The Hunger Games: Catching Fire

2013.

režija: Francis Lawrence

scenario: Simon Beaufoy, Michael Arndt (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Sam Claffin, Elizabeth Banks, Jena Malone, Stanley Tucci, Woody Harrelson, Philip Seymour Hoffman, Donald Sutherland, Lenny Kravitz, Amanda Plummer

Ne volim blockbustere, ne volim generičke formule po kojima se odvija priča, ne volim šlepanje na efekte. Nije da imam išta protiv njih, moralno ili drugačije, puno ljudi guta takve filmove i oni se prosto moraju snimati. Kao i u svakom drugom poslu, cilj velikih produkcijskih kuća je zarada, i matematika je jasna: treba naći materijal sa izvornom fan-bazom (što je baza šira, to bolje) i ako je moguće iz dve knjige iscediti tri filma, iz tri knjige četiri, i tako dalje. Treba naći atrkaktivne glumce i pouzdanog reditelja, scenariste, montažera, direktora fotografije, izabrati pravu muziku, odabrati efekte (CGI ili mehanički), format snimanja, montirati “trailer” i završiti sa “clifhangerom”, ne bi li se publika vratila sledeće godine.

Imao sam čvrstu nameru da pustim da The Hunger Games serijal prođe pored mene, kao što su prošli i drugi serijali tog tipa, bilo o super-herojima, bilo o teen vampirima, bilo o školici za čarobnjake. Iako volim Tolkiena, rešio sam da me nije briga za razvlačenje Hobbita kao svojevrsni “reboot” prethodne (u filmskom smislu) The Lord of The Rings trilogije. Generalno ne volim filmove koji se snimaju u nameri da se nastavljaju do u nedogled. U retkim slučajevima me privuku određena glumačka ili rediteljska imena da pogledam neki takav film. Iako sam popriličan fan Jennifer Lawrence i mišljenja sam da devojka ima neviđen raspon uloga za svoje godine, bilo mi je jasno da se uloga u The Hunger Games u velikoj meri temelji na ulozi u Winter's Bone, pa nisam hteo da rizikujem i pokvarim utisak.

A onda je jednog dana Philip Seymour Hoffman otkrio da je najbolji način da napustiš ovaj svet sa iglom u veni (što ne osuđujem), a The Hunger Games serijal je njegova poslednja glumačka zaostavština. Hoffmana jako poštujem kao glumca sa dosta karaktera, integriteta i versatilnosti, kao glumca koji je studiozno pristupao svom poslu i uspevao da ostvari veoma različite uloge sa dozom gracioznosti i suptilnosti. Dakle, osećaj obaveze prema pokojniku me je naterao da pogledam The Hunger Games, da nadoknadim propušteno (iako ga nema u prvom filmu, serijal je koncipiran tako da je skoro nemoguće uskočiti u radnju na drugom nastavku) i nastavim sa gledanjem.

 

Moram reći da me se nije dojmilo ono što sam pročitao o književnoj trilogiji. Jasno su se videli razni nabacani uticaji, od mitoloških (motiv žrtve kao u mitu o Tezeju i Minotauru), preko istorijskih (aluzije na Stari Rim) i književnih do filmskih. Ima tu svega, od Goldinga, preko svih mogućih varijacija na temu postapokalipse, do kritike nasilnog sporta i društva spektakla, pa čak do socijalnog i političkog aspekta koji se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane, podela diktatorske države Panem na Capitol i Distrikte je jasna podela na dekadentne bogataše i brojnu potlačenu sirotinju u stilu klasične “Occupy” ideologije, dok je sa druge strane u pitanju podela na obične ljude koji žele slobodu i svemoćnu centralističku državu kojom upravljaju dekadentne elitističke pederčine, na tragu klasične “Tea Party” ideologije. Prvi film je ostavljao mogućnost tumačenja u oba ključa, jer su elita i predsednik Snow (Sutherland) oslobođeni svakog ideološkog konteksta. Naravno, takvo detinjasto kalkulanstvo ne može nikom biti privlačno, pa na kraju vređa i dobrostojeće ljude različitih uverenja i životnih stilova i gay populaciju, čija je kitnjastost poslužila kao stilski uzor za elitu.

Da ne ulazim u priču o prvom delu, to ipak nije tema ovde, samo bih istakao nekoliko informacija i utisaka. Jennifer Lawrence je sjajan izbor za Katniss zbog survivalističke komponente uloge, onoga što je već maestralno demonstrirala u Winter's Bone, gde je delovala prirodno kao naturščik koji igra samog sebe (Jennifer je već tada bila profesionalna glumica sa stalnom newyorškom adresom, iako je rodom iz Kentuckija). U prvom delu, ona je bila zvezda u nastajanju, kao što je Katniss tek upoznavala prirodu sveta oko sebe i pravila igre. U nastavku su obe porasle, Jennifer Lawrence je “oscarovka” i mega-zvezda čije se ime može prevesti u nimalo skromne sume novca, a Katniss je postala heroina nacije i simbol otpora, pobednica smrtonosnog ritualnog takmičenja koja je uspela da prekrši pravila i ostane nekažnjena. Isto tako je i franšiza porasla: budžet je dupliran, a pored već atraktivnih imena su dovedena nova. Problemi su otklonjeni u hodu, Gary Ross, reditelj sa solidnom reputacijom, ali sa manjkom veštine za režiju akcionih scena je zamenjen sa Francisom Lawrencom (I Am Legend), veteranom režije video-spotova kome akcione scene i egzibicije sa efektima bolje leže. Umesto napornog “shaky-cama” i nespretnih uglova, sada imamo stabilniju sliku. Da napomenem još jednu stvar, prvi film je pomalo patio od The Matrix sindroma: trećina ekspozicije u kojoj su dati likovi i kompletna kosmologija i dve trećine dosadnjikave akcije, dok je u Catching Fire situacija obrnuta: imamo dve trećine šire priče, razvoja likova, njihovih odnosa, dok se samo poslednja trećina bavi samim Igrama.

