Šanghaj / Shanghai Gypsy

2012.

scenario i režija: Marko Naberšnik (po romanu Ferija Lainščeka)

uloge: Visar Vishka, Asli Bayram, Senad Bašić, Marjuta Slamič, Jasna Diklić, Miodrag Trifunov, Bojan Emeršič, Vlado Novak, Ivo Ban, Mišo Kontrec, Emir Hadžihafizbegović, Goran Navojec, Vojislav Brajović

  Iako mu je Šanghaj drugi celovečernji film, Marko Naberšnik je sebi već izgradio status “najjugoslovenskijeg” od svih post-jugoslovenskih reditelja. To nije nimalo posprdna ocena, jer je jugoslovenska kinematografija stvar za elementarno poštovanje, pošto je izbacivala i solidne brojke i solidne filmove. Kada se prihvatio adaptacije Lainščekovog romana Petelinji zajtrk (Pevčev doručak), Naberšnik se odlučio za jugoslovenski “stil”, puno koloritnih likova, puno usputnog humora koji nije vezan za radnju i ritam filma koji odgovara vremenu i mestu radnje: leto u Prekmurju, panonskom delu Slovenije. Rezultat toga je nešto sporiji, ali izuzetno topao i simpatičan film sa neorealističkim, komičnim likovima kakve viđamo u našem susedstvu.

  Drugi film je nešto ambiciozniji, i da ne krijem, dosta manje uspeo od Petelinjeg zajtrka. Opet je tu Prekmurje, opet je mnogo likova vezanih za radnju i događaje i opet je u pitanju roman Ferija Lainščeka, međutim Šanghaj je daleko zahtevniji materijal za prenos na film u dva smisla: produkcijskom i dramaturškom.

  Priča Šanghaja rastegnuta je na najveći deo XX stoleća i prati četiri generacije romske familije. Ako vam se u glavi stvara slika Kusturice, učinite sebi uslugu i izbrišite tu sliku. Ovde nema žalopojki, nema socijale, i magijskog realizma sa letećim i magičnim Ciganima. Veće sličnosti ćete naći sa Šutka: The Book of Records, mada Romi u Šanghaju nisu ni izbliza kitnjasti i uvrnuti kao u Šutki. Ima tu njihove tipične dinamike, veselja, svadbi, gatanja u karte, statusnih simbola, prosjačenja, blatnjave dece, muzike i drugih arhetipskih simbola ciganskog “slobodnog života”. 

  Priča počinje na suđenju Lutviji Belmondu Mirgi (Vishka) i vraća se nekoliko generacija u prošlost, u doba kada su se upoznali njegovi baba (Diklić) i deda (Trifunov), u nekom čergarskom naselju duboko na Balkanu. Sledeći, nešto duži segment posvećen je Belmondovom ocu Ujašu (Bašić) i tome kako je on, ismevan od seoskog moćnika (Hadžihafizbegović) otišao u svet i “otkrio Italiju”, kako sam kaže. Vreme je neposredno poratno, u Jugoslaviji vlada glad za zapadnjačkom robom, i Ujaš uspeva da izgradi uspešan šverc-komerc biznis, u koji uvuče i sina Lutviju. Svoj nadimak Belmondo Lutvija je dobio u jednoj berbernici u Trstu, izabravši frizuru Jean-Paul Belmonda za svoju buduću.

  Tada se familija prvi put preseli u Sloveniju, da bude bliže Trstu. Kada Belmondo odraste, otkupi nevestu Amandu (Bayram), preuzme konce očevog posla i unapredi ga i izabere komad ničije zemlje na kojoj izgradi svoju utopiju, selo Šanghaj, nazvano prema predratnoj turističkoj fotografiji Šangaja koju je prvu kupio u Trstu. Tamo će se sresti sa lokalnim policajcem (Emeršič), partijskim fukcionerom (Novak), hrvatskim kriminalcem (Navojec) i raznim koloritnim likovima. Naravno, poželeće da njegov sin Dono (Kontrec) nasledi posao, ali Dona privlači samo muzika... I idila između Roma i Slovenaca će teći, posebno simpatičan momenat je kada se svi punoletni muškarci iz Šanghaja kolektivno učlane u Partiju da bi selo dobilo struju, dok ne postane jasno da se Jugoslaviji ne piše dobro... Pitanje je može li se Belmondo izvući ili će ga progutati krupniji igrači...

