Enemies Closer

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Peter Hyams

scenario: Eric Bromberg, James Bromberg

uloge: Tom Everett Scott, Jean-Claude Van Damme, Orlando Jones, Linzey Cocker, Kris Van Damme

Saradnja između Van Damma i Petera Hyamsa nas vraća dve decenije u prošlost, kada se piratska verzija filma Timecop (1994) besomučno vrtela na srpskim TV kanalima. Peter Hyams ima jednu od najimpozantnijih karijera u Hollywoodu, od početka kada je radio žanrovske filmove na marginama Novog Hollywooda, preko nekoliko kultnih filmova 80-ih i perioda štancanja akcionih i SF video-hitova 90-ih do potonuća u zaborav u novom milenijumu. Enemies Closer izgleda kao očajnički pokušaj ostarelog reditelja da oživi nešto od slave iz prošlosti, i to donekle stoji, ali u pitanju je izjava, revizija žanra i ubacivanje novih detalja u jednu modu.

Da počnemo od mode snimanja B filmova po Bugarskoj. Većina njih su snimljeni direktno za video i Enemies Closer, mada ima bioskopsku distribuciju (u “dumping ground” januarskoj sezoni, doduše), održava taj bugarski “straight to video” šmek. Druga moda koja ide u korak sa “bugarenjem” akcionog filma je da su ostarele akcione zvezde postale “samosvesne”, pa se beskonačno zezaju na temu svojih nekadašnjih akcionih persona. To je započeo akcioni intelektualac Sylvester Stalone sa The Expendables serijalom, napravivši blender starih akcionih zvezda, na taj voz se ukačio i trasher Robert Rodriguez sa Machete serijalom, i više nije neobično videti akcione heroje podvučene hipsterskom ironijom. Pitanje je vremena kada će internet meme Chuck Norris dozvoliti pametnijima od sebe da ga ubace u mašinu i ironiziraju, dok će se Steven Segal sa mozgom oštećenim od upotrebe alkohola, kokaina i ruskih kurvi verovatno i dalje tvrdoglavo držati “straight to video bugaranja” protivnika.

Možda je najveći trash od sebe napravio Jean-Claude Van Damme u istoimenom filmu, ali belgijski fajter i glumac je i ranije bio sklon hrabrim izjavama (npr. da je sav taj sport koji je trenirao pičkin dim u poređenju sa baletom po pitanju fizičkog napora). U Enemies Closer on, za promenu, igra negativca, i to veoma trashy i kitanjastog, sa ludačkom frizurom, blesavim tikovima i monolozima o ekologiji i veganstvu, i sa neprejebivim ulaskom na scenu u najsmešnijoj uniformi ikada, onoj crvenoj od kanadskih graničara na konjima.

Priča je prozaična, počinje sa avionom koji pada u more pored nekakvog otočića za koji saznajemo da je nacionalni park u kome žive samo jedan čuvar i jedan ludi starac. Van Dammova banda krijumčara droge mora da pokupi paket koji je taj avion prevozio. Oni su Quebecois (da se Van Damme ne bi mučio da pravilno govori engleski, i ranije je često igrao na kartu frankofonosti, igrajući Kanađane, Francuze ili Cajun likove), i maskiranje u graničare je logičan potez. Van Damme održi prvu govoranciju na temu ekologije i utamani celu postaju američkih graničara golim rukama, a jednog od njih zakolje slomljenim CD-om (kapa dole za ideju).

U međuvremenu, upoznajemo se sa herojem, čuvarom Henrijem (Scott), koji je, gle čuda, bivši vojni specijalac koji je došao u park da malo sabere misli posle sranja u Afganistanu. On tako dočekuje i ispraća turiste, i tu i tamo pomogne nekoj dami u nevolji, i baš te večeri je bio pozvan na večeru kod jedne od tih zahvalnih dama. Međutim, stvari se otimaju kontroli kada mu u kancelariju upadne bivši robijaš Clay (Jones), brat jednog vojnika koji je poginuo pod Henrijevom komandom. Clay želi osvetu. Dok se šibaju, njih dvojica će naleteti na kanadsku bandu i sklopiti “neočekivani” pakt kako bi preživeli ili pružili makar kakav otpor. Nadalje je klasična “lovica” sa pomalo providnim, ali svejedno zanimljivim “plot twistom” na kraju.

Ne treba posebno isticati, ali Scott i Jones su dobili poprilično dosadnjikave buddy-buddy uloge, sa sve otrcanim lajnama u pokušaju duhovitosti, ali to svejedno nije njihov film. Ovo je film čak tri porodična klana: scenaristi su braća i tu su najmanje bitni; Van Damme nastupa sa sinom Krisom, a Peter Hyams je angažirao sina Johna kao montažera.

Van Damme otac pokazuje da je još uvek u formi da izvede old school akrobacije na kojima se film zasniva, što je samo po sebi dobro, makar ne moramo da gledamo tupave jeftine efekte i “outlandish” scenaristička “torture porn” rešenja. Mnogi filmovi pate od toga - ja još uvek pokušavam da izbacim iz glave De Nira i Travoltu u “chetnixploitation” (s)hitu Killing Season. I mlađi Van Damme se iskazao kao akrobata, fajter i sportista, i pokazao da je dostojni naslednik oca. Gluma ćaći nikad nije bila jača strana, ali treba mu odati priznanje za trud, makar se pustio sa lanca i samostalno kreirao najapsurdnijeg negativca u poslednje vreme.

Ni Hyamsovi nisu pomenuti bez veze, otac Peter pokušava da se vrati na akcionu scenu, međutim, čini se da tim delom scene sada dominira njegov sin John, reditelj u usponu i dovoljno hrabar da se uhvatio Universal Soldier franšize i temeljno je obnovio, praveći od poslednjeg Day of Reckoning svojevrsni arthouse akcioni film temeljnim i pravilnim citatima Lyncha.

Da zaključim, Enemies Closer je pristojna akciona zabava, na momente otrcana i tupava, ali opuštajuća, kako i priliči B filmu. Međutim, ima tu još nečega što film izdiže iz žabokrečine akcione video produkcije novog milenijuma. Ima tu ironije, samosvesti, namernog i često internog zezanja. Ko detaljnije pogleda, naći će tu uticaj svega i svačega, od žanrovskih konvencija do Twin Peaksa. Čudan film koji nudi mnogo više nego što se čini na prvi pogled.