 

Dakle, Katniss i Peeta (Hutcherson) su slavljeni kao heroji, ali su svesni da je ceo njihov show bio namešten. Katniss pritom nije ravnodušna ni prema Galeu (Hemsworth), koji dobija malo karaktera u odnosu na prvi deo. Za razliku od Twilighta i sličnih pizdarija, ovde su životi u igri, tako da ljubavni trougao između njih ne dolazi u fokus. Katniss je iz Igara izašla oštećena, i svesna je da opasnost nije prošla. Jasno joj je da je ona premala da promeni tok istorije, i nikako ne bi da bude vesnik revolucije, kao što ne bi da bude marioneta u rukama Capitola. Kao što običaj nalaže, Katniss i Peeta moraju da odu na turneju po Distriktima i obrate se publici, iskažu poštovanje za poginule protivnike i sve u tom stilu. U Distriktima se sprema revolucija i predsednik ucenjuje Katniss da mu pomogne da nemire smiri tako što će davati pomirljive izjave u slavu Capitola. Da stvar bude rizičnija, sledeće Igre su 75. po redu i predsednik ima pravo da na svakih 25 godina organizuje specijal, a sada je rešio da to bude specijal sa bivšim pobednicima, od kojih svaki može da predstavlja iskru otpora. A tu je i novi “game master”, kreator igara po imenu Plutarch (Hoffman), čovek uglađenih manira, ali ne baš čistih namera.

Kako ima više prostora za priču i likove, tako se vraćaju stari poznanici: Woody Harrelson kao Katnissin i Peetin mentor Haymitch, Elizabeth Banks kao ceremonijal-majstorica Effie Trinkett, još uvek ludački stilizovana kao mešavina Lady Gage i Marie Antoinette, Lenny Kravitz kao modni kreator i Stanley Tucci kao TV voditelj sa čudnom perikom. Oni su malo “utišani”, manje kitnjasti u odnosu na prethodni film, i to je dobar potez. Tako je data šansa Donaldu Sutherlandu da zablista u punom sjaju diktatorske zlobe, što je posebno vidljivo u scenama sa Hoffmanom.

Novi likovi stupaju na scenu u vidu drugih takmičara, bivših pobednika različitih namera. Tu imamo razne likove, autistične tehnološki nadarene fajtere koji su ubijali svoje protivnike pomoću scenografije i efekata u areni za Igre, majstora za ubijanje u vodi, majstor za skrivanje... Isprva nije jasno sa kim će se Katniss i Peeta udružiti i sa kim bi to bilo najuputnije, ali je jasno da takmičari imaju različite namere koje će doći do izražaja kako u ovom delu filma, tako i u nastavcima.

 

Tu se vidi nezahvalna pozicija drugog dela, koji služi kao vezivno tkivo između prvog koji mora biti intrigantan i trećeg i daljnjih, gde će doći do rasplamsavanja radnje, kulminacije i raspleta. Uzevši sve u obzir, Catching Fire je jako dobar drugi deo, dosta bolji nego u većini trilogija. Jedan od retkih nastavaka koji je bolji od prvog dela i koji nije lenj po pitanju kosmologije i priče, i koji nije samo i jedino vezivno tkivo. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, u pitanju je spoj solidne akcije, širenja priče i karakterizacije likova, posebno Katniss i negativaca, a Jennifer Lawrence i njene starije kolege svoj posao rade bez greške, režija je stabilna, a scenario jasan. Fotografija je ispravno obojena u hladne i tamne tonove, a efekti su pristojni.

Catching Fire je zabavan nastavak, može se ispostaviti i kao najbolji film u serijalu. Treća knjiga Mockingjay je podeljena u dva filma, a ako budu formata kao prva dva, dva sata i četvrt, slutim ogromne količine praznog hoda. Nadajmo se da će scenaristi iscediti više sadržaja nego što se čini da ga ima u knjizi. Sa drugim delom su odabrali pravu meru, i čini se, još više nego knjiga referirali na trenutno stanje u Americi i po svetu (meni je nekako Panem zaličio na modernu Kinu – moćni gradovi i porobljena, siromašna provincija bez prava glasa), na društvo spektakla i televiziju kao opijum za mase. Znam da se može naći gomila logičkih zamerki vezanih za društveno uređenje, ali to nije baš primereno raditi kada je u pitanju SF, fantazija, postapokalipsa ili alternativna istorija. The Hunger Games serijal žrtvuje unutarnju logiku radi referenci na stvarni svet i to je potpuno u redu i legitimno.

A Hoffman? Dobar, kao po običaju. Ali bih svejedno više voleo da mu je neki drugi film bio poslednji, testamentarni. Postoje granice dokle glumac može otići sa ulogom u blockbusteru.