The Wolf of Wall Street

2013.

režija: Martin Scorsese

scenario: Terence Winter (prema autobiografiji Jordana Belforta)

uloge: Leonardo DiCaprio, Margot Robbie, Jonah Hill, Matthew McConaughey, Kyle Chandler, Rob Reiner, Jon Bernthal, Jon Favreau, Jean Dujardin, Joana Lumley, Katarina Čas, Cristin Milioti, P.J. Byrne, Kenneth Choi, Brian Sacca, Kenneth Zabrowski,

Svake godine se pojavi ovakav ili onakav film oko koga se nadigne neka vrsta moralne frke i panike. Prošle godine svi su tupili o “waterboardingu” u Zero Dark Thirty, što je rezultiralo slabim učinkom filma kod Akademije, a ove godine je to “počasno” mesto zauzeo The Wolf of Wall Street, kontroverzni biopic kontroverznog biznismena. Tako smo se naslušali o mizoginiji, golotinji, upitnoj moralnoj poruci, ako je uopšte ima, trajanju filma i budžetu, da je u drugi plan pala bilo kakva rasprava o kvalitetu samog filma. U konačnici, kada prođe dovoljno vode Hudsonom i East Riverom, kada se promeni postava heroja i anti-heroja današnjih dana i kada se pojave neki novi filmovi sa nekim novim šokantnim i upitnim sadržajem, The Wolf of Wall Street će se procenjivati samo na osnovu svojih kvaliteta.

I po tom pitanju sam prilično pesimističan. U pitanju je haos, zbrka na ekranu, triler priča ispričana kao ćorava “fratboy” komedija, sa nekoliko blistavih momenata crnog humora, grafičkim prikazima orgijanja i drogiranja i na kraju potpuni trijumf stila nad supstancom. U tri sata trajanja, film pokazuje nešto supstance u prvoj polovini i na samom kraju, ostavljajući gotovo polovinu filma u praznom hodu sa ponavljanjem (u boljem slučaju gradiranjem) ranije viđenih šablona. Pošto je u pitanju film Martina Scorsesea, u pitanju je zabavna zbrka koja će nas držati prikovanim za ekrane, ali nisam tačno siguran koji je sentiment iza toga. Ima tu i malo fascinacije idiotarijama koje prakticiraju veseli brokeri, malo gađenja, malo neverice usled preterivanja i čega sve ne.

 

Sadržaj se da prepričati donekle jednostavno, u pitanju je prikaz uspona i pada Jordana Belforta, čoveka koji je izveo jednu od najdrskijih i najbezobraznijih prevara sa akcijama na američkoj berzi, takozvanu “pump and dump” shemu. Formula je poznata, takve uspone i padove su doživeli i Henry Hill, (anti-)junak u Goodfellas i Sam Rothstein, (anti-)junak u Casinu. Nakon uvodne scene žurke u kompaniji koja se dešava, pretpostavljamo, jednog običnog radnog dana, gde se zaposlenici takmiče u pikadu sa kepecom umesto strelice, Belfort (DiCaprio) nam objašnjava mehanizme ovisnosti. Tu je alkohol, tu je kokain, tu je koktel tableta, tu su kurve i iznad svega, tu je lova.

On počinje kao junoša sa očima punim love u legitimnoj brokerskoj kući, gde uči zanat od “real world” verzije Gordona Gekka, brokera srednjeg nivoa po imenu Mark Hanna (McConaughey), u tri scene koje referiraju i na Gekka i na Aleca Baldwina u Glengarry Glen Ross, ali avaj, njegov prvi dan na poslu kada dobije licencu je “crni ponedeljak”, drugi najveći krah u XX stoleću. Njegova firma propada, i on ostaje bez posla. Belfort će lako naći posao u “boiler room” firmi, operaciji specijalizovanoj da prodaje deonice firmi koje nisu dovoljno velike da budu izlistane na berzi klijenteli sa nižim platežnim sposobnostima (najčešće preko oglasa u porno-magazinima). Razlika između takve i legitimne firme je, pored klijentele i u proviziji: što je firma manja, provizije su veće. Belfort dobija genijalnu ideju da spoji dva sveta, napravi pseudo-legitimnu firmu koja će nabijati vrednosti đubretu od akcija i uvaljivati ih što bogatijij klijenteli.

Belfort je već perverzna, deformirana ličnost, ovisnik o svemu i svačemu i oko sebe okuplja “ekipu snova”, sačinjenu uglavnom od dilera trave iz kraja i prodavca dečijeg nameštaja po imenu Donnie (Hill), i zabava počinje. Firma raste, kurve se dovode na dnevnoj bazi, kokaina ima dovoljno da ubije Tonija Montanu. Jordan radi “upgrade” samog sebe, ostavlja prvu ženu, da bi oženio seksi plavušu Naomi (Robbie), kupuje vilu na fancy lokaciji, jahtu, avione, helikoptere, ferarrije i lamborghinije. I naravno privlači nepotrebnu pažnju regulatornih komisija i FBI-ja na sebe. Znamo kako se ta priča najčešće završava, gledali smo već.

