Philomena

2013.

režija: Stephen Frears

scenario: Steve Coogan, Jeff Pope (po knjizi Martina Sixsmitha)

uloge: Judy Dench, Steve Coogan, Sophie Kennedy Clark, Michelle Fairley, Anna Maxwell Martin

Ovo je istinita priča, toliko da ni imena nisu promenjena. Ovo je priča o nesrećnoj sudbini Philomene Lee, žene koja je provela dobar deo mladosti u samostanu za “posrnule devojke” u Irskoj i njenoj potrazi pedesetak godina kasnije za izgubljenim sinom. Nemojte da vas siže zavara, ovo nije melodramuljina sa Hallmarka nego studiozan i originalan film koji problematizira jednu od najvećih sramota katoličke crkve u Irskoj.

U poslednje vreme, oko crkve se otkrivaju brojni, poprilično brutalni skandali. Na površinu su isplivale silne pedofilske afere, nehumani uslovi u crkvenim sirotištima, korišćenje štićenika i štićenica kao ropske radne snage. Philomena (Kennedy Clark) je žrtva jedne takve skandalozne prakse. Naime, ona je ostala trudna kao maloletna i neudata, i to sa slučajnom simpatijom, seoskim momkom kojeg je upoznala na vašaru. Familija je se odrekla i poslala je u samostan za posrnule devojke, gde je rodila sina Anthonija, prethodno potpisavši da se u potpunosti odriče starateljstva nad detetom. Kada je Anthoniju bilo tri godine, on je usvojen od strane bogate američke familije, i Philomena ga nije nikad videla.

Pedeset godina kasnije, Philomena (Dench) i dalje svakodnevno misli na svog sina, iako ima i novi život i kćerku. Ona je bivša medicinska sestra u penziji, tradicionalna irska bakica i još uvek posvećena katolkinja. Slučaj je hteo da upozna Martina Sixsmitha (Coogan), bivšeg laburističkog spin-doktora koji je primoran da se vrati svom originalnom pozivu – novinarstvu.

Njih dvoje će postati čudan tandem u potrazi za Anthonijem, oboje iz svojih duboko ličnih razloga. Philomena je jednostavna osoba, naivna i prostodušna i spremna da oprosti opaticama tretman koji je od njih dobila. Ona uživa u jednostavnim zadovoljstvima (simuliranoj gostoljubivosti, ljubavnim romanima i blentavom televizijskom programu) i samo želi da sazna šta se desilo sa njenim sinom i je li on dobro. Martin je intelektualac, razočaran u religiju, duboko ogorčen i ciničan, pomalo čak i snob i njegov motiv je raskrinkavanje sramne prakse katoličke crkve, ali i dokazivanje da je i dalje sposoban novinar – reporter, iako ga ne privlače “male ljudske priče”. Njih dvoje će štošta otkriti o Anthoniju i njegovom životu, a na meti kritičke oštrice filma će se naći različite stvari, pored opatica, njihovog tretmana štićenica kao nižih bića, crkve i Boga generalno, tu će se naći mesta i za republikance i njihove sramne prakse iz ne tako davne prošlosti. Ostalo bi bio spoiler, ali (hint, hint) pogledajte i Dallas Buyers Club.

Stephen Frears ima za sobom dve nominacije za Oscara za režiju (The Queen, The Grifters), a pored toga je potpisao brojna zanimljiva ostvarenja (Dangerous Liaisons, High Fidelity). On je predstavnik britanske “stare škole”, pre filma se kalio na televiziji i usvojio pomalo staromodni, linearni narativni stil i “nevidljivu ruku” u režiji. Istina, u flashbackovima Frearsova ruka odjednom postaje pomalo teška, a upotreba retro formata 16 mm snimka priziva u sećanje eksploatacijske filmove. U tim okvirima jako zavisi od materijala sa kojim radi, kao i od glumaca, i sa tim je ovog puta imao puno sreće.

Philomenin scenario nije spektakularan, ali je čvrsto postavljen i kvalitetno napisan, toliko da je u konkurenciji za Oscara za adaptirani scenario. Philomena je glatka i fluidna vožnja kroz žanrove, od klasne komedije, preko trilera potrage, do ozbiljne drame, od scene do scene. Steve Coogan, glumac i scenarista, se jako potrudio da ograniči prisustvo svojih ranijih (uglavnom komičnih) uloga u filmovima. To ne znači da nema humora, ponekad očitog, ponekad u niskom ključu, a ponekad i uvredljivo-sarkastičnog, a većinu tih linija donosi Martin, lik kojeg je Coogan pisao za sebe. Film ipak ima samo jednu zvezdu i to je Judy Dench, takođe nominovana za Oscara. Navikli smo da je gledamo u ulogama ozbiljnih intelektualki, ili osoba na komandnim položajima. Odigrala je kraljicu Victoriu i kraljicu Elizabethu I, kao i Bondovu šeficu M. Uloga Philomene Lee je atipična za Denchovu, ali joj pristupa studiozno, sa poštovanjem i nimalo jeftine parodije na dobru, jednostavnu i naivnu stariju gospođu.

Philomena nema mnogo šansi u trci za Oscara, i tu je da popuni “neameričku kvotu”. Takođe, ne donosi ništa spektakularno u domenu filmske umetnosti. To nikako ne znači da je u pitanju loš i recikliran film, naprotiv. Philomena je jedan od najboljih filmova ove godine, sa veoma iskrenom i inteligentnom pričom i pažljivom izvedbom. U pitanju je ispravan tretman jedne velike, škakljive i ozbiljne teme. Philomena je film sa stavom, svoje osude ne izriče olako, ali pokazuje ogoljenu istinu i sa punim pravom daje komentar na nju.