The Hunger Games: Mockingjay Part 2

2015.

režija: Framcis Lawrence

scenario: Petter Craig, Danny Strong (prema romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Phillip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Willow Shields, Sam Clafin, Mareshala Ali, Jena Malone, Elizabeth Banks, Jeffrey Wright, Stanley Tucci, Natalie Dormer, Evan Ross

Evo, jedna franšiza je konačno došla do svog kraja, ovog puta stvarno. Sa njom do svog prirodnog kraja, barem u ovom ciklusu ideja, polako dolazi i ceo trend distopijskih “young adult” filmova, zapravo ekranizacija takvih popularnih romana. Sredstva su se iscrpela, publika se zasitila, sumnjam da će se neko usuditi započeti neki novi serijal. Studijima ostaje da odrade šta su započeli, završe trilogije i tetralogije i podvuku crtu. Jedno je jasno: svi ti filmovi i serijali će se nužno posmatrati u svetlu The Hunger Games i sa njime porediti.

Za razliku od prva dva filma koja su se uz sve svoje tipično blockbusterske nedostatke ipak činila svežim, sa trećim i četvrtim delom nešto ozbiljno ne štima. Prvi i logičan razlog je razvlačenje materijala da bi se od jedne, doduše obimnije knjige nekako istisnula dva filma od po dva sata i četvrt. U tom smislu je “drugi deo finalnog dela trilogije” nešto bolji i dinamičniji od svog prethodnika, ali ipak nedovoljno da bi stajao kao samostalan film. Sve se, dakle, uz manje ili više truda moglo stisnuti u jedan deo, uz preskakanje dosadnih delova i praznog hoda. Lionsgate studio bi žrtvovao nešto zarade u svrhu kompaktnijeg i boljeg serijala, oba Mockingjay filma su snimana istovremeno, ali to očito nije bio cilj.

Finansijsku logiku na stranu (franšize su navlakuša same po sebi, ako se jednom ukačimo, gledaćemo svaki sledeći nastavak), nijedan od ta dva filma ne uspeva da održi balans između akcije i pozadinske priče kao prva dva i zapravo ne uspeva da poentira. Naša pažnja se rasipa na manje bitne stvari, poput otrcanog ljubavnog trougla, sve više sporednih likova kojima je sve teže naći neku funkciju i vratolomne obrate koji avanture naše Katniss Everdeen približavaju logici kompjuterske igrice.

Dakle, pobuna se približava kraju, a Katniss (Lawrence) nije samo njeno zaštitno lice, ma koliko to de facto vođa i buduća predsednica Alma Coin (Moore) i njena desna ruka i glavni strateg Plutarch Heavensbee (Hoffman) to želeli. Na Katniss se vide tragovi umora, ali ona još nije, niti će biti spremna da se podredi tuđem višem cilju. Očajničke borbe su u toku i Katniss je sebi zadala cilj da ona lično svojim rukama (odnosno lukom i strelom) ubije predsednika Snowa (Sutherland), ali za pretpostaviti je da će i on pružiti otpor, ali i da predsednica Coin i Plutarch računaju i na taj otpor i na Katnissinu rešenost, pa oko tog mita mogu ustrojiti svoju buduću diktaturu.

Ono što bi trebalo biti borba jedne devojke same sa sobom, ali i sa celim svetom da očuva nezavisnost i lični integritet u kovitlacu događaja u kojem se našla slučajno ili voljom više sile, pretvoreno je u generički spektakl, dosta sličan onom kojem su prva dva dela oštro kritikovala. Čak se tu ne radi ni o ljubavnom trouglu koji je razrešen odmah na početku filma, koliko o formuli “red akcijanja, red torokanja”, ređe kontemplacije, a češće rekapitulacije viđenog. Neke od tih epizoda skreću ka klasičnom SF-u, neke čak i prema hororu, i to bi verovatno bolje izgledalo u nekom drugom filmu. Mračna atmosfera je održana, likovi ginu kao na pokretnoj traci, među njima i epizodisti za koje smo se već na neki način vezali, na ekranu i van njega, rat je pakao, a i ono što dolazi posle njega.

Sad, tih epizodista je ionako previše da bismo ih sve uredno ispratili, a autori jednaostavno osećaju potrebu da ih daju, pa makar u ne baš potrebnim cameo ulogama. Tako će Stanley Tucci kao nekadašnji voditelj Caesar imati samo jedno “uključenje” kao čitač vesti, Effie (Banks) možda dve-tri potpuno nepotrebne scene da se pokaže u stilu “i ja sam tu”, a ekipa nekadašnjih pobednika, uključujući tu i Katnissinog mentora Heymitcha (Harrelson), popunjava kvotu što preživelih, što poginulih u akciji. Nije da pojedine scene nemaju svojih čari, kao cinični odmak od celog tog marketinškog koncepta “ptice rugalice” koji demonstrira Johanna (Malone) ili standardno zlobni predsednik Snow, pa čak i cinični Heymitch, ali to svejedno nije dovoljno.

Jedna od čari prva dva The Hunger Games filma je bila i ta da je franšiza rasla zajedno sa Jennifer Lawrence kao svojom glavnom zvezdom. U prvom filmu, ona je bila glumica koja obećava i koja je izabrana zbog svoje uloge u indie filmu Winter's Bone. U drugom je već bila “oscarovka” i jedna od većih hollywoodskih zvezda u datom trenutku. Već u trećem je evidentno da je ona ulogu Katniss prerasla i da joj to nije izazov. Što se franšiza tiče, ima je u Marvelu. Što se glumačkih zadataka tiče, Katniss je ispod njenog sadašnjeg nivoa. To, naravno, ne znači da Jennifer Lawrence neće izvesti poneki fascinantan trik, makar jednim jedva primetnim gestom, ali to je otprilike sve što može izvesti u cilju izdizanja lika.

Ma koliko ja nju voleo, cenio i rado gledao, ona ipak nije razlog zašto sam pogledao ceo The Hunger Games serijal, iako sam već negde na drugom delu predviđao u kom pravcu će ići i bio uglavnom u pravu. Nije to bila ni stidljivo natuknuta politička pozadina filma, u smislu rasprave između diktature i revolucije, te revolucionarne pravde i sistemskih rešenja. Nije razlog ni poduža lista dobrih i vrhunskih glumaca u epizodnim ulogama (čak sam razočaran sa ulogom koju je ostvarila Julianne Moore).

Razlog je Phillip Seymour Hoffman i njegov filmski testament. Iako je od njegove smrti prošlo već više od dve godine, teško se navikavam da ću ga od sada gledati samo u stari(ji)m filmovima, ne i u potpuno novim. Bio je odličan glumac, ni u jednoj ulozi loš i lenj, nikad nije otaljavao. Bio je pamtljiv i činilo se da zaista uživa u glumi. Ova dva franšizna filma su njegova poslednja dva. Dobar je on, čak odličan, onoliko koliko je to moguće. Koliko to franšiza dozvoljava. Možda je ovakva glumčina zaslužila impozantniji film za testament. Znam samo da mi njegovo prisustvo u filmovima jako nedostaje.