American Hustle

2013.

režija: David O. Russell

scenario: David O. Russell, Eric Singer

uloge: Christian Bale, Amy Adams, Bradley Cooper, Jennifer Lawrence, Jeremy Renner, Louis C.K, Michael Pena, Alessandro Nivola, Elizabeth Rohm, Shea Whigham, Robert De Niro

American Hustle je upeglani haos na ekranu, kitnjasti, gotovo barokni haos smešten u 70-te godine i centriran pričom o prevarama i prevarantima. Za mnoge reditelje taj žanrovski okvir je rizičan, na njemu se opekao i Tarantino sa Jackie Brown, ali David O. Russell u tom haosu uživa, zabavlja se i pravi odlične filmove. To je težak zadatak, filmovi prevare su žanrovski miks kriminalističkih trilera i screwball komedije, i sa nama su još od Howarda Hawkesa i zlatnog doba Hollywooda, svoje slavne trenutke su imali u Novom Hollywoodu (The Sting Georga Roy Hilla), a i posle toga. Devedesetih smo imali sjajne Usual Suspects, Fincherov The Game, kao i nekoliko ludih vožnji braće Coen. Novi milenijum je pretio da potopi žanr u “over-the-top” Ocean's trilogiji, ali prevaranti su i to preživeli. Na kraju krajeva, i poslednji dobitnik Oscara Argo je u svojoj suštini pre svega film prevare, pa tek onda sve ostalo. Verovatno zato što je varanje zahtevan i fascinantan posao, film nije ništa drugo nego sistematsko varanje gledalaca, i naš život u ova postmoderna vremena se sastoji i od dobrog procenta foliranja.

Ono što je fascinantno u American Hustle je to da film nije nimalo suptilan, u bilo kom smislu. Podtekst filma u roku od par scena postaje tekst, štos koji je “telefoniran” u prethodnoj sceni će eksplodirati u sledećoj, humor je očit već iz fizičkog izgleda likova i glumaca. Film ima svoju inteligentnu poentu zabijenu veoma duboko ispod radnje, u pitanju je ispitivanje varanja kao sastavnog dela američkog sna, često je ciničan, ali nije zapravo mračan i beznadežan kao što se čini na prvi pogled, zato što je na površini savršen spoj nesavršenosti, “re-shuffle” gomiletine drugih filmova i autorskih izraza, sa nekim veoma elaboriranim detaljima, dok su drugi nabacani, izgleda, namerno aljkavo. Tako da je konačni rezultat za nekoga sve, za svakog ponešto: picajzle će loviti očite logičke greške (recimo, referira se na Estoniju koja u vreme dešavanja filma nije postojala kao nezavisna država ili na self-help knjigu koja je izašla tek u ovom milenijumu), filmski učenjaci će čitati citate iz drugih filmova, manijaci za triviju i faktografiju će loviti odstupanje od istinite podloge priče, ali je najpametnije zavaliti se i uživati, i dozvoliti da nas film odnese.

Film počinje sa karticom koja, inovativno i iskreno, kaže “Nešto od ovoga se zapravo dogodilo”. To je odstupanje od sintagmi “prema istinitoj priči” ili “stvarnom događaju”, i upozorava nas da ne uzimamo sve zdravo za gotovo i obećava fikciju i zabavu. Originalna Singerova verzija je ostala u domenu doku-drame, odnosno verodostojne dramatizacije stvarnih događaja, FBI-jeve operacije AbScam (skraćenica za arapsku ili Abdulovu muljažu) koja je uvela u praksu saradnju sa prestupnicima u cilju otkrivanja finansijske i političke korupcije, i koja je rezultirala hapšenjem šestorice kongresmena, jednog senatora i gradonačelnika Camdena, New Jersey (predgrađe Atlantic Citija). Tajna operacija se zasnivala na lažnim šeicima koji su nudili masnu lovu u zamenu za političke i para-legalne usluge oko dobijanja dozvola za gradnju, renovaciju i puštanje u promet kazina u Atlantic Citiju, koji je u dobroj meri propao i hitno mu je potrebna obnova. Russell u scenario unosi igrivost, ludilo, zapletene ljubavne poveznice, dodaje mu još prevare, krivi rubne činjenice, ostavljajući samo kostur od radnje i dodajući svoj fikcioni sadržaj.

Svetska kritika mehaniku filma vezuje za Martina Scorsesea i Goodfellas, mada meni više asocijacija budi na Casino, prosto tematika je sličnija. U tu svrhu imamo jednog glavnog naratora i dvoje pomoćnih koji u nekoliko navrata objašnjavaju svoje misli i malo “spoilaju” radnju. Kao naklon Scorseseu možemo izvući i ubacivanje Roberta De Nira u tipičnoj “de nirovskoj” ulozi iz perioda kada je intenzivno sarađivao sa Scorseseom. Da, on može odigrati mafijaša i u snu, ali ovde je zaista strašan. Asocijacija na Scorsesea može na duge staze potopiti American Hustle jer se kolidira upravo sa Scorseseovim filmom The Wolf of Wall Street, koji, gle čuda, u fokusu isto ima finansijski kriminal i prevaru. Nadajmo se da će se ova dva filma iščitavati kao komplementarna, jer se ne bave niti istim stvarima niti istim periodima.

