2013.
režija: Srdan
Golubović
scenario: Srđan
Koljević, Melina Pota Koljević
uloge: Aleksandar
Berček, Nikola Rakočević, Leon Lučev, Hristina Popović, Dejan
Čukić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Vuk Kostić
Ježim se od
anti-globalizma i zaumnih teorija zavere, ali složiću se da je
Eurimages kao pojava doneo više zla nego dobra regionalnom filmu.
Razlog toga je ne uniformnost u stavu (jer Eurimages propagira
ispravne stavove), nego uniformnost u stilu i izrazu, pa tako često
imamo ničim izazvane regionalne koprodukcije nabrzinu složene da bi
se pobrala crkavica iz evropskih fondova, da bi se snimio
nekomunikativan film po ukusu evropskih festivala utonulih u bezdan
akademizma, koji će (možda, a možda i ne) ući u neku limitiranu
internacionalnu distribuciju i poslužiti autoru kao referenca. Tako
smo dobili razne srceparajuće, politički korektne ratne i socijalne
dramuljine, pevanje latino šlagera i ex-yu hitova u toku vožnje,
tuširanja ili bez razloga na ulici i bezmudašku kritiku društvenog
stanja koja bi nešto pametno rekla, a ne bi se zamerila nikome.
Pa ipak, prošla 2013.
godina je u tom režimu iznedrila barem četiri lokalno i globalno
prepoznata filma: hrvatski Halimin put i Obrana i zaštita,
bosanski Epizoda u životu berača željeza i srpski Krugovi.
Sva četiri su smešteni u Bosnu, barem tri su za inspiraciju imali
stvarne događaje (mada bi i Obrana i zaštita, smešten u
podeljeni Mostar, mogao imati osnovu u istinitoj priči). Da li je
Eurimages paradigma konačno urodila plodom ili je prošla godina
samo “savršena oluja”? Vreme će pokazati.
Da odmah dodam da sam
prema Krugovima bio skeptičan, i za to sam imao dobre
razloge. Srđan Koljević je jedan od meni manje simpatičnih likova
na domaćoj (regionalnoj) filmskoj sceni, kreator idiotske estetike
besmislenih unutrašnjih monologa i upotrebe muzičkih motiva i
metafora gde im mesto nije. Srdan Golubović mi isto nije najbolje
seo, Klopka mi je bila patetična i dosadna usled ponavljanja
jedne te iste scene i jednog te istog dijaloga milion puta,
Apsolutnih sto je bio pristojan pokušaj uspostavljanja
žanrovskog trilera sa socijalnim i političkim kontekstom u Srbiji,
ali sa nedovoljno petlje da se ikome direktno zameri i zgodno
lociranim negativcem u svima omraženom ratnom profiteru. Takođe,
nagrada ekumenskog žirija u Berlinu me ne impresionira, ali zato sam
ulazak u zvaničnu Sundance selekciju me je zaintrigirao, kao i
kasnija specijalna nagrada žirija u konkurenciji stranog filma.
I drago mi je da sam se
prevario, jer su Krugovi retko dobar film, moćan, direktan i
metaforičan istovremeno, inteligentan, provokativan, statusno
neutralan i bez natruhe popovanja. Sve to je atipično za post-Yu
filmove, Krugovi komuniciraju jednako i sa domaćom i sa
svetskom publikom, jer su pisani univerzalnim dramaturškim jezikom.
Sam naslov ima dva
uporišta. Jedno od njih je metafora o postupku i posledici koju će
izreći Ranko (Berček), pokušavajući da dokonta je li smrt
njegovog sina Marka (Kostić) imala smisla. Drugo uporište je u
strukturi filma nalik na koncentrične krugove, jedan događaj koji
će pokrenuti tri odvojene, a ipak povezane priče u maniri hyperlink
filmova i završiti se na tom početnom događaju zatvarajući pun
krug.
Sam događaj je toliko
poznat da je nama u ovom delu sveta film imun na spoilere, iako su
likovima promenjena imena. Reč je o tragičnoj smrti univerzalnog
heroja ljudskosti u groznom ratu, Srbina Srđana Aleksića koji je
brutalno ubijen dok je spasavao život svom poznaniku Bošnjaku kada
su ga napali neljudi iz Vojske Republike Srpske. Tu prestaje
stvarnost i počinje konstrukcija filma, a radnja ide 12 godina
unapred. U prvoj priči, Markova (Srđanova) nekadašnja verenica
Nada (Popović) beži od svog nasilnog muža (crnogorsko-danski
glumac Dejan Čukić) i sakriva se kod Harisa (Lučev) koji izlaže
opasnosti sebe i svoje bližnje kako bi joj pomogao. Haris je onaj
momak za čiji je život Marko dao svoj, i sada živi mirno i
povučeno u Halleu, u Nemačkoj. Druga priča se dešava u Beogradu,
gde hirurgu Nebojši (Glogovac), Markovom prijatelju i svedoku
njegovog ubistva, “pod nož” dolazi Todor (Isaković),
najodgovorniji za Markovu smrt. Nebojša ima moralnu dilemu da li da
se drži Hipokratove zakletve ili da pusti skota da crkne. Treća
priča je smeštena na poprište tragičnog događaja, u Trebinje,
gde Ranko skoro sasvim sam premešta crkvu kamen po kamen iz podnožja
na vrh brda pokušavajući da nađe smisao u smrti svoga sina. Kada
mu pomoć ponudi Bogdan (Rakočević), sin jednog od Markovih ubica,
Ranko će ga prvo odbiti. Međutim, Bogdan će ostati uporan i među
njima će se razviti neobičan odnos.
Sjajno zamišljen i
realizovan, sa impozantnom, na momente toplom, a na momente hladnom
fotografijom i praćen jednostavnom, akustičnom muzikom, film
priziva u sećanje grandioznost antičke tragedije. Svi likovi nose u
sebi nekakav osećaj krivice i prazninu koju je ostavila Markova
nenadana smrt, i kao u grčkoj tragediji, traže katarzu, a sa druge
strane, primereno modernom svetu, pokušavaju da nađu smisao.
Za verovati je da je za
takvu narativnu konstrukciju odgovorna scenaristkinja Melina Pota
Koljević, Grkinja udata za Koljevića, čiji se “rukopis” po
prvi put vidi. Iako potpisana kao ko-autor scenarija za Klopku,
tamo je ostala manje ili više nevidljiva. Treba pohvaliti i
Golubovićevu režiju, koja je zrela i precizna, kao i sjajne glumce.
Berček je izveo ulogu koja je na nivou njegovih najboljih, Rakočević
mu bez straha parira i demonstrira veliki talenat, Leon Lučev i
Hristina Popović su odlični u svojim ulogama, a jedino je
beogradska priča manje razvijena, i slabije odigrana, jer Isaković
nije glumac tog kalibra, a Glogovac, ne znajući šta će sa likom,
klizi u podglumljivanje.
Na kraju, ceo “hype”
koji se digao u regionu je bio opravdan. Po prvi put posle dugo
vremena iz ovih krajeva stižu relevantni filmovi. Ono što
je loše za svetsku “karijeru” Krugova je to da je 2013.
godina bila izuzetno jaka što se tiče filmova snimljenih na
ne-engleskom govornom području, pa će Oscar i Zlatni Globus ostati
nedosanjan san za srpski film. Ako je za utehu, nikada mu nije bio
bliže...
No comments:
Post a Comment