The Hunger Games: Mockingjay Part 2

2015.

režija: Framcis Lawrence

scenario: Petter Craig, Danny Strong (prema romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Phillip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Willow Shields, Sam Clafin, Mareshala Ali, Jena Malone, Elizabeth Banks, Jeffrey Wright, Stanley Tucci, Natalie Dormer, Evan Ross

Evo, jedna franšiza je konačno došla do svog kraja, ovog puta stvarno. Sa njom do svog prirodnog kraja, barem u ovom ciklusu ideja, polako dolazi i ceo trend distopijskih “young adult” filmova, zapravo ekranizacija takvih popularnih romana. Sredstva su se iscrpela, publika se zasitila, sumnjam da će se neko usuditi započeti neki novi serijal. Studijima ostaje da odrade šta su započeli, završe trilogije i tetralogije i podvuku crtu. Jedno je jasno: svi ti filmovi i serijali će se nužno posmatrati u svetlu The Hunger Games i sa njime porediti.

Za razliku od prva dva filma koja su se uz sve svoje tipično blockbusterske nedostatke ipak činila svežim, sa trećim i četvrtim delom nešto ozbiljno ne štima. Prvi i logičan razlog je razvlačenje materijala da bi se od jedne, doduše obimnije knjige nekako istisnula dva filma od po dva sata i četvrt. U tom smislu je “drugi deo finalnog dela trilogije” nešto bolji i dinamičniji od svog prethodnika, ali ipak nedovoljno da bi stajao kao samostalan film. Sve se, dakle, uz manje ili više truda moglo stisnuti u jedan deo, uz preskakanje dosadnih delova i praznog hoda. Lionsgate studio bi žrtvovao nešto zarade u svrhu kompaktnijeg i boljeg serijala, oba Mockingjay filma su snimana istovremeno, ali to očito nije bio cilj.

Finansijsku logiku na stranu (franšize su navlakuša same po sebi, ako se jednom ukačimo, gledaćemo svaki sledeći nastavak), nijedan od ta dva filma ne uspeva da održi balans između akcije i pozadinske priče kao prva dva i zapravo ne uspeva da poentira. Naša pažnja se rasipa na manje bitne stvari, poput otrcanog ljubavnog trougla, sve više sporednih likova kojima je sve teže naći neku funkciju i vratolomne obrate koji avanture naše Katniss Everdeen približavaju logici kompjuterske igrice.

Dakle, pobuna se približava kraju, a Katniss (Lawrence) nije samo njeno zaštitno lice, ma koliko to de facto vođa i buduća predsednica Alma Coin (Moore) i njena desna ruka i glavni strateg Plutarch Heavensbee (Hoffman) to želeli. Na Katniss se vide tragovi umora, ali ona još nije, niti će biti spremna da se podredi tuđem višem cilju. Očajničke borbe su u toku i Katniss je sebi zadala cilj da ona lično svojim rukama (odnosno lukom i strelom) ubije predsednika Snowa (Sutherland), ali za pretpostaviti je da će i on pružiti otpor, ali i da predsednica Coin i Plutarch računaju i na taj otpor i na Katnissinu rešenost, pa oko tog mita mogu ustrojiti svoju buduću diktaturu.

Ono što bi trebalo biti borba jedne devojke same sa sobom, ali i sa celim svetom da očuva nezavisnost i lični integritet u kovitlacu događaja u kojem se našla slučajno ili voljom više sile, pretvoreno je u generički spektakl, dosta sličan onom kojem su prva dva dela oštro kritikovala. Čak se tu ne radi ni o ljubavnom trouglu koji je razrešen odmah na početku filma, koliko o formuli “red akcijanja, red torokanja”, ređe kontemplacije, a češće rekapitulacije viđenog. Neke od tih epizoda skreću ka klasičnom SF-u, neke čak i prema hororu, i to bi verovatno bolje izgledalo u nekom drugom filmu. Mračna atmosfera je održana, likovi ginu kao na pokretnoj traci, među njima i epizodisti za koje smo se već na neki način vezali, na ekranu i van njega, rat je pakao, a i ono što dolazi posle njega.

Sad, tih epizodista je ionako previše da bismo ih sve uredno ispratili, a autori jednaostavno osećaju potrebu da ih daju, pa makar u ne baš potrebnim cameo ulogama. Tako će Stanley Tucci kao nekadašnji voditelj Caesar imati samo jedno “uključenje” kao čitač vesti, Effie (Banks) možda dve-tri potpuno nepotrebne scene da se pokaže u stilu “i ja sam tu”, a ekipa nekadašnjih pobednika, uključujući tu i Katnissinog mentora Heymitcha (Harrelson), popunjava kvotu što preživelih, što poginulih u akciji. Nije da pojedine scene nemaju svojih čari, kao cinični odmak od celog tog marketinškog koncepta “ptice rugalice” koji demonstrira Johanna (Malone) ili standardno zlobni predsednik Snow, pa čak i cinični Heymitch, ali to svejedno nije dovoljno.