Ipak, sličnosti u domenu likova su iznenađujuće, u oba filma glavni lik se “prodaje” za nešto što nije, za uspešnog biznismena i bogataša od pamtiveka. Međutim, osnova glavnog lika u American Hustle je i sirovija nego kod Scorsesea. U pitanju je Irving Rosenfeld (Bale), sredovečni, zapušteno-podgojeni i proćelavi srednje-sitni muljator. Njegova prva scena jasno opredeljuje zabavni ton filma: on se budi, češka po povećem stomaku i brižljivo namešta tupe i idiotski “comb-over”, još samo da se utegne u skupo odelo i njegova persona je tu. U flashbacku (i ovde ih ima, ali malo i ukusno su uklopljeni) će reći da je oduvek bio prevarant, da je kao klinac razbijao prozore na radnjama u svom rodnom Bronxu, ne bi li pomogao svom ocu staklorescu da mu posao ne propadne. Kada je odrastao, nasledio je staklorezačku radnju, ali je otvorio i nekoliko radnji za hemijsko čišćenje kao legalnu osnovu za svoj posao, dok je u zadnjim sobama preprodavao kradene i falsifikovane umetnine i varao ljude za učešće za nepostojeće kredite.

Ono što Russella razlikuje od drugih reditelja je to da su mu ženski likovi jednako važni i razrađeni kao i muški. I tako imamo Sydney (Adams), prepametnu curu za svoj posao daktilografkinje u novinskoj redakciji, koju život nije mazio i koja je spremna na sve za svoju šansu za malo sreće. Ona će stvoriti elaboriranu personu, englesku plemkinju Lady Edith koja će dodatno učvrstiti kredibilitet Irvingove prevare. Njih dvoje će formirati neraskidivo partnerstvo, poslovno, lično i seksualno, ali problem predstavlja to što je Irving oženjen...

A njegova žena Rosalyn (Lawrence) je luda k'o struje, manipulativna i majstor pasivne agresije maskirana u domaćicu sa Long Islanda sa uvrnutom frizurom, dugim noktima, agorafobijom i sklonosti ka izazivanju požara, stvarnih i metaforičnih. Kasnije u filmu postaje jasno da je njena nestabilnost najgori rizik za operaciju i da se njene lajavosti treba paziti više nego mafije i federalaca zajedno. Jedna mjuzikl scena gde ona čisti kuću i peva Live and Let Die je znakovita.

Prava priča o AbScamu počinje kada Irving i Sydney / Edith upadnu u mrežu ambicioznog agenta Richija DiMasa (Cooper). Njegova ambicija se može porediti samo sa kockarskom ovisnošću, jer se on nikada neće zadovoljiti svojim plenom, ako igde postoji mogućnost za veći, pa će u glavi skovati plan da iskoristi dvoje iskusnih prevaranata za AbScam, ne bi li dokazao korumpiranost gradonačelnika Carmina Polita (Renner), za početak, pa onda i većih političara i mafijaškog klana iz Miamija koji reketira po Atlantic Citiju. Problem je u tome što njegova ambicija ide u paketu sa njegovom ličnošću, a on je derište koje se veoma agresivno duri kada nešto nije po njegovom, što sve izvire iz njegovih frustracija iz mračnog doma gde sedi za stolom sa viklerima u kosi i trpi izdrkavanje svoje dominantne majke...

Od svih likova, možda najviše saosećanja zaslužuje upravo gradonačelnik Polito, koji, iako je ultimativno korumpiran, ipak dobar čovek na plemenitoj misiji spasavanja svog grada od propasti. On nije nikakav kriminalac, nego očajnik koji samo želi da pomogne ljudima i da ga ti ljudi vole, pa je spreman na razne ružne kompromise. Između njega i Irvinga će se razviti nekakvo čudno prijateljstvo, bazirano na sličnom klasnom poreklu i razumevanju, što je jedan od retkih suptilnih detalja u filmu.

Ni još manji, epizodniji likovi od nabrojanih nisu manje karikaturalni. Tu su lokalni šef odeljenja za prevare u FBI, inače teška kukavica (C.K), ambiciozni i slavoljubivi šef podružnice FBI (Nivola), agent na tajnom zadatku, Meksikanac prerušen u arapskog šeika koji ne zna arapski (Pena), Politova žena (Rohm) čija se kitnjastost može porediti samo sa Rosalyninom... Pogrešan izbor u toj situaciji bi bila prosta eksploatacija njihove karikaturalnosti, pa se Russell odlučuje da ih tretira u “coenovskom” ključu i provlači ih kroz mučenje i sramoćenje, kroz tretman kroz koji su prolazili George Clooney, Brad Pitt, William H. Macy i Steve Buscemi kod braće Coen, film za filmom. Međutim, dok su Coeni ultimativno cinični, reklo bi se čak i zluradi što se tiče svojih likova i reputacije glumaca, Russellu je ipak stalo do njih, više do glumaca nego do likova. Glumci će od početka do kraja imati prilično slobode u igranju svojih likova ili igranju sa njima, kako ko uzme, a likovi će dobiti nešto nalik na “happy end”, ili makar šansu za iskupljenje i optimizam.

