Amsterdam

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Karijere filmskih autora mogu se promatrati kao živi organizmi koji prolaze kroz razvojne faze ili čak metamorfoze. Karijera Davida O. Russella bi se mogla uzeti kao školski primjer. Američki je filmaš ponikao pod okriljem neovisnog filma „Sundance-usmjerenja”, radeći uglavnom u žanrovskom registru dramedije, da bi se sa svojim trećim dugometražnim uratkom, avanturističkom ratnom komedijom Tri kralja iz 1999. „plasirao” u Hollywood. Uslijedio je ne baš sasvim uspjeli eksperiment s poetikom Wesa Andersona I Heart Huckabees (2004), da bi nakon njega ušao u svoju zrelu fazu s dramom po istinitim događajima Boksač (2010). Ta zrela faza koju sačinjavaju još tri filma, U dobru i zlu (2012), Američki varalice (2013) i Joy (2015), obilježena je čestim suradnjama s istim glumcima, odnosno „klasterima” glumaca (Christian Bale i Amy Adams, odnosno Jennifer Lawrence, Bradley Cooper i Robert De Niro), te obilatim nominacijama, prije svega u glumačkim kategorijama; također, tu fazu karakteriziraju i motivi bračnih i obiteljskih disfunkcija, nerijetko podignutih do nivoa histerije. U dobru i zlu bio je punokrvni glumački film u registru „indie” drame dovedene do izvedbenog savršenstva, dok je s istinitom pričom o izumiteljici močo-krpe za pod, Joy Mangano, Russell počeo pokazivati znakove kreativnog opadanja, odnosno nemogućnosti da provjerene sastojke sklopi u koherentnu, a svježu filmsku cjelinu. U ovom pregledu Američki varalice nisu preskočene, već su namjerno ostavljene za kraj kao najkompleksniji, najambiciozniji, možda i najuspjeliji uradak Russellove zrele faze. Radi se o miksu drame, komedije i krimi-trilera po djelomično istinitim događajima, u kojem je Russell uspio spojiti i svoje klastere glumaca, i različite žanrove, i slobodno tumačenu istinitu aferu AbScam (u kojoj je FBI pomoću lažnih arapskih investitora mamio korumpirane političare), i barokni maksimalizam po pitanju količine posebnih detalja i jeftini kič po pitanju dizajna istih, a da je sve skupa na koncu tvorilo koherentnu i većim dijelom impresivnu filmsku cjelinu. Za Američke varalice moglo bi se reći da je Russell s njima otkrio formulu koju će barem još jednom pokušati ponoviti.

Taj se pokušaj ponavljanja, možda čak i podizanja na jedan novi nivo ambicije, barem u smislu zahtjevnijeg povijesnog perioda, još razgranatije priče i još brojnije zvjezdane postave, dogodio s autorovim najnovijim uratkom naslovljenim Amsterdam (u spomenutoj zvjezdanoj glumačkoj postavi od starih Russellovih znanaca mjesta se našlo tek za Christiana Balea i Roberta De Nira, dok su u timu zaigrali novi igrači kao što su Margot Robbie, John David Washington, Anya Taylor-Joy, Rami Malek, Andrea Riseborough, Chris Rock, Michael Shannon, Mike Myers, Alessandro Nivola, Zoe Saldana i pjevačica Taylor Swift u rijerkoj glumačkoj ulozi). U Amsterdamu opet u temelju imamo jednu doista istinitu, doduše sada već pomalo zaboravljenu aferu iz američke povijesti, odnosno pokušaj fašističkog puča koji su planirali ugledni poslovni ljudi namjeravajući postaviti generala Smedleya Butlera za diktatora koji će smijeniti izabranog predsjednika Roosevelta. Opet imamo i galeriju likova koji cijeloj toj zavrzlami pristupaju s različitih strana, a također imamo i ton koji spaja komično i dramsko, s dodatkom tragedije i traume Prvog svjetskog rata i njegovih posljedica. Naravno, pojedinačne filmove nije uvijek najpoštenije uspoređivati, čak ni kada dolaze od istog autora ili kad pripadaju istom žanrovskom tipu, ali ponekad je teško othrvati se tom porivu. U slučaju Amsterdama, Russell na tako nešto čak i poziva reciklirajući uvodnu tekstualnu karticu iz Američkih varalica koja nam poručuje da se „većina ovoga stvarno dogodila”. Međutim, kada se nakon gledanja filma crta povuče i sumira konačni ishod, ne samo da Američke varalice ispadaju bolji film, nego je u smislu koherentnosti čak i Joy zaokruženiji uradak. Pred nama je težak zadatak jer moramo utvrditi što je sve u Amsterdamu pošlo po zlu, a da ne odgovorimo lakonski: „apsolutno sve”.

Protagonist i glavni narator (Russell tu opet upotrebljava trik da pored glavnog uvodi još dva, pomoćna) je doktor Burt Berendsen (Christian Bale), teško ranjeni i traumatizirani ratni veteran koji je u Velikom ratu izgubio oko, a oko pasa nosi protezu nalik korzetu da bi se mogao kretati. Njegova skromna ordinacija nalazi se na sjeveru Manhattana, pacijenti su mu uglavnom veterani poput njega samog, a često je odsutan i tijelom i duhom pošto je ovisan o tabletama protiv bolova koje sam izrađuje. To što je oženjen nasljednicom i kćerkom uglednog člana liječničke komore (Andrea Riseborough) mu ne pomaže, jer s njom ne živi zbog razmimoilaženja s njenim roditeljima. Njegova uobičajena rutina poremećena je jednog dana 1933. godine kada ga s hitnom zamolbom posjeti ratni drug, odvjetnik Harold Woodman (John David Washington) kojem je bio nadređeni oficir u predominantno afroameričkoