i u svakom drugom poslu, cilj velikih produkcijskih kuća je zarada, i matematika je jasna: treba naći materijal sa izvornom fan-bazom (što je baza šira, to bolje) i ako je moguće iz dve knjige iscediti tri filma, iz tri knjige četiri, i tako dalje. Treba naći atrkaktivne glumce i pouzdanog reditelja, scenariste, montažera, direktora fotografije, izabrati pravu muziku, odabrati efekte (CGI ili mehanički), format snimanja, montirati “trailer” i završiti sa “clifhangerom”, ne bi li se publika vratila sledeće godine.

Imao sam čvrstu nameru da pustim da The Hunger Games serijal prođe pored mene, kao što su prošli i drugi serijali tog tipa, bilo o super-herojima, bilo o teen vampirima, bilo o školici za čarobnjake. Iako volim Tolkiena, rešio sam da me nije briga za razvlačenje Hobbita kao svojevrsni “reboot” prethodne (u filmskom smislu) The Lord of The Rings trilogije. Generalno ne volim filmove koji se snimaju u nameri da se nastavljaju do u nedogled. U retkim slučajevima me privuku određena glumačka ili rediteljska imena da pogledam neki takav film. Iako sam popriličan fan Jennifer Lawrence i mišljenja sam da devojka ima neviđen raspon uloga za svoje godine, bilo mi je jasno da se uloga u The Hunger Games u velikoj meri temelji na ulozi u Winter's Bone, pa nisam hteo da rizikujem i pokvarim utisak.

A onda je jednog dana Philip Seymour Hoffman otkrio da je najbolji način da napustiš ovaj svet sa iglom u veni (što ne osuđujem), a The Hunger Games serijal je njegova poslednja glumačka zaostavština. Hoffmana jako poštujem kao glumca sa dosta karaktera, integriteta i versatilnosti, kao glumca koji je studiozno pristupao svom poslu i uspevao da ostvari veoma različite uloge sa dozom gracioznosti i suptilnosti. Dakle, osećaj obaveze prema pokojniku me je naterao da pogledam The Hunger Games, da nadoknadim propušteno (iako ga nema u prvom filmu, serijal je koncipiran tako da je skoro nemoguće uskočiti u radnju na drugom nastavku) i nastavim sa gledanjem.

 

Moram reći da me se nije dojmilo ono što sam pročitao o književnoj trilogiji. Jasno su se videli razni nabacani uticaji, od mitoloških (motiv žrtve kao u mitu o Tezeju i Minotauru), preko istorijskih (aluzije na Stari Rim) i književnih do filmskih. Ima tu svega, od Goldinga, preko svih mogućih varijacija na temu postapokalipse, do kritike nasilnog sporta i društva spektakla, pa čak do socijalnog i političkog aspekta koji se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane, podela diktatorske države Panem na Capitol i Distrikte je jasna podela na dekadentne bogataše i brojnu potlačenu sirotinju u stilu klasične “Occupy” ideologije, dok je sa druge strane u pitanju podela na obične ljude koji žele slobodu i svemoćnu centralističku državu kojom upravljaju dekadentne elitističke pederčine, na tragu klasične “Tea Party” ideologije. Prvi film je ostavljao mogućnost tumačenja u oba ključa, jer su elita i predsednik Snow (Sutherland) oslobođeni svakog ideološkog konteksta. Naravno, takvo detinjasto kalkulanstvo ne može nikom biti privlačno, pa na kraju vređa i dobrostojeće ljude različitih uverenja i životnih stilova i gay populaciju, čija je kitnjastost poslužila kao stilski uzor za elitu.

Da ne ulazim u priču o prvom delu, to ipak nije tema ovde, samo bih istakao nekoliko informacija i utisaka. Jennifer Lawrence je sjajan izbor za Katniss zbog survivalističke komponente uloge, onoga što je već maestralno demonstrirala u Winter's Bone, gde je delovala prirodno kao naturščik koji igra samog sebe (Jennifer je već tada bila profesionalna glumica sa stalnom newyorškom adresom, iako je rodom iz Kentuckija). U prvom delu, ona je bila zvezda u nastajanju, kao što je Katniss tek upoznavala prirodu sveta oko sebe i pravila igre. U nastavku su obe porasle, Jennifer Lawrence je “oscarovka” i mega-zvezda čije se ime može prevesti u nimalo skromne sume novca, a Katniss je postala heroina nacije i simbol otpora, pobednica smrtonosnog ritualnog takmičenja koja je uspela da prekrši pravila i ostane nekažnjena. Isto tako je i franšiza porasla: budžet je dupliran, a pored već atraktivnih imena su dovedena nova. Problemi su otklonjeni u hodu, Gary Ross, reditelj sa solidnom reputacijom, ali sa manjkom veštine za režiju akcionih scena je zamenjen sa Francisom Lawrencom (I Am Legend), veteranom režije video-spotova kome akcione scene i egzibicije sa efektima bolje leže. Umesto napornog “shaky-cama” i nespretnih uglova, sada imamo stabilniju sliku. Da napomenem još jednu stvar, prvi film je pomalo patio od The Matrix sindroma: trećina ekspozicije u kojoj su dati likovi i kompletna kosmologija i dve trećine dosadnjikave akcije, dok je u Catching Fire situacija obrnuta: imamo dve trećine šire priče, razvoja likova, njihovih odnosa, dok se samo poslednja trećina bavi samim Igrama.