Jedna od čari prva dva The Hunger Games filma je bila i ta da je franšiza rasla zajedno sa Jennifer Lawrence kao svojom glavnom zvezdom. U prvom filmu, ona je bila glumica koja obećava i koja je izabrana zbog svoje uloge u indie filmu Winter's Bone. U drugom je već bila “oscarovka” i jedna od većih hollywoodskih zvezda u datom trenutku. Već u trećem je evidentno da je ona ulogu Katniss prerasla i da joj to nije izazov. Što se franšiza tiče, ima je u Marvelu. Što se glumačkih zadataka tiče, Katniss je ispod njenog sadašnjeg nivoa. To, naravno, ne znači da Jennifer Lawrence neće izvesti poneki fascinantan trik, makar jednim jedva primetnim gestom, ali to je otprilike sve što može izvesti u cilju izdizanja lika.

Ma koliko ja nju voleo, cenio i rado gledao, ona ipak nije razlog zašto sam pogledao ceo The Hunger Games serijal, iako sam već negde na drugom delu predviđao u kom pravcu će ići i bio uglavnom u pravu. Nije to bila ni stidljivo natuknuta politička pozadina filma, u smislu rasprave između diktature i revolucije, te revolucionarne pravde i sistemskih rešenja. Nije razlog ni poduža lista dobrih i vrhunskih glumaca u epizodnim ulogama (čak sam razočaran sa ulogom koju je ostvarila Julianne Moore).

Razlog je Phillip Seymour Hoffman i njegov filmski testament. Iako je od njegove smrti prošlo već više od dve godine, teško se navikavam da ću ga od sada gledati samo u stari(ji)m filmovima, ne i u potpuno novim. Bio je odličan glumac, ni u jednoj ulozi loš i lenj, nikad nije otaljavao. Bio je pamtljiv i činilo se da zaista uživa u glumi. Ova dva franšizna filma su njegova poslednja dva. Dobar je on, čak odličan, onoliko koliko je to moguće. Koliko to franšiza dozvoljava. Možda je ovakva glumčina zaslužila impozantniji film za testament. Znam samo da mi njegovo prisustvo u filmovima jako nedostaje.

The Hunger Games: Mockingjay Part 1

2014.

režija: Francis Lawrence

scenario: Peter Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks, Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci

Ne bih da se ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari, ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije, finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge. Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći, četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da nemam pojma.

Međutim, posebno mi ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako, knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1” filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok (“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada naslabiji deo serijala.

Prvi deo je bio žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom, društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom spektru i uvodi neke nove likove.

Radnja se nastavlja izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha (Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13 za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune. Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje, pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande, Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za Katniss je namenjena uloga lica revolucije.

U međuvremenu, pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada, Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune. Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale (Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.

Utisak je, naročito u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena, diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i, naravno, “cliffhanger” za nastavak.

Uostalom, The Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog. Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.

Druga zanimljiva stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde, ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.

Malo razočaranje je i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje. Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak o filmu.

Međutim, ja se na serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan, konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games, ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do solidni filmovi, to je već druga stvar.

The Hunger Games: Catching Fire

2013.

režija: Francis Lawrence

scenario: Simon Beaufoy, Michael Arndt (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Sam Claffin, Elizabeth Banks, Jena Malone, Stanley Tucci, Woody Harrelson, Philip Seymour Hoffman, Donald Sutherland, Lenny Kravitz, Amanda Plummer

Ne volim blockbustere, ne volim generičke formule po kojima se odvija priča, ne volim šlepanje na efekte. Nije da imam išta protiv njih, moralno ili drugačije, puno ljudi guta takve filmove i oni se prosto moraju snimati. Kao i u svakom drugom poslu, cilj velikih produkcijskih kuća je zarada, i matematika je jasna: treba naći materijal sa izvornom fan-bazom (što je baza šira, to bolje) i ako je moguće iz dve knjige iscediti tri filma, iz tri knjige četiri, i tako dalje. Treba naći atrkaktivne glumce i pouzdanog reditelja, scenariste, montažera, direktora fotografije, izabrati pravu muziku, odabrati efekte (CGI ili mehanički), format snimanja, montirati “trailer” i završiti sa “clifhangerom”, ne bi li se publika vratila sledeće godine.

