19.1.14

Krugovi / Circles


2013.
režija: Srdan Golubović
scenario: Srđan Koljević, Melina Pota Koljević
uloge: Aleksandar Berček, Nikola Rakočević, Leon Lučev, Hristina Popović, Dejan Čukić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Vuk Kostić

Ježim se od anti-globalizma i zaumnih teorija zavere, ali složiću se da je Eurimages kao pojava doneo više zla nego dobra regionalnom filmu. Razlog toga je ne uniformnost u stavu (jer Eurimages propagira ispravne stavove), nego uniformnost u stilu i izrazu, pa tako često imamo ničim izazvane regionalne koprodukcije nabrzinu složene da bi se pobrala crkavica iz evropskih fondova, da bi se snimio nekomunikativan film po ukusu evropskih festivala utonulih u bezdan akademizma, koji će (možda, a možda i ne) ući u neku limitiranu internacionalnu distribuciju i poslužiti autoru kao referenca. Tako smo dobili razne srceparajuće, politički korektne ratne i socijalne dramuljine, pevanje latino šlagera i ex-yu hitova u toku vožnje, tuširanja ili bez razloga na ulici i bezmudašku kritiku društvenog stanja koja bi nešto pametno rekla, a ne bi se zamerila nikome.
Pa ipak, prošla 2013. godina je u tom režimu iznedrila barem četiri lokalno i globalno prepoznata filma: hrvatski Halimin put i Obrana i zaštita, bosanski Epizoda u životu berača željeza i srpski Krugovi. Sva četiri su smešteni u Bosnu, barem tri su za inspiraciju imali stvarne događaje (mada bi i Obrana i zaštita, smešten u podeljeni Mostar, mogao imati osnovu u istinitoj priči). Da li je Eurimages paradigma konačno urodila plodom ili je prošla godina samo “savršena oluja”? Vreme će pokazati.
Da odmah dodam da sam prema Krugovima bio skeptičan, i za to sam imao dobre razloge. Srđan Koljević je jedan od meni manje simpatičnih likova na domaćoj (regionalnoj) filmskoj sceni, kreator idiotske estetike besmislenih unutrašnjih monologa i upotrebe muzičkih motiva i metafora gde im mesto nije. Srdan Golubović mi isto nije najbolje seo, Klopka mi je bila patetična i dosadna usled ponavljanja jedne te iste scene i jednog te istog dijaloga milion puta, Apsolutnih sto je bio pristojan pokušaj uspostavljanja žanrovskog trilera sa socijalnim i političkim kontekstom u Srbiji, ali sa nedovoljno petlje da se ikome direktno zameri i zgodno lociranim negativcem u svima omraženom ratnom profiteru. Takođe, nagrada ekumenskog žirija u Berlinu me ne impresionira, ali zato sam ulazak u zvaničnu Sundance selekciju me je zaintrigirao, kao i kasnija specijalna nagrada žirija u konkurenciji stranog filma.
I drago mi je da sam se prevario, jer su Krugovi retko dobar film, moćan, direktan i metaforičan istovremeno, inteligentan, provokativan, statusno neutralan i bez natruhe popovanja. Sve to je atipično za post-Yu filmove, Krugovi komuniciraju jednako i sa domaćom i sa svetskom publikom, jer su pisani univerzalnim dramaturškim jezikom.
Sam naslov ima dva uporišta. Jedno od njih je metafora o postupku i posledici koju će izreći Ranko (Berček), pokušavajući da dokonta je li smrt njegovog sina Marka (Kostić) imala smisla. Drugo uporište je u strukturi filma nalik na koncentrične krugove, jedan događaj koji će pokrenuti tri odvojene, a ipak povezane priče u maniri hyperlink filmova i završiti se na tom početnom događaju zatvarajući pun krug.
Sam događaj je toliko poznat da je nama u ovom delu sveta film imun na spoilere, iako su likovima promenjena imena. Reč je o tragičnoj smrti univerzalnog heroja ljudskosti u groznom ratu, Srbina Srđana Aleksića koji je brutalno ubijen dok je spasavao život svom poznaniku Bošnjaku kada su ga napali neljudi iz Vojske Republike Srpske. Tu prestaje stvarnost i počinje konstrukcija filma, a radnja ide 12 godina unapred. U prvoj priči, Markova (Srđanova) nekadašnja verenica Nada (Popović) beži od svog nasilnog muža (crnogorsko-danski glumac Dejan Čukić) i sakriva se kod Harisa (Lučev) koji izlaže opasnosti sebe i svoje bližnje kako bi joj pomogao. Haris je onaj momak za čiji je život Marko dao svoj, i sada živi mirno i povučeno u Halleu, u Nemačkoj. Druga priča se dešava u Beogradu, gde hirurgu Nebojši (Glogovac), Markovom prijatelju i svedoku njegovog ubistva, “pod nož” dolazi Todor (Isaković), najodgovorniji za Markovu smrt. Nebojša ima moralnu dilemu da li da se drži Hipokratove zakletve ili da pusti skota da crkne. Treća priča je smeštena na poprište tragičnog događaja, u Trebinje, gde Ranko skoro sasvim sam premešta crkvu kamen po kamen iz podnožja na vrh brda pokušavajući da nađe smisao u smrti svoga sina. Kada mu pomoć ponudi Bogdan (Rakočević), sin jednog od Markovih ubica, Ranko će ga prvo odbiti. Međutim, Bogdan će ostati uporan i među njima će se razviti neobičan odnos.
Sjajno zamišljen i realizovan, sa impozantnom, na momente toplom, a na momente hladnom fotografijom i praćen jednostavnom, akustičnom muzikom, film priziva u sećanje grandioznost antičke tragedije. Svi likovi nose u sebi nekakav osećaj krivice i prazninu koju je ostavila Markova nenadana smrt, i kao u grčkoj tragediji, traže katarzu, a sa druge strane, primereno modernom svetu, pokušavaju da nađu smisao.
Za verovati je da je za takvu narativnu konstrukciju odgovorna scenaristkinja Melina Pota Koljević, Grkinja udata za Koljevića, čiji se “rukopis” po prvi put vidi. Iako potpisana kao ko-autor scenarija za Klopku, tamo je ostala manje ili više nevidljiva. Treba pohvaliti i Golubovićevu režiju, koja je zrela i precizna, kao i sjajne glumce. Berček je izveo ulogu koja je na nivou njegovih najboljih, Rakočević mu bez straha parira i demonstrira veliki talenat, Leon Lučev i Hristina Popović su odlični u svojim ulogama, a jedino je beogradska priča manje razvijena, i slabije odigrana, jer Isaković nije glumac tog kalibra, a Glogovac, ne znajući šta će sa likom, klizi u podglumljivanje.
Na kraju, ceo “hype” koji se digao u regionu je bio opravdan. Po prvi put posle dugo vremena iz ovih krajeva stižu relevantni filmovi. Ono što je loše za svetsku “karijeru” Krugova je to da je 2013. godina bila izuzetno jaka što se tiče filmova snimljenih na ne-engleskom govornom području, pa će Oscar i Zlatni Globus ostati nedosanjan san za srpski film. Ako je za utehu, nikada mu nije bio bliže...

No comments:

Post a Comment