Plush

2013.

režija: Catherine Hardwicke

scenario: Catherine Hardwicke, Arty Nelson

uloge: Emily Browning, Xavier Samuel, Cam Gigandet, Dawn Olivieri, Thomas Dekker, Frances Fisher

  Pre desetak godina scenografkinja Catherine Hardwicke je počela da se bavi režijom. Njena prva dva filma su sjajne priče o odrstanju snimljene u jednostavnoj indie produkciji. Njen četvrti film je prvi Twilight, upitne umetničke, ali nesumnjive komercijalne vrednosti koji je Hardwickovoj doneo jedan besmisleni rekord: rediteljka sa najuspešnijim prvim vikendom za jedan film. Red Riding Hood je bio neuspeli pokušaj spajanja Twilight sveta sa Crvenkapom. Za očekivati je da se nakon izleta u komercijalu indie autori vrate produkcijskim okvirima koji su ih i proslavili.

  Plush je pokušaj takvog povratka korenima, produkcija je mala i svedena, fotografija zasnovana na digitalnoj tehnologiji, soundtrack sastavljen od nepoznatih autora i u okvirima alternativnog žanra. Ono što zabrinjava je to da je Plush stvarno loš film, u svakom aspektu, od fotografije koja liči na video-spot i neinventivne njanjave muzike koja pokušava da liči na Nine Inch Nails, do predvidljive, reciklirane priče u kojoj su svi detalji poznati i pre nego što se pojave.

  Najgore od svega je što ne znamo šta bi Plush trebalo da predstavlja. Da li je to nekakav “camp”? Da li je parodija na filmove o alternativnoj rock sceni? Da li je pridika o izvitoperenosti sub-kulture? Da li je u pitanju bajka sa princezom i monstrumom? Ili je reciklirani psiho-triler o opsesiji i proganjanju? Ili možda samo narativni okvir za iživljavanje umetničkih frustracije? Imali smo jedan takav film nedavno, sa još zvučnijom autorskom ekipom i finalnom verzijom još više u domenu “trasha”, i on se zvao The Canyons.

  Film počinje sa naracijom glavne junakinje Hayley (Browning) koja je praćena flashbackom o njenom usponu na alternativnoj sceni, i o gubitku svoje druge polovine u kreativnom i životnom smislu, njenog brata Jacka (Dekker). Za naraciju se ispostavlja da je intervju, i Hayley živi životom rock zvezde čija slava polako prolazi. Udata je za novinara Cartera (Gigandet) i ima dvoje slatkih klinaca, vilu na Beverly Hillsu i povratnički album koji treba odsvirati na turneji. Njen band ima novog gitaristu Enza (Samuel), koji je malo ekstreman, malo biseksualan i malo uvrnut.

  Turneja ne ide dobro, nove pesme nisu najbolje primljene i oseća se Jackovo odsustvo. Međutim, tu je Enzo, genijalni muzičar koji će priču dići na novi nivo i sposobna menadžerka Annie (Olivieri) koja zna šta treba raditi. Hayley će napraviti početničku grešku i spetljati se sa Enzom, iako nema nameru da napusti muža, pravdajući se “umetničkim” razlozima. Međutim, kada se vrate sa turneje, Hayley će primetiti da je Enzo nezdravo opsednut s njom i eto nama psiho-trilera sa najavljenim preokretima i predvidljivim trzalicama.

  Sve to bi bilo bolje kada bi Hardwickova znala šta želi postići, da li nas namerno plaši (što bi bilo potpuno pogrešno, jer takvih filmova ima na bacanje i retko kad doguraju dalje od kasnih noćnih termina na kablovskim televizijama) ili pokušava da nas zabavi. U tom slučaju, sve to je trebalo da ispadne još više “campy” i “trashy”, sa izgrađenim i elokventno predstavljenim stavom o dotičnoj sub-kulturi. I sam izbor sub-kulture je pogrešan: emo gothic je bio popularan jedno kratko vreme, uporedo sa myspace-om, nije imao dovoljno supstance da se održi duže vremena, a relativno je sveže pokojan da bi mogao da se vrati kao retro. Plush ispada čudan i nevešt film, a osvešteni gledalac ima “what the fuck” izraz lica.

  Filmu nema spasa, međutim ono što iznenađuje je apsolutno sjajna i sigurna Emily Browning u glavnoj ulozi kao ranjiva rock princeza. Njeni skoriji radovi pokazuju da raste kao glumica i da može da bude dobra čak i u prosečno napisanoj ulozi u lošem filmu. Xavier Samuel je neuverljiv kao negativac i ovaj film mu nije trebao posle interesantne uloge u Adore. Dawn Olivieri je predvidljivo zavodljiva u ulozi koja joj ne stoji najbolje, a ostali nisu ni spomena vredni.