2013.
režija: Kimberly
Peirce
scenario: Lawrence D.
Cohen, Roberto Aguire-Sacasa (po romanu Stephena Kinga)
uloge: Chloe Grace
Moretz, Julianne Moore, Gabriella Wilde, Portia Doubleday, Alex
Russell, Ansel Elgort, Judy Greer
U Hollywoodu već duže
vreme vlada svojevrsna kriza ideja. To nije ništa novo, čini se da
je na ovaj ili onaj način prisutna od Drugog svetskog rata nadalje i
Hollywood se njom borio uglavnom na jedan način. Nešto bi se
slučajno pojavilo u manjim produkcijama, slučajno postalo hit, pa
bi se veliki studiji odvažili da to nešto ponove sa većim ulogom.
Tako smo dobijali nove žanrove, redefinicije postojećih, pa čak i
pokrete kao što je Novi Hollywood. U današnje vreme, međutim,
jedini razlog za snimanje nekog visokobudžetnog filma je postojanje
ne ciljne grupe, nego striktne fan-baze i zato su uspešno
realizovani originalni scenariji retki, a imamo poplavu adaptacija
stripova, dečije literature, crtanih filmova u igranoj izvedbi i
kompjuterskih igrica, uz poplavu nastavaka i re-make varijanti. Toga
ni Carrie (Brian De Palma, 1976) nije ostala pošteđena.
Najnovija verzija je,
intelektualno rečeno, blasfemija, a nešto prostijim jezikom –
totalno sranje. Originalna Carrie je jedan od najsavršenijih
horora ikada snimljenih, sa inteligentnim scenariom – sjajnim
čitanjem solidnog predloška i vrhunskom režijom, razrađenom
simbolikom i oštrom, preciznom poentom. Bilo je kretenskih pokušaja
da se to upropasti, setimo se samo abortiranog nastavka iz 1999. i TV
filma iz 2002. godine, a sada je na red došao i ovaj masakr.
Da stvar bude
blesavija, nova Carrie “skida” originalnu skoro po formuli
scena za scenu, osim dodatih par uvodnih i zaključnih. Problem je
potpuno promenjen koncept, ne samo sa tim scenama, već na svim
nivoima. Počnimo od “castinga”, original je imao zvezdu u usponu
Sissie Spacek u naslovnoj ulozi, devojku koja je baš tu ostvarila
svoju najupečatljiviju ulogu, i kojoj je bio potreban samo pogled da
njime fiksira esenciju filma i izvornog romana. Njena “promena”
kada je vidimo u maturskoj haljini je impozantna, ona od školskog
parije postaje moderna, emancipovana devojka. Chloe Grace Moretz to
jednostavno ne može, ona u natprirodnim scenama izgleda klovnovski,
a u uvodnim kao slatka cura unakažena demode odećom i zamršenom
frizurom. Ona je suviše prijatna i normalna, da ne pominjemo
nedovoljno snažna kao glumica za pravu transformaciju. Ni njeni
vršnjaci u novoj verziji nisu ni izbliza na nivou onih u
originalnoj. Alex Russell nije John Travolta u svojoj prvoj bitnijoj
ulozi, Portia Doubleday nije ni do kolena Nancy Allen u ulozi
inicijatora “bullyinga”, Ansel Elgort je napravio nešto
benigniju verziju Tommija, a Gabriella Wilde je malo previše
sentimentalna kao pokajnica Sue. Judy Greer je u redu kao profesorka
fiskulture, a Julianne Moore kao Carrina majka Margaret, ali to nije
ni izbliza dovoljno, iako se Julianne jako trudi i svoju ulogu izvodi
još luđe i uvrnutije od Piper Laurie.
Ali izbor glumaca nije
jedino što je pošlo po zlu. Celi koncept je promašen. Od scene u
svlačionici, koja je u originalu pozicionirala Carrie kao otpadnicu
suočenu sa iskrenom mržnjom, dok je u novoj verziji njen otpadnički
status jasan i pre, a scena služi kao tlapnja o siledžijstvu pomoću
modernih tehnologija, sve je prosto pogrešno iščitano. U originalu
Carrie nema nikakvu kontrolu nad natprirodnim moćima i zapravo ih se
plaši, dok ih ovde ekstenzivno studira, vežba kod kuće i povlači
seriju jeftinih efekata. I ključna scena na maturskoj večeri je
svedena na blentavi namerni pokolj, što je uvredljivo. Ni dodate
scene (Margaretin porođaj i dvoumljenje da li da ubije Carrie, ili
kraj koji služi da otvori vrata za nastavak) ne uspevaju da nađu
filmu novi kontekst, osim opšte konfuzije koja u vezi ovog filma
vlada.
Kimberly Peirce je ipak
nekakvo ime u svetu filma, Boys Don't Cry (1999) je sinonim za
film koji ispituje rodni identitet, a Stop-Loss ima večito
relevantnu temu ratnih trauma i reintegracije u društvo. Od nje se
ne bi mogao očekivati ovako tupav, loše osmišljen,
polukomunikativan generički horor za jednu Halloween sezonu. Neki će
reći da je u novoj verziji Carrie još pod većim pritiskom jer je u
većem procepu između religioznog sveta svoje majke i veoma profanog
sveta svojih vršnjakinja. Oba sveta su nasilna i agresivna, i bes se
skuplja u Carrie. Kada bi Peircova uspela da se izrazi, možda bi
bilo spasa za film. Ovako, nova Carrie je loš film, i to u
svim aspektima.
No comments:
Post a Comment