 

Ako The Wolf of Wall Street gledamo kao film o ovisnosti, i to o novcu i moći, vraćamo sa na teritoriju Goodfellas i Casina. Scorsese, i sam bivši ovisnik o kokainu, zna mehaniku po kojoj se to kreće. Supstanca ili ideja je tu manje bitna, ključno pitanje je kada je toga nečega dovoljno. Odgovor je, nažalost, nikada. Ko jednom uđe u mašinu, neće iz nje izaći, naročito ne svojevoljno i naročito ne bez posledica. Vraćanje na prethodne filmove nije slučajno, iako je Scorsese versatilan autor koji na različite načine priča različite priče. Ipak, ne možemo se oteti dojmu da The Wolf of Wall Street pokušava iskustva ranijih filmova transplantirati u novo okruženje finansijskog kriminala gde sam život nije ulog, kao i da ta i takva transplantacija nije nimalo jednostavna ni glatka.

Mean Streets je klasična ulična priča, koja je ponudila alternativu Coppoli i filmu The Godfather, umesto spektakla imali smo “straght priču” direktno sa ulice, iz miljea baraba, gde je mafija bila uglavnom van dosega likova filma. Goodfellas priča pouču priču o usponu i padu jednog karijernog mafijaša, Casino je priča u velikoj meri o legalizaciji prljavog novca. Iako ima razlike u pripovedačkom tonu, i iako smo prisniji sa Henrijem negoli sa Samom, dominantni ton obeju priča je anegdotaran, skoro kafanski. Belfortova priča u The Wolf of Wall Street je ponekad intonirana kao predavanje, ali se u najvećoj meri može svesti na govnarsku priču, na baroniju, preserans i preterivanje. Za razliku od prethodna dva filma čiji je temelj “politička ekonomija” mafijaških poslova ili legalizacije istih kroz kocku, u poslednjem filmu nam i reditelj i narator uskraćuju informacije kao nebitne. Jebiga, kako kome!

 

Umesto toga, klasična priča je punjena pokušajem šoka, orgijama, drogiranim idiotarijama, pričama o kurvama, kretenskim motivacionim govorima punim sportskih i ratničkih metafora, pizdarijama sa jahtom, kućom i putovanjima. Ima tu legendarnih scena, recimo kada raspravljaju o pravnim posledicama ako preteraju sa bacanjem kepeca, svaka scena sa Mad Maxom (Reiner), nekonvencionalna upotreba čmara, šišanje sekretarice na ćelavo, klasifikacija kurvi na isti način kako se klasifikuju akcije, priča o momačkoj večeri, o švercu novca u Švicu, dve scene sa Naominom tetkom iz Londona (Lumley) scena ubijanja od “ludes” tableta, vožnja do “country cluba”, kolaps, vožnja nazad i veoma fizički odglumljena scena koja kao da je otpala iz Pulp Fictiona. Ritam je brz, scene se brzo smenjuju, neke od njih i ponavljaju, ali tu je veoma malo supstance.

Nije da imam moralnih problema sa tim, ko me poznaje zna da ne osuđujem drogu, kurve, orgije i kepečenje (sportsku aktivnost koja uključuje kepece kao sredstva ili objekte), naročito ne na filmu. Trpim čak i infantilnost. Problem je kada se šok prestane da deluje, kada shvatim da su svi likovi karikaturalni i da su silne distrakcije, ma kako bile zabavne, a ubrzo prestaju biti, ugušile priču.

Belfortovi prijatelji su kreten do kretena, ali nisu razrađeni dalje od njihove funkcije u firmi. Izuzetak je Donnie, koji je karikatura karikature i za koga nije jasno zašto bi ga iko postavio za doglavnika. Belfortov arhi-neprijatelj, agent Denham (Chandler) ima svega nekoliko scena od toga dve legendarne, ali ipak je sveden na uniformu i radnu etiku, i vrlo je odsutan iz glavne slike, da ne pominjemo da je jedini koji predstavlja kakvu-takvu kontru Belfortovoj veoma uvrnutoj harizmi. Naomi tek pred kraj dobija neke obrise ljudskosti, dotle je samo figura i trofej, a i ti obrisi ljudskosti su dati isključivo u italo-američkoj turbo-katoličkoj paradigmi. Nemam ništa protiv toga, to je osnova rediteljevog morala, ali nekako to ne kupujem tako naprasno.