 

Dakle, Katniss i Peeta (Hutcherson) su slavljeni kao heroji, ali su svesni da je ceo njihov show bio namešten. Katniss pritom nije ravnodušna ni prema Galeu (Hemsworth), koji dobija malo karaktera u odnosu na prvi deo. Za razliku od Twilighta i sličnih pizdarija, ovde su životi u igri, tako da ljubavni trougao između njih ne dolazi u fokus. Katniss je iz Igara izašla oštećena, i svesna je da opasnost nije prošla. Jasno joj je da je ona premala da promeni tok istorije, i nikako ne bi da bude vesnik revolucije, kao što ne bi da bude marioneta u rukama Capitola. Kao što običaj nalaže, Katniss i Peeta moraju da odu na turneju po Distriktima i obrate se publici, iskažu poštovanje za poginule protivnike i sve u tom stilu. U Distriktima se sprema revolucija i predsednik ucenjuje Katniss da mu pomogne da nemire smiri tako što će davati pomirljive izjave u slavu Capitola. Da stvar bude rizičnija, sledeće Igre su 75. po redu i predsednik ima pravo da na svakih 25 godina organizuje specijal, a sada je rešio da to bude specijal sa bivšim pobednicima, od kojih svaki može da predstavlja iskru otpora. A tu je i novi “game master”, kreator igara po imenu Plutarch (Hoffman), čovek uglađenih manira, ali ne baš čistih namera.

Kako ima više prostora za priču i likove, tako se vraćaju stari poznanici: Woody Harrelson kao Katnissin i Peetin mentor Haymitch, Elizabeth Banks kao ceremonijal-majstorica Effie Trinkett, još uvek ludački stilizovana kao mešavina Lady Gage i Marie Antoinette, Lenny Kravitz kao modni kreator i Stanley Tucci kao TV voditelj sa čudnom perikom. Oni su malo “utišani”, manje kitnjasti u odnosu na prethodni film, i to je dobar potez. Tako je data šansa Donaldu Sutherlandu da zablista u punom sjaju diktatorske zlobe, što je posebno vidljivo u scenama sa Hoffmanom.

Novi likovi stupaju na scenu u vidu drugih takmičara, bivših pobednika različitih namera. Tu imamo razne likove, autistične tehnološki nadarene fajtere koji su ubijali svoje protivnike pomoću scenografije i efekata u areni za Igre, majstora za ubijanje u vodi, majstor za skrivanje... Isprva nije jasno sa kim će se Katniss i Peeta udružiti i sa kim bi to bilo najuputnije, ali je jasno da takmičari imaju različite namere koje će doći do izražaja kako u ovom delu filma, tako i u nastavcima.

 

Tu se vidi nezahvalna pozicija drugog dela, koji služi kao vezivno tkivo između prvog koji mora biti intrigantan i trećeg i daljnjih, gde će doći do rasplamsavanja radnje, kulminacije i raspleta. Uzevši sve u obzir, Catching Fire je jako dobar drugi deo, dosta bolji nego u većini trilogija. Jedan od retkih nastavaka koji je bolji od prvog dela i koji nije lenj po pitanju kosmologije i priče, i koji nije samo i jedino vezivno tkivo. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, u pitanju je spoj solidne akcije, širenja priče i karakterizacije likova, posebno Katniss i negativaca, a Jennifer Lawrence i njene starije kolege svoj posao rade bez greške, režija je stabilna, a scenario jasan. Fotografija je ispravno obojena u hladne i tamne tonove, a efekti su pristojni.

Catching Fire je zabavan nastavak, može se ispostaviti i kao najbolji film u serijalu. Treća knjiga Mockingjay je podeljena u dva filma, a ako budu formata kao prva dva, dva sata i četvrt, slutim ogromne količine praznog hoda. Nadajmo se da će scenaristi iscediti više sadržaja nego što se čini da ga ima u knjizi. Sa drugim delom su odabrali pravu meru, i čini se, još više nego knjiga referirali na trenutno stanje u Americi i po svetu (meni je nekako Panem zaličio na modernu Kinu – moćni gradovi i porobljena, siromašna provincija bez prava glasa), na društvo spektakla i televiziju kao opijum za mase. Znam da se može naći gomila logičkih zamerki vezanih za društveno uređenje, ali to nije baš primereno raditi kada je u pitanju SF, fantazija, postapokalipsa ili alternativna istorija. The Hunger Games serijal žrtvuje unutarnju logiku radi referenci na stvarni svet i to je potpuno u redu i legitimno.

A Hoffman? Dobar, kao po običaju. Ali bih svejedno više voleo da mu je neki drugi film bio poslednji, testamentarni. Postoje granice dokle glumac može otići sa ulogom u blockbusteru.