To nije nimalo čudno kada se uzme u obzir “casting” najvećih uloga. Christian Bale i Amy Adams su igrali u Russellovom Fighteru (2010), a Bradley Cooper, Jennifer Lawrence i Robert De Niro u Silver Linings Playbook (2012). Oni se ponašaju kao uigrana glumačka trupa kao u putujućem pozorištu ili cirkusu, i Russell ih tako tretira, deleći im uloge u kojima mogu pokazati najviše. Jeremy Renner je “the new guy” u ekipi, ali izgleda da je dobrodošao. Efekat trupe može dovesti do “typecastinga” u kojem glumci postaju fah-idioti za jednu jedinu ulogu. Bezobrazno bi bilo nazvati De Nira fah-idiotom, a njegova nepotpisana cameo uloga ovde nema veze sa Russellom koliko sa glumčevom bogatom karijerom. Komičarsko ludilo Bradleya Coopera je dosta na liniji na njegove uloge u Silver Linings Playbook i on je tu najmanje inovativan. Sa Jennifer Lawrence stvari stoje dosta bolje, ovde ima dosta manju ulogu koja se zasniva na sličnim zadacima koje je imala u prethodnom Russellovom filmu, i često se svodi na odašiljanje različitih, pa i suprotnih emocija u istoj sceni i istom trenutku. Ipak, ona to radi na sasvim drugačiji način, sa još više sigurnosti i dokazuje da je glumica sa najviše potencijala, čak i kad joj je lik tipiziran (prostakuša), i da, uprkos Oscaru, ima spremnost da uči i raste kao glumica. Amy Adams dolazi sa iskustvom veoma mračne uloge u The Master, uloge moći iz senke. Ovde nije toliko mračna, koliko emotivno istrošena i na ivici implozije, i svoju ulogu nosi znalački. O Christianu Balu ne treba previše trošiti reči, on je jedan od najboljih glumaca svoje generacije sa neverovatnom moći transformacije. Njegova priprema za ulogu ovde je suprotna od one za The Machinist, umesto gladovanja i gubitka 20 kg, ovde je verovatno morao da “trenira” prežderavanje brzom hranom i sedenje na kauču ne bi li nabacio stomačinu i podbuhlo lice prosečnog sredovečnog muškarca. Osim fizičkih zahteva, njegova uloga je zahtevna i na drugim nivoima, reći ću samo da nije jednostavno odigrati dijapazon različitih strahova, dve različite emotivne ovisnosti, kao što nije najednostavnije odigrati najpametnijeg frajera u sobi punih pametnjakovića. Bale sve to čini sa radošću i lakoćom od koje je satkan ovaj film.

American Hustle je možda najkompletniji Russellov film, svojevrsna sistematizacija dosadašnje karijere, od indie komedija sa samog početka, preko ludo zabavnog, mada predvidljivog The Three Kings (spasava ga Clooney) i apsurdno-komičnog I Heart Huckabees koji podseća na izraz Wesa Andersona do poslednja dva filma koja su kasirala neke ozbiljne nagrade, među kojima i tri glumačka Oscara. Russell je reditelj na koga se mora računati i u budućnosti, posebno ako bude nastavio sa furioznim ritmog od po filma na godinu-dve.

American Hustle je jedan od najboljih i najzabavnijih filmova ove sezone. Ujedno je i igriv i iskren, preteran, spektakularan, uvrnut i human. Osnovni kvalitet su intervencije u priči, koje film sa radnje prebacuju na likove, sjajni glumci i furiozni tempo. Ovo je film za uživanje i namenjen je filmofilima. Neki će reći da mu nedostaje drame, ali to je daleko od istine. Ovde nema fingirane drame “veće od života”, što na prvi pogled film čini suviše površnim za lov na Oscare. Gluposti, ako mene pitate, jer će vas ovaj film naterati da razmišljate, i to pre svega o filmu. Na dodeli nagrada newyorških filmskih kritičara (NYFCC) American Hustle je proglašen za najbolji film, dobio je nagradu i za scenario, a Jennifer Lawrence je nagrađena za najbolju sporednu ulogu, što mu daje dobre prognoze za nastavak sezone nagrada.

Ne smatram da previše lako delim pohvale. Naprotiv, mislim da su noviji filmovi lošiji nego pre 30 godina, i da bi autorima trebalo dati malo više slobode i malo zaboraviti na profit, profit, profit po svaku cenu, pa će on doći sa kvalitetom. Takođe, moje čvrsto uverenje je da je lakše, lepše i bolje napisati duhovitu pljuvačinu nego lažirati osmeh i po svaku cenu nešto pohvaliti. Ali American Hustle je dragulj od filma o kome ne mogu reći ništa loše. Obavezna lektira.