2013.
režija: Paolo
Sorentino
scenario: Paolo
Sorentino, Umberto Contarello
uloge: Toni Servillo,
Carlo Verdone, Sabrina Ferilli, Carlo Buccirosso, Pamela Villoresi,
Galatea Ranzi, Luciano Virgilio, Giovanna Vignola
Za Paola Sorentina je
verovatno frustrirajuće, barem jednako koliko mu imponuje, poređenje
sa Federicom Fellinijem, ali u slučaju La grande bellezza to
je neizbežno. Počinje od naslova, koji nije daleko od La dolce
vitta, nastavlja se kroz tematsku bliskost sa navedenim filmom
(koja je dovoljno izražena da neki kritičari Sorentinov film
shvataju kao novo čitanje i rekontekstualizaciju Fellinijevog) i
kroz stil, kako pripovedački (anegdotaran, isprekidan, bez jasne
narativne linije), tako i vizuelni. Ima tu i karnevalsko-cirkuskog
humora, grotesknih likova i opsesije mladošću i lepotom.
Ali Sorentino nije ni
“ponovni dolazak” Federica Fellinija, niti jednostavni, nemisleći
plagijator. On je veliki savremeni autor, nešto što je italijanskom
filmu falilo već neko vreme. I više od svega, Sorentino je
poznavalac filma, njegove teorije, estetike, misije, poznavalac rada
kako starijih, tako i savremenih svetskih autora, filmski i ne samo
filmski intelektualac (da ne kažem filozof), sa svojim spektrom
tema, ideja i sa izgrađenim svojim stilom. I sa La grande bellezza
to potvrđuje.
La grande bellezza
(velika lepota) je ono što glavni lik, pisac Jep Gambardella
(Servillo) traži celog svog života. On je napisao jedan veliki
roman kada je tek došao u Rim i zbog toga mu je zacementirano mesto
u gradskoj intelektualnoj i društvenoj eliti. On je nekakav “arbiter
elegantiae”, nema potrebe ili inspiracije za daljim pisanjem romana
i radi kao novinar na temama koje su mu zanimljive, taman toliko da
održi svoj “lifestyle” i kontakte sa elitom. Ceo film je portret
te privilegovane rimske klike iz njegove perspektive, portret Rima
kao grada, ali i jedan duboki introspektivni pogled, podvlačenje
crte.
Film počinje na Jepov
65. rođendan, u dnevno doba, sa Jepom koji se nedaleko od grupe
turista poklanja Garibaldijevom spomeniku, na kojem piše “Rim
mrtvima”. Sledeća sekvenca se dešava na njegovoj rođendanskoj
zabavi, u njegovoj luksuznoj kući sa pogledom na Koloseum, gde je
specijalni gost potpuno prolupala bivša televizijska zvezda, gde
intelektualci i pseudo-intelektualci raspravljaju o Proustu i gde
starac dovikuje mladim montiranim i iskvarcanim devojkama (aluzija na
Berlusconija i bunga-bunga zabave, možda?) “hoću da te jebem”.
Jep sjajno navigira kroz oba sveta, kroz introspekciju i dekadenciju,
ali stižu ga godine kada treba zastati i pogledati svet drugim
očima.
Okrugli jubilej je samo
jedan od povoda. Drugi je smrt njegove prve ljubavi, devojke koju
vidimo u flashbackovima kao misterioznu, ćutljivu plavušu, devojke
koja ga je napustila, udala se za drugog, ali nije prestala da ga
voli. Refleksija možda počinje sa naznakom onog “šta bi bilo kad
bi bilo”, ali nije tako jednostavno. Jep shvata da je na neki način
profućkao svoj život, da je umoran, da nema više inspiracije, osim
da svojim kritičkim okom promatra i cinizmom se konfrontira sa
seratorima svih fela, sa pseudo-umetnicima, pseudo-intelektualcima i
pseudo-komunistima. On je svestan da mora nešto da promeni u svojoj
rutini, ali ne može. Najbliže toj prelomnoj tački promene dolazi
sa Ramonom (Ferilli), zavodljivom plesačicom i kćerkom svog
prijatelja – makroa, jedinom osobom koja je dovoljno bistra i
dovoljno iskrena da bi mu zagolicala maštu i pokrenula kreativne
sokove. Ali, Jep ostaje i bez nje...
Kao što sam rekao,
film ima veoma labavu narativnu strukturu, sačinjen je iz niza scena
koje su manje ili više hronološki poređane (uz par flashbackova u
prošlost, na kraj 60-ih ili početak 70-ih, kada se sve činilo
jednostavnijim) i koje funkcionišu same za sebe, manje ili više.
Dobar deo tih scena, možda čak i većina, ima nadrealne elemente i
svodi se na apsurd, ali to nije intelektualna onanija ni pokušaj
humora, nego se svaka scena uklapa u kontekst filma zato što se
uklapa u kontekst lika, u njegovo putovanje kroz prostor, vreme i
hodnike svoje duše. Film zavisi od Jepa kao lika u potpunosti (samim
tim od scenarija i spremnosti autora da uđu u dubinu lika) i od
stalnog Sorentinovog glumca Tonija Servilla. Ostali likovi su manje
ili više kulisa, iako se za neke vidi da su Jepovi bliski
prijatelji, a za druge da su njegovi slučajni poznanici. Za
četrdeset godina partijanja, orgijanja i dekadencije kojoj je
svedočio i kojoj je doprinosio, kao umetnik i kao organizator
zabava, Jep se svega nagledao.
Pored sjajnog scenarija
koji je introspektivan, ali ne zaboravlja ni spoljni svet, koji
prenosi i jednostavne i kompleksne poruke, i koji nikad ne klizi u
banalnost i sjajno kontrolisane, strastvene, ali promišljene glume,
La grande bellezza
ima još čime da se pohvali. Muzika je sjajno izabrana, od isprazne
elektronske party muzike koja podvlači scene zabava do lirskijih
melodija, klasičnih, akustičnih, pa čak i rock, koje podvlače
scene Jepove usamljenosti i zadubljenosti. Fotografija je vrhunska i
detaljna, toliko da je Rim dignut na nivo lika u filmu. La grande
bellezza je film koji se ne prestaje gledati na odjavnoj špici,
jer ona nije na crnoj podlozi, nego je na dugom, dugom ambijentalnom
snimku Rima.
La grande bellezza
zahteva analizu, povlačenje paralela sa drugim filmovima i autorima,
ne samo Fellinijem, i ne nužno evropskim. Moguće ga je dovesti u
kontekst gradskih priča poput Holy Motors i
Cosmopolis, ili Wendersovih filmova ceste (i gradskih ulica),
pa čak i promišljanja poslednja dva Malickova filma zbog toka
slobodnih asocijacija, pa čak i sa poslednjim Lynchom, dok je
istovremeno u pitanju klasičan Sorentinov film sa klasičnim
sorentinovskim likom izuzetnog pojedinca zarobljenog u kavezu
sopstvenog životnog stila. La grande bellezza je onaj
kohezivni, paradigmatični film za jednu epohu, automatski kandidat
za antologije i film koji će se proučavati, o kojem još nije sve
rečeno. To je film koji traži ponovno i ponovno gledanje.
U poređenju sa tim,
konstatacija da je ovogodišnji glavni kandidat za Oscara (i moj
favorit) zvuči banalno i trivijalno, ali Akademija je znala da
pogreši i ranije.
No comments:
Post a Comment