The Devil You Know

2013.

režija: James Oakley

scenario: Alex Michaelidis

uloge: Lena Olin, Rosamund Pike, Dean Winters, Molly Price, Jennifer Lawrence

The Devil You Know je trash, abortiran projekat od samog početka, kojem je trebalo 8 godina od snimanja da bi konačno bio dostupan publici. Traje tek nešto više od sat vremena, ali se čini kao da traje godinu dana, ništa se zapravo ne dešava, nema neke drame, niti uzbuđenja, iako je etiketiran kao triler i drama. Zapravo, film ima neku ideju, ali ona ostaje nerazrađena.

Dakle, imamo nekadašnju filmsku zvezdu Catherine (Olin) koja se povukla iz Hollywooda nakon misterioznog ubistva njenog bogatog muža. I imamo njenu kćerku Zoe (Pike), koja pokušava da se probije kao glumica, i upravo je dobila svoju prvu glavnu ulogu, doduše u malom, nezavisnom filmu. Majka i kćerka imaju turbulentan odnos oduvek, majka ima strast za žestoka pića i tablete za spavanje, a kćerka voli da spletkari, iako ona to naziva šalom. Između njih je majčin dosta mlađi muž, Jake (Winters) koji ima aferu sa Zoe. Da bi bilo zanimljivije, imamo i majčinu sekretaricu, asistentkinju, šta god, koja se šunja okolo i prisluškuje. A “high concept” filma je ucena, engl. blackmail (“crna pošta”), odnosno preteća pisma na crnom papiru u crnoj koverti koja Catherine dobija, kada najavi svoj povratak u glumačke vode. Ni taj povratak nije naivan, jer čini se da Catherine mora biti u centru pažnje i ne može da podnese da njena kćerka bude slavnija od nje.

Ono što sledi se ne može nazvati radnjom, jer reditelj pokazuje interes za nelogične krupne kadrove nogu i pokazivanje svog modnog znanja, jer se Catherine i Zoe presvlače kad god stignu i u svakoj sceni imaju drugačiju haljinu i frizuru. Iako su Lena Olin i Rosamund Pike u najmanju ruku solidne glumice, na ekranu deluju ukočeno, što zbog nikakve karakterizacije likova, što zbog neprirodnog, ukočenog dijaloga koji nije moguće ležerno izgovoriti. Ovakve filmove obično snimaju autori na zalasku karijere, i cilj im je prvenstveno iživljavanje autorskih frustracija (primer je donekle sličan Schraderov poslednji film The Canyons), ali Oakleyu je ovo prvenac, barem što se tiče dugometražnog (srednjemetražnog?) filma, i reditelj treba da puca od inspiracije ili da bude svestan svoje pozicije i napravi zanatski korektan film. The Devil You Know to nije, i nema ga razloga gledati.

Osim jednog, ali to je komad trivije. Ovaj film je toliko sjeban projekat u produkcijskom smislu da je to prosto fascinantno. Snimljen je krajem 2005. godine, ali nije ušao u distribuciju, pa su se producenti dosetili 8 (i slovima: osam) godina kasnije da ga izdaju, makar na internetu. Razlog za to je Jennifer Lawrence, koja je sada jedna od najvećih zvezda u Hollywoodu, sa ulogama kako u blockbusterima (The Hunger Games, The Avengers), tako i u takozvanim “Oscar” filmovima. U vreme snimanja ovog filma, glumica je imala 15 godina, i bila je na početku svog glumačkog obrazovanja u New Yorku, da bi tek 4 godine kasnije postala poznata zahvaljujući filmu Winter's Bone.

Dakle, The Devil You Know je zanimljiv kao komad trivije iz karijere Jennifer Lawrence, opskurni trash koji nije lako naći. Budimo iskreni, mlada glumica je imala još neke ugovorene obaveze iz perioda pre nego što se proslavila, pa smo pre nešto više od godinu dana gledali skromni horor The House At The End of The Street, koji je pokupio solidnu zaradu. The Devil You Know pokušava isto, samo na internetu, vozeći se na ideji da bi publika volela da vidi mladu zvezdu u prvoj filmskoj ulozi. Nemojte se zavaravati, Lawrencova nema nikakvu bitnu ulogu, nema nijednu repliku, i pojavljuje se u tri kratke flashback scene, kao tinejdžerska verzija Rosamund Pike sa posvetljenom kosom da bi ličila na nju.

Istini za volju, na internetu je dostupna i čudnija trivia vezana za Jennifer Lawrence, nekakvi reality show programi iz vremena kada je glumica imala 14 godina, ali to je manje važno. The Devil You Know za Jennifer Lawrence može biti ono što je Tamna strana sunca (Božidar “Bota” Nikolić, 1988) za Brada Pitta, uz jednu malu razliku. Slavni glumac je mogao (teoretski) da pokupuje sve kopije filma kada su ga distributeri otkrili i izdali na video-kaseti ili DVD-u. Jennifer Lawrence nije u toj poziciji, film ima isključivo digitalno izdanje.