Mandela: Long Walk to Freedom

2013.

režija: Justin Chadwick

scenario: William Nicholson (prema autobiografiji Nelsona Mandele)

uloge: Idris Elba, Naomie Harris, Tony Kgoroge, Riaad Moosa, Terry Pheto, Gys De Villiers, Robert Hobbs

Prošle godine je umro Nelson Mandela, čovek koji je svojim delom postao jedna od ikona XX veka. Progresivni svet ga je dostojanstveno ožalio, a na marginama opšteprihvaćenog shvatanja Mandele kao heroja su se pojavila neka izdvojena mišljenja. Socijalisti ga kritikuju kao kapitalističku marionetu, konzervativci mu zameraju terorističku i nasilnu prošlost, deo južnoafričke belačke elite ga smatra makar delimično odgovornim za haos u zemlji nakon ukidanja aparthejda, a militantnije crnačke grupacije ga smatraju kolaboracionistom.

Sa ili bez kontroverzi, Mandela je obeležen na filmu i televiziji. Igrao ga je Danny Glover u TV filmu Mandela, dok je državnik još uvek bio u zatvoru, Morgan Freeman u Invictusu Clinta Eastwooda, koji se fokusira na Mandelinu ulogu u pomirenju bele bogate manjine i crne većine, a prošle godine su ga odigrali Terrence Howard u bio-picu Winnie Mandela i Idris Elba u filmu koji recenziram. Tajming poslednja dva filma, slučajan ili ne, je na granici savršenog za podvlačenje crte o Mandeli, njegovom životu i poslanstvu.

Mandela: Long Walk to Freedom je klasično intoniran bio-pic koji se drži osnovnih smernica autobiografije, razvučen je na period života od mladosti do izbora za predsednika Južnoafričke Republike, sa jednim motivom iz detinjstva i jednim snom koji se ponavlja. Međutim, za film koji ima pretenzije da bude istorijski i politički, jer je u pitanju biografija istorijske i političke ličnosti, ovaj film je “oslobođen” svakog konteksta, istorijskog i političkog. Ne saznajemo ništa o južnoafričkom društvu pre aparthejda, brojni aspekti aparthejda nam ostaju nepoznati, događaji, protesti i incidenti su navođeni tu i tamo, praćeni dokumentarnim isečcima, voice-overom iz radio i TV emisija u napornim montažnim sekvencama. Ne sazanajemo ništa ni o Mandeli, čoveku koji se krije iza ikone, barem ne na planu radnje. On govori u parolama i one-linerima, i to uglavnom služi kao moralna kičma filma.

Nakon uvodne scene, nekakve ceremonije plemena Xhosa, imamo Mandelu (Elba) već kao traženog advokata u usponu, amaterskog boksera i serijskog zavodnika. Taj deo bi bio idealan da nam da nešto podataka o južnoafričkom društvu, stepenu segregacije i rasnim tenzijama. Mandela prvo odbija da se politički angažuje, tvrdeći da je jedini put za emancipaciju crnaca obrazovanje, mukotrpan rad i tihi ponos, međutim, kada njegov prijatelj bude ubijen samo zato što je bio pijan i crnac (taj deo bi morao biti jedan od ključnih, ali je nabrzinu smuljan), Mandelin pogled na svet se polako menja, ulazi u ANC (Afrički Narodni Kongres) i počinje sa nenasilnom borbom protiv režima. U tom periodu života mu propada brak sa Evelyn (Pheto), tipičnom predstavnicom apolitične crnačke srednje klase, i u tom periodu upoznaje svoju veliku ljubav Winnie (Harris). Nakon masakra nad mirnim demonstrantima, ANC se okreće nasilnoj, oružanoj, terorističkoj borbi, što Mandela vidi kao krajnju meru i jedino sredstvo za postizanje cilja, i što ga dovodi na optuženičku klupu.