Imao sam čvrstu nameru da pustim da The Hunger Games serijal prođe pored mene, kao što su prošli i drugi serijali tog tipa, bilo o super-herojima, bilo o teen vampirima, bilo o školici za čarobnjake. Iako volim Tolkiena, rešio sam da me nije briga za razvlačenje Hobbita kao svojevrsni “reboot” prethodne (u filmskom smislu) The Lord of The Rings trilogije. Generalno ne volim filmove koji se snimaju u nameri da se nastavljaju do u nedogled. U retkim slučajevima me privuku određena glumačka ili rediteljska imena da pogledam neki takav film. Iako sam popriličan fan Jennifer Lawrence i mišljenja sam da devojka ima neviđen raspon uloga za svoje godine, bilo mi je jasno da se uloga u The Hunger Games u velikoj meri temelji na ulozi u Winter's Bone, pa nisam hteo da rizikujem i pokvarim utisak.

A onda je jednog dana Philip Seymour Hoffman otkrio da je najbolji način da napustiš ovaj svet sa iglom u veni (što ne osuđujem), a The Hunger Games serijal je njegova poslednja glumačka zaostavština. Hoffmana jako poštujem kao glumca sa dosta karaktera, integriteta i versatilnosti, kao glumca koji je studiozno pristupao svom poslu i uspevao da ostvari veoma različite uloge sa dozom gracioznosti i suptilnosti. Dakle, osećaj obaveze prema pokojniku me je naterao da pogledam The Hunger Games, da nadoknadim propušteno (iako ga nema u prvom filmu, serijal je koncipiran tako da je skoro nemoguće uskočiti u radnju na drugom nastavku) i nastavim sa gledanjem.

 

Moram reći da me se nije dojmilo ono što sam pročitao o književnoj trilogiji. Jasno su se videli razni nabacani uticaji, od mitoloških (motiv žrtve kao u mitu o Tezeju i Minotauru), preko istorijskih (aluzije na Stari Rim) i književnih do filmskih. Ima tu svega, od Goldinga, preko svih mogućih varijacija na temu postapokalipse, do kritike nasilnog sporta i društva spektakla, pa čak do socijalnog i političkog aspekta koji se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane, podela diktatorske države Panem na Capitol i Distrikte je jasna podela na dekadentne bogataše i brojnu potlačenu sirotinju u stilu klasične “Occupy” ideologije, dok je sa druge strane u pitanju podela na obične ljude koji žele slobodu i svemoćnu centralističku državu kojom upravljaju dekadentne elitističke pederčine, na tragu klasične “Tea Party” ideologije. Prvi film je ostavljao mogućnost tumačenja u oba ključa, jer su elita i predsednik Snow (Sutherland) oslobođeni svakog ideološkog konteksta. Naravno, takvo detinjasto kalkulanstvo ne može nikom biti privlačno, pa na kraju vređa i dobrostojeće ljude različitih uverenja i životnih stilova i gay populaciju, čija je kitnjastost poslužila kao stilski uzor za elitu.

Da ne ulazim u priču o prvom delu, to ipak nije tema ovde, samo bih istakao nekoliko informacija i utisaka. Jennifer Lawrence je sjajan izbor za Katniss zbog survivalističke komponente uloge, onoga što je već maestralno demonstrirala u Winter's Bone, gde je delovala prirodno kao naturščik koji igra samog sebe (Jennifer je već tada bila profesionalna glumica sa stalnom newyorškom adresom, iako je rodom iz Kentuckija). U prvom delu, ona je bila zvezda u nastajanju, kao što je Katniss tek upoznavala prirodu sveta oko sebe i pravila igre. U nastavku su obe porasle, Jennifer Lawrence je “oscarovka” i mega-zvezda čije se ime može prevesti u nimalo skromne sume novca, a Katniss je postala heroina nacije i simbol otpora, pobednica smrtonosnog ritualnog takmičenja koja je uspela da prekrši pravila i ostane nekažnjena. Isto tako je i franšiza porasla: budžet je dupliran, a pored već atraktivnih imena su dovedena nova. Problemi su otklonjeni u hodu, Gary Ross, reditelj sa solidnom reputacijom, ali sa manjkom veštine za režiju akcionih scena je zamenjen sa Francisom Lawrencom (I Am Legend), veteranom režije video-spotova kome akcione scene i egzibicije sa efektima bolje leže. Umesto napornog “shaky-cama” i nespretnih uglova, sada imamo stabilniju sliku. Da napomenem još jednu stvar, prvi film je pomalo patio od The Matrix sindroma: trećina ekspozicije u kojoj su dati likovi i kompletna kosmologija i dve trećine dosadnjikave akcije, dok je u Catching Fire situacija obrnuta: imamo dve trećine šire priče, razvoja likova, njihovih odnosa, dok se samo poslednja trećina bavi samim Igrama.

