I Used To Be Darker

2013.

režija: Matthew Portfield

scenario: Matthew Portfield, Amy Belk

uloge: Deragh Campbell, Hannah Gross, Ned Oldham, Kim Taylor

U svom novom filmu snimljenom za Sundance publiku, Matthew Portfield nam ne donosi ništa novo i neočekivano. Portfield se več profilirao kao autor koji beleži događaje u životima običnih ljudi iz običnih predgrađa poput baltimorskih. Hamilton (2006) je pratio dve godine u životu mladih (i samim tim nesnađenih) roditelja, a Putty Hill (2010), snimljen kao mešavina drame i lažnog dokumentarca, odnos između jedne familije i lokalne zajednice nakon smrti jednog momka. Ono po čemu I Used To Be Darker odstupa je apsolutna nemogućnost iščitavanja bilo kakvog socijalnog konteksta, pošto je u pitanju veoma kamerna priča svedena na događaje relativno niskog intenziteta u okruženju proširene familije.

Nije to mala stvar, pogotovo za Baltimore, grad koji poznajemo kao prestonicu trasha i bizarnosti iz filmova Johna Watersa ili kao prestonicu kriminala iz televizijskih serija Davida Simona. Barry Levinson je tri puta hvatao dosta eluzivni duh Baltimora (Diner, Tin Men, Liberty Heights), ali i on je to činio izdaleka, praveći filmove pre svega kao “period pieces”. Istini za volju, ni Portfield nema pretenzije da hvata duh Baltimora, njegove priče se mogu desiti bilo gde u Americi, i u većini zemalja zapadnog sveta, ali ipak čini uslugu svom gradu dajući mu malo filmske normalnosti i običnosti, makar kroz sivkaste priče iz sivkastih predgrađa, koristeći nepoznate glumce, naturščike, bivše statiste i amatere, sa uverljivim, iskrenim, običnim facama.

Dakle, Taryn (Campbell) napušta svoj letnji poslić negde na obali i napušta svog letnjeg dečka o istom trošku, seda na autobus i nenajavljeno dolazi u posetu svojoj rodbini u Baltimore. E, sad, ni toj rodbini ne cvetaju ruže, daleko od toga, Kim (Taylor) i Bill (Oldham) se razvode nakon dvadesetak godina napornog i turbulentnog braka, a njihova kćerka Abby (Gross) je baš u onoj gadnoj, samoživoj fazi u kojoj je većina brucoša na faksu. Naravno, Tarynin dolazak remeti ionako neugodnu situaciju, četvoro likova i sami po sebi idu na živce jedni drugima, pa se uglavnom sklanjaju sa puta. Ni Taryn nije bez svojih problema, ona je zbrisala od kuće (i to u Severnoj Irskoj), njeni roditelji nemaju pojma gde je, i pride je zaglavila (za stvarno) sa jednim od onih tipičnih kretena koji samo loču i dangube. Kada se na to doda i onaj naprasni odlazak na početku filma, Taryn deluje kao serijska begunka koja samo traži da je svi ostave na miru, ne bi li pronašla svoje mesto pod suncem.

Kao što rekoh, sledi gomila događaja niskog intenziteta, od kojih su većina pravilno podvučeni i dramaturški akcentirani, čak i solidno odigrani. Ono što je problem je to što i dalje ostaju niskog intenziteta, i naslućujemo šta reditelj poručuje, samo se čini da je u prenošenju poruke toliko stidljiv, sve u strahu da ne bude “judgemental”. Zbog toga je i kamera toliko statična, a glumci upadaju ili ispadaju iz kadra, ponekad se čak utapaju u pozadinu. Ta odaljenost kamere od situacije u kombinaciji sa insistiranjem na govoru tela kod glumaca nekada uspeva, a nekada ne. U sceni kada Abby i Taryn idu na HC svirku i utapaju se u masi je taj pristup efektan, ali je potpuno promašen u sceni kada Bill razbija svoju gitaru.

Muzika je izuzetno važna u ovom filmu, sjajno je uklopljena i izvode je sami likovi. Naime, Bill je bivši muzičar koji je zamenio muzičku karijeru za neku stabilniju i dosadniju. Kim je aktivna gitaristkinja i pevačica u folk revival bandu i uspeva da se snađe sa gažama. Bill za svoju dušu zasvira neki psihodelični rock. Muzika je dobra, uklopljena sa emocijama scene i treba obratiti pažnju na nju.

I Used To Be Darker nije loš film, čak bi se mogao nazvati i solidnim. Međutim, filmova na tu i slične teme ima dosta, i pitanje je da li baš ovaj nečim odudara. Problem sa današnjom indie scenom je što je postala dovoljno velika da bi baš svi filmovi bili značajni. Na prošlom Sundance festivalu je bio pun kufer takvih filmova, a po svoj prilici i na ovom. I za kraj, naslov. Ko je bio mračniji i zašto je to uopšte bitno?