Ima razloga za sve to, čak je prilično jednostavan razlog u pitanju. Sve što vidimo, vidimo iz Belfortove perspektive. On je ljude gledao kroz novac i funkcije, svoje klijente je gledao kao krave-muzare, a ne kao žrtve, ženu je video kao trofej, agenta kao dosadnog stršljena, drugare i kolege kao ortake za zabavu uz povremeni poslić u skladu sa mogućnostima, a sebe na krovu sveta. Hoće to od love i droge. Rediteljski komentar se vidi tek na samom kraju. Počinje sa veoma neprijatnim fizičkim obračunom sa ženom, ali to je motiv preuzet iz Raging Bulla. Nekoliko scena kasnije vidimo agenta Denhama kako se posle uspešno obavljenog posla vraća kući javnim prevozom, među ostalim “očajnicima”, sa umornim izrazom lica, nakon toga vidimo Belforta u zatvoru sa teniskim terenom... Komentar pogađa poentu, razobličuje društvo koje razjedaju socijalne razlike, a poslednja scena objašnjava mehanizam fascinacije takvim likovima. John Steinbeck je napisao da se socijalizam nikada nije primio u Americi, zato što mali čovek ne vidi sebe kao malog čoveka, nego kao budućeg milionera koji je trenutno bez kinte. I bio je u pravu. Belfortu je odabrao možda drugačija, sofistciranija sredstva od Sama Rothsteina i Henrija Hilla, ali cilj im je bio isti, i da se debatirati da li su brokeri i špekulanti oterali mafijaše iz posla.

 

Oklevam da se izjasnim po pitanju kvaliteta pojedinačnih ostvarenja, jer ih je teško iz haosa izdvojiti. The Wolf of Wall Street izgleda atraktivno, sjajno je snimljen i vešto montiran. Izbor muzike deluje kao da se trudi da oboji period dešavanja radnje, ali nije efektan kao u drugim Scorseseovim filmovima, možda sam period nije bio dobar, možda su se ljudi za to trudili previše, možda premalo, ali ostaje utisak nalepljenosti. Kao momenat za pamćenje moram navesti obradu “Mrs. Robinson” koja se čuje kada se Denham vozi metroom, koja je u isto vreme tematski potpuno promašena, ali jedan njen stih istrgnut iz konteksta savršeno oslikava scenu.

O glumi će se još dosta raspravljati. Scorsese je poznat kao autor koji jako puno izvlači iz glumaca, a ovo mu je već peta saradnja sa Leonardom DiCapriom. Nemoguće je ne povući paralelu sa takođe prošlogodišnjim ostvarenjem Baza Luhrmanna The Great Gatsby, sa istim glumcem u glavnoj ulozi. Oba lika su nastanjena u vilama na Long Islandu, obojica su mutni bogataši, oba filma portretiraju zabave više nego što je to zdravo za priču i oba filma su trijumf stila nad supstancom. Za razliku od romantičnog Gatsbija, Belfort je veoma samoživ, ali svejedno harizmatičan lik. Lošiji glumac od DiCapria bi se polomio na takvom liku, naročito u filmu koji toliko često menja ton i zahteve od glavnog glumca, ali DiCaprio u svakoj sceni daje svoj maksimum, prepušta se i odlazi dalje nego ikada do sada, bez rezerve. Margot Robbie se ne ističe ničim posebnim, osim fizičkim izgledom, njen akcenat je preteran, gluma limitirana i u skladu sa glumačkim zadacima. Jonah Hill svoju personu iz ćoravih komedija koje često radi dovodi na novi nivo ludosti i uvrnutosti, i to je u neku ruku simpatično, ali teško je govoriti o kvalitetima glumca koji retko izlazi iz zone ugodnosti (Moneyball je izuzetak), pošto u The Wolf of Wall Street njegova uloga nije čak ni u drugačijem komičarskom ključu nego inače. Postava sitnijih epizodista je sjajna, Kyle Chandler rastura scene u kojima se pojavi, kao i Joana Lumley i Jean Dujardin. Problem je što se ne pojavljuju dovoljno često i dovoljno dugo da bi im uloga u ovom filmu bila referentna za bilo šta.

Iskreno, voleo bih da pogledam integralnu verziju od četiri sata i procenim šta je od toga ošišano. Ako je ošišano još orgija i zabava, neka je. Mada je moguće da se tu zagubila i priča. Zapravo, ovaj film od gledaoca traži da veruje da reditelj zna šta radi. Sad, ne bih da pametujem, jer Scorsesea cenim kao autora, ali meni bi film bio bolji sa više priče, a manje propratne dekoracije (dekadencije), skraćen na nešto preko dva sata. Ovakva izvedba mi deluje isforsirano i preterano, čak nepotrebno. Moguće je da je odabrao pogrešnu osobu za portret. Moguće da se priča mogla ispričati i na neki drugi način. Moguće je da je, bežeći od klišea, upao u nebulozu, ipak ima dosta filmova o finansijskim prevarama, i pritom ne mislim samo na Wall Street, nego i na Margin Call, Boiler Room, Rollover... Na neke od njih se čak malo i naslanja ili ih ironizira. Sa druge strane, ove sezone ima još nekoliko filmova slične tematike, sa ovakvom ili onakvom muljažom i prevarom u centru. U tom smislu, direktni konkurent American Hustle je suzdržaniji i manje vulgaran, sa čvršćom strukturom priče i uverljivijim likovima, gde je haos jedan od elemenata šarma i zabave, a nije preuzeo ceo film. Treće, kao i sa Inside Llewyn Davis, možda je problem u tome što sam očekivao nešto drugo i što će mi trebati vremena da dozvolim da mi film priraste srcu. Ne znam da li će mi to uspeti sa The Wolf of Wall Street.