 

Dakle, Katniss i Peeta (Hutcherson) su slavljeni kao heroji, ali su svesni da je ceo njihov show bio namešten. Katniss pritom nije ravnodušna ni prema Galeu (Hemsworth), koji dobija malo karaktera u odnosu na prvi deo. Za razliku od Twilighta i sličnih pizdarija, ovde su životi u igri, tako da ljubavni trougao između njih ne dolazi u fokus. Katniss je iz Igara izašla oštećena, i svesna je da opasnost nije prošla. Jasno joj je da je ona premala da promeni tok istorije, i nikako ne bi da bude vesnik revolucije, kao što ne bi da bude marioneta u rukama Capitola. Kao što običaj nalaže, Katniss i Peeta moraju da odu na turneju po Distriktima i obrate se publici, iskažu poštovanje za poginule protivnike i sve u tom stilu. U Distriktima se sprema revolucija i predsednik ucenjuje Katniss da mu pomogne da nemire smiri tako što će davati pomirljive izjave u slavu Capitola. Da stvar bude rizičnija, sledeće Igre su 75. po redu i predsednik ima pravo da na svakih 25 godina organizuje specijal, a sada je rešio da to bude specijal sa bivšim pobednicima, od kojih svaki može da predstavlja iskru otpora. A tu je i novi “game master”, kreator igara po imenu Plutarch (Hoffman), čovek uglađenih manira, ali ne baš čistih namera.

Kako ima više prostora za priču i likove, tako se vraćaju stari poznanici: Woody Harrelson kao Katnissin i Peetin mentor Haymitch, Elizabeth Banks kao ceremonijal-majstorica Effie Trinkett, još uvek ludački stilizovana kao mešavina Lady Gage i Marie Antoinette, Lenny Kravitz kao modni kreator i Stanley Tucci kao TV voditelj sa čudnom perikom. Oni su malo “utišani”, manje kitnjasti u odnosu na prethodni film, i to je dobar potez. Tako je data šansa Donaldu Sutherlandu da zablista u punom sjaju diktatorske zlobe, što je posebno vidljivo u scenama sa Hoffmanom.

Novi likovi stupaju na scenu u vidu drugih takmičara, bivših pobednika različitih namera. Tu imamo razne likove, autistične tehnološki nadarene fajtere koji su ubijali svoje protivnike pomoću scenografije i efekata u areni za Igre, majstora za ubijanje u vodi, majstor za skrivanje... Isprva nije jasno sa kim će se Katniss i Peeta udružiti i sa kim bi to bilo najuputnije, ali je jasno da takmičari imaju različite namere koje će doći do izražaja kako u ovom delu filma, tako i u nastavcima.

 

Tu se vidi nezahvalna pozicija drugog dela, koji služi kao vezivno tkivo između prvog koji mora biti intrigantan i trećeg i daljnjih, gde će doći do rasplamsavanja radnje, kulminacije i raspleta. Uzevši sve u obzir, Catching Fire je jako dobar drugi deo, dosta bolji nego u većini trilogija. Jedan od retkih nastavaka koji je bolji od prvog dela i koji nije lenj po pitanju kosmologije i priče, i koji nije samo i jedino vezivno tkivo. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, u pitanju je spoj solidne akcije, širenja priče i karakterizacije likova, posebno Katniss i negativaca, a Jennifer Lawrence i njene starije kolege svoj posao rade bez greške, režija je stabilna, a scenario jasan. Fotografija je ispravno obojena u hladne i tamne tonove, a efekti su pristojni.

Catching Fire je zabavan nastavak, može se ispostaviti i kao najbolji film u serijalu. Treća knjiga Mockingjay je podeljena u dva filma, a ako budu formata kao prva dva, dva sata i četvrt, slutim ogromne količine praznog hoda. Nadajmo se da će scenaristi iscediti više sadržaja nego što se čini da ga ima u knjizi. Sa drugim delom su odabrali pravu meru, i čini se, još više nego knjiga referirali na trenutno stanje u Americi i po svetu (meni je nekako Panem zaličio na modernu Kinu – moćni gradovi i porobljena, siromašna provincija bez prava glasa), na društvo spektakla i televiziju kao opijum za mase. Znam da se može naći gomila logičkih zamerki vezanih za društveno uređenje, ali to nije baš primereno raditi kada je u pitanju SF, fantazija, postapokalipsa ili alternativna istorija. The Hunger Games serijal žrtvuje unutarnju logiku radi referenci na stvarni svet i to je potpuno u redu i legitimno.

A Hoffman? Dobar, kao po običaju. Ali bih svejedno više voleo da mu je neki drugi film bio poslednji, testamentarni. Postoje granice dokle glumac može otići sa ulogom u blockbusteru.