Unfinished Song / Song for Marion

2012.

scenario i režija: Paul Andrew Williams

uloge: Terence Stamp, Gemma Arterton, Vanessa Redgrave, Christopher Ecclestone

U britanskoj kinematografiji, ali vidim da se taj trend širi, relativno nedavno je skovan jedan novi sub-žanr geranto-eksploatacijskih filmova. U pitanju su slatko-gorke mešavine komedije i drame o šašavim ili džangrizavim starcima koji se na “quirky” način nose sa svojom starošću i perspektivom smrti. Navikli smo da filmovi o starijim ljudima budu smrtno ozbiljni kao Amour, ali Britanci imaju običaj da sve izvrnu na neko zezanje.

Problem sa Unfinished Song je njegova bipolarnost, jer klizi od generičke euforije do generičke depresije. Oba pola su dovedena do ekstrema kakve viđamo na Hallmarku i sličnim kanalima, samo u odvojenim filmovima. Prosto, slatkasti motivi su previše zašećereni, često neduhoviti i skloni ponavljanju, a momenti postavljeni da nam izvuku emocije su patetični preko svake mere, pa se njihova svrha gubi u karikaturalnosti.

Dakle, glavni lik je Arthur (Stamp), džangrizavi starac koji na celom svetu voli jedino svoju umiruću ženu Marion (Redgrave) i unuku. Sve ostalo mrzi, kako bi to mrzeo lik iz crtanog filma. Na tom spisku posebno mesto zauzimaju njegov sin James (Ecclestone) – razlozi nikad objašnjeni, pa čak ni navedeni, i dobrovoljni pevački hor, Marionina poslednja vesela ludost. Marion je njegova sušta suprotnost, vesela i pomirena sa sudbinom, žena koja samo želi da preživi svoje poslednje trenutke što je moguće srećnije. Kada ona umre, Arthur će se nenadano zbližiti sa mladom i veselom voditeljkom hora Liz (Arterton) i postati neizostavni deo hora.

Scenario je, kao što smo videli, predvidljiv, i to ne samo u generalnim crtama, nego su čak i veoma sitni detalji otrcani. Stariji ljudi koji pevaju “Let's Talk About Sex” ili “Love Shack” nisu nikakav komičarski novitet, a od svega se na kraju stvara transfer neprijatnosti. Štos sa penzionerima koji su obučeni u heavy metal stilu i pevaju “Ace of Spades”, pa se jedan od njih ušine izvodeći pokret je efektan prvi put, drugi put je već suvišan. Sjajno uštiman i vrhunski ozbiljan hor na takmičenju kao dežurni “bau-bau” za poslednji čin filma je već viđen štos iz hollywoodskih filmova o simpatičnim gubitnicima. Ako i postoji generalno simpatična nota u filmu, onda je to odnos Arthura i Marion, ali to se završava na polovini filma, sa njenom smrću.

Zapravo, Song for Marion bi bio užasan film, dobar jedino da zabavite svoju mamu na jedno kišno nedeljno popodne da nije glumaca. Terence Stamp je jedan od najpotcenjenijih glumaca, a svu genijalnost je pokazao u filmu The Limey, kada nas je kao ostareli žestoki momak iskreno vezao za sebe i držao prikovane za ekran. Ni ovde nije ništa slabiji, a njegov lik ne klizi u zamke jednodimenzionalnosti. Njegova džangrizavost je ljudska i opravdana. Kao Marion, Vanessa Redgrave pokazuje zašto je toliko dobra glumica. Gemma Arterton je čudo ležernosti, sposobna da bude tako ista, dopadljiva i lična u toliko različitih uloga, od debilnih adaptacija bajki preko žanrovskih limunada do filmova koji od nje zahtevaju posvećenost. Christopher Ecclestone je isto sjajan u vrlo maloj ulozi uspeva pokazati dovoljno emocija.

Rezultat je polovičan, predvidljiv i formuličan film koji bismo mogli da otpišemo bez problema, samo da nije izuzetnih glumaca. Oni su ti koji unose život u dosta blesavo napisane likove. Zato i pored svega Unfinished Song ostaje sasvim gledljiv film. Samo nemojte očekivati previše, jer je emocionalna manipulacija ponekad preterano ljigava.

Nije pogodan za bilo kakav re-make, Song for Marion je film koji je moguć samo u Britaniji, zemlji koja poštuje svoje ostarele glumce, iako možda ne poštuje svoje penzionere. Ne pokušavajte to kod kuće, kako već piše na upozorenjima.