A.C.O.D.

2013.

režija: Stuart Zicherman

scenario: Ben Karlin, Stuart Zicherman

uloge: Adam Scott, Richard Jenkins, Catherine O'Hara, Amy Poehler, Mary Elizabeth Winstead, Clark Duke, Ken Howard, Jessica Alba, Jane Lynch

Amerikanci vole akronime, ne znam zašto, ali trpaju ih svuda gde stignu i izmišljaju ih gotovo svakodnevno. A.C.O.D. je akronim za “Adult Children Of Divorce”, odraslu decu razvedenih roditelja. Kako saznajemo, (dobro, neki znaju i od ranije) oko polovine sklopljenih brakova se završava razvodom. Dok se gomila, što ozbiljne psihološke, što blentave self-help literature bavi razvodima i decom razvedenih roditelja, prateće studije o toj deci kada odrastu nisu baš česte i svakako nisu toliko prisutne u medijima, posledično i na filmu.

A.C.O.D. je plemenit i iskren pokušaj da se skrene malo pažnje na te ljude. Ako je verovati autoru Stuartu Zichermanu, film je delimično autobiografski, a u pozadini priče su njegova iskustva sa vlastitim roditeljima koji su desetogodišnji brak pretvorili u tridesetogodišnji rat. Tema bi mogla da se obradi na ozbiljan, dramski način, međutim Zicherman i ko-scenarista Karlin, obojica veterani televizijskih komedija, su se odlučili za komediju, što je legitimno i možda čak i zabavno. U tu svrhu su skupili skoro pa “dream team” televizijskih i indie komičara i postavili ih u određeni “setting”, a na nama je da se zabavimo u tih 80 i kusur minuta.

Film počinje sa nategnutim home video snimkom iz ranih 80-ih koji je praćen komentarom u stilu Arrested Development. Vidimo klinca koji slavi 9 rođendan, a u pozadini njegove roditelje koji se glasno svađaju, kao da uživo izvode varijaciju na temu “Who's Afraid of Virginia Wolf”. Znamo kako se to završava, imamo i “fast forward” nekoliko kratkih scena kako klinac odrasta, i eto nama Cartera (Scott), uspešnog vlasnika restorana, u zadovoljavajućoj vezi sa Loraine (Winstead) i koji se pride brine za mlađeg brata Treya (Duke).

Frka nastaje kada blentavi Trey reši da se oženi i želi svoje roditelje kao goste na svadbi. Oni su, međutim, još uvek u ratnom stanju, svađaju se čim se vide, i opanjkavaju jedno drugo iza leđa. Otac Hugh (Jenkins) misli da je serijski zavodnik, a u stvari skoro pa patetičan primer produžene krize srednjih godina koji trenutno ima treću ženu Sondru (Poehler), glupavu princezicu Carterovih godina. Majka Melissa (O'Hara) je toliko samoživa i zatvorena u svoj svet da je prosto naporna. I ona je udata, i to za dobroćudnog debeljka Garija (Howard), za koga smo iskreno zabrinuti da neće doživeti kraj filma. Šta će, gde će, Carter reši da se obrati ženi za koju je mislio da je bila njegova terapeutkinja u detinjstu, dr Judith (Lynch), da bi samo otkrio da se ona samo predstavljala kao terapeut da bi napisala self-help bestseller o deci razvedenih roditelja. Povrh toga, ova neosetljiva, bezdušna samopromoterka dobija ideju da napiše nastavak, koristeći istu tu, sada odraslu decu.

Tu A.C.O.D. počinje sa hodom po utabanoj stazi sitcom klišeja. Dakle, tu je svadba, jedni roditelji, njihovi novi partneri, drugi roditelj, blentavi mladi par, samosažaljivi glavni lik koji kuka li kuka, predvidljive situacije i očekivane fore. Film se najmanje od svega bavi naslovnim fenomenom, decom razvedenih roditelja kada odrastu, i najzanimljiviji, najsmešniji i najoriginalniji deo, onaj koji uključuje Dr Judith, ostaje nedovoljno razvijen.

Utisak donekle popravljaju glumci. Adamu Scottu leži “low key” humor, gde on uspeva da se izrazi samo sa facijalnom ekspresijom, ali, jebote, što je njegov lik nesimpatičan i dosadan. Richard Jenkins i Catherine O'Hara uspevaju da povuku sve komičarske žice kao razvedeni par, koji još uvek ratuje, ali je jasno da njihova priča nije gotova. Mary Elitabeth Winstead je zlata vredna glumica, i od svog ne baš napisanog lika uspeva da izvuče organsku i pristojnu ulogu. Slična priča je i sa Amy Poehler, i sa Jessicom Albom koja je praktično dobila cameo ulogu. Ipak Jane Lynch je zadužena za većinu smeha u filmu, a njen lik je i ponajbolje napisan.

Scenario je toliko centriran na jeftini smeh, da sve deluje kao razdužena epizoda prosečnog TV sitcoma. Njegov ritam nije naročito filmski, a jeftini fazoni su prečesti i usiljeni da bi se mogli smatrati kao dostojan “payoff” za gledanje. Naravno, to ne znači da se nećemo nasmejati tu i tamo, ali to nije dovoljno za film koji se izjašnjava kao komedija. Poslednje trosmislena scena venčanja samo dodaje so na ranu izazvanu lošim, ili bolje rečeno pisanjem u pogrešne svrhe. Zicherman i Karlin dolaze iz televizijskog miljea i znaju da osmisle i napišu TV komediju, gde je instant-smeh merilo svega. Na filmu nije moguće ostvariti tako lake i jeftine poene. I zato A.C.O.D. ostaje prosečan film čiju čast spasavaju glumci.