U drugoj prelomnoj sceni mu sudija objašnjava da mu neće dati to zadovoljstvo da postane mučenik, i zato ga osuđuje na doživotni zatvor na zloglasnom otoku Robben. Od tada vidimo Mandelu kako se bori da održi prisebnost, njegovu familiju i saborce kako se bore za njegovu slobodu i dalji razvoj odnosa sa Winnie. Ko je pratio to dvoje ljudi, zna da su se njihovi putevi razišli, film nam nudi objašnjenje i zašto: oni su u braku bili tri godine kada je Nelson Mandela dospeo u zatvor, gde je ostao narednih 27 godina. Winnie je usvojila tvrđi, radikalniji i populističkiji pristup, želeći crnačku dominaciju u Južnoj Africi. Mandela je bio mekši, i mudriji.

To je bila centralna tema Invictusa, koji mi se pre 4 godine činio nepotrebno hagiografskim, ali je imao nešto što Long Walk to Freedom nema: fokus i jasan stav, jasanu perspektivu i jasan pogled na lik i delo Nelsona Mandele. Long Walk to Freedom propušta sve šanse da bude dobar film, što nije lako postići.

Suština je u tome da, umesto drame, imamo patnju i ta patnja guši Mandelin lik, sprečava ga da se razvije, pa sve promene njegovog mišljenja i promene njegovog stava deluju plastično. Dobro, Mandela je bio pragmatik, i odluke je donosio razumno. Zbog toga je Južna Afrika ekonomski preživela ukidanje aparthejda, i zbog toga je rasno mešana nacija, što se ne može reći za njene susede.

Kako je moguće promašiti zicer sa filmom o Mandeli? Loš scenario je jedan od razloga. Možemo se složiti da William Nicholson (Shadowland, Nell, Gladiator, Les Miserables) nije neki veliki majstor drame i da štanca školske, korektne scenarije sa kojima se može raditi. Ali ovde je očito napisao ošljarski, tupavi scenario bez ijednog jedinog akcenta, arbitrarno čerupajući Mandelinu autobiografiju. Ne saznajemo ništa o njegovom školovanju (jedan od značajnijih dramskih momenata autobiografije je nasilna promena imena prvog dana u školi, jer je morao imati “hrišćansko”, a ne pagansko ili plemensko ime), niti vidimo postepeno propadanje odnosa sa Winnie, niti makar jedno promišljanje o politici, pravdi, jednakosti koje odlazi dalje od parole.

Loš scenario skoro nikad ne ide sam. Dobar reditelj bi ponudio drugačije čitanje i sam postavio akcente. Justin Chadwick nije takav reditelj, i nema stila. On je predstavnik britanske televizijske škole koji pokušava da se odlepi od “nevidljivog” režijskog stila, ali mu ne ide. On povremeno ubacuje svoj komentar, ali to čini stidljivo i sa polovičnim interesom, uglavnom montažne sekvence sa arhivskim snimcima i protestnom muzikom. Te sekvence nisu dovoljne da filmu daju kontekst, pa je opšti dojam na nivou časa istorije u srednjoj školi. Da, znamo da je aparthejd strašan, nasilan i nepravedan, ali u to nikada ne ulazimo dublje. Jednako tako, ne ulazimo dublje u razvoj ličnosti Nelsona Mandele, znamo da je grešio i da nije svetac, ali ništa više od toga. Ne znamo kako je postao mudrac, i ne znamo njegov stav prema terorizmu.

Ono što film čini gledljivim je gluma Idrisa Elbe i Naomi Harris. Elba nastavlja tradiciju velikih, dobrih glumaca koji su sjajno odigrali Mandelu, pritom ga ne imitirajući. On u miks donosi nešto novo, sjajno uho za akcente i vešto skinutu južnoafričku crnačku melodiju govora. Sve pohvale moram uputiti i šminkerima i maskerima, jer Elbina transformacija deluje prirodno i fluidno, iako njegov lik ima raspod od blizu 50 godina od početka do kraja filma. Naomi Harris čini pravo malo čudo kao Winnie Mandela. Njen lik je nedovoljno razvijen i sa jako malo vremena na ekranu i priličnim skokovima u emocijama od scene do scene, ali je ona portretira ljudski, inteligentno i psihološki vešto, oslanjajući se na ton glasa i mikro-glumu. Jedna od scena na kraju, kada Winnie sa čašom viskija u ruci gleda Mandelino obraćanje preko televizije, može ući u krug za scenu godine, ali to nije dovoljna nagrada za dva i po sata u suštini dosadne moralne i istorijske lekcije.