  Produkcijski problem je jasan sam po sebi: radnja razvučena na toliki vremenski period je težak zadatak za snimiti, od fotografije, preko rekvizita do šminke. Upravo su maska i šminka najveći problem filma, mi ne vidimo da su se likovi uopšte postarali, i oni ostaju manje ili više u nekoj zadatoj formi, od početka do kraja.

  Drugi problemi su dramaturški i logički. Prvo, da li je moguće da četiri generacije Roma bez ikakve zdravstvene zaštite, i dugo vremena bez tekuće vode, žive u isto vreme? Možda samo iznimno, ali ovde imamo familiju nalik na Maratonce, koji su sami po sebi nadrealni. Ili ipak imamo magične Cigane koji ne stare, neko se samo izvrnu i umru kad im dođe vreme.

  Sa dramaturške strane, problem sa Šanghajem je što nije Petelinji zajtrk, prosto i jednostavno. Dva romana su potpuno različita, u smislu da Petelinji zajtrk ima unutrašnju dramaturgiju, a Šanghaj nema. Stoga im treba pristupiti različito, i u Šanghaju treba izvršiti intervenciju kako bi se događaji iz romana prebacili na film sa nekom napetošću, pa makar fingiranom. Vremenski razvučena radnja je legitimna za roman, i moguće je napraviti niz veoma suptilnih akcenata na različitim poglavljima priče, ali u dvosatnom filmu akcenti moraju biti jači, naročito prema kraju. Kraj Šanghaja je antiklimaks, i ne uspeva da nas angažira za sudbinu svog lika, prosto jer se toliko naizgled slučajnih događaja već izređalo u manje ili više ravnoj liniji.

  Međutim, do tada, Šanghaj je dobar film, i najviše se kreće “feel good”, na momente sanjarskom teritorijom. Istina, pojaviće nekoliko znakova da sreća neće trajati večno, a babina priča o točku kao simbolu i kolu sreće je značajna i autentična. Upravo autentičnost je ono što spasava film. Sjajnu muzičku podlogu nadahnutu ciganskom muzikom je napisao Saša Lošić, odgovoran i za Petelinji zajtrk i za seriju Vratiće se rode, i sve u svemu trenutno najbolji filmski kompozitor, barem kada su u pitanju etno ključevi. Pored muzike, treba napomenuti da je većina dijaloga na romskom jeziku, što je posebno zgodan detalj. Ostatak dijaloga je jednako na slovenskom i srpsko-hrvatskom, uz malo na italijanskom.

  Glumci nisu imali nimalo lak zadatak. Oni u sporednim ulogama, poznatiji publici su rutinerski odradili svoj posao, Hadžihafizbegović je napravio svoj uobičajeni posao kao mahalski moćnik, Vlado Novak, čuveni Gajaš iz prethodnog filma i “sequel” monodrame Gajaš arestant ima premalu ulogu, ali je svejedno koloritan kao partijski funkcioner, i Voja Brajović je briljantan kao elokventni beogradski gangster, ali uloga Belmonda je zahtevna. Nama nepoznati makedonsko-albanski glumac Visar Vishka je tu pokazao svoje veliko umeće i izneo skoro celi film. Kada ima scene sa Asli Bayram u ulozi Amande, ona mu spretno sekundira.

  Za kraj nije loše istaći hrabrost ovog filma. Možda se publici i svidi jugonostalgični šmek koji Naberšnik potiče svojim filmovima, i možda mu njegovo umeće donese poene kod kritike, ali možda se nađe u problemu sa politikom. Za razliku od njegovog prethodnog filma, koji nije bio politički i čija se jugonostalgija osećala samo u izrazu, Šanghaj ima jednu politički nepopularnu tezu koju makar napominje. To je da je raspad Jugoslavije bio biznis. To je hrabra izjava koja političare svodi na figure, a film u našim krajevima je i politički posao. Zato ne bi bilo loše poželeti Marku Naberšniku puno sreće sa nekim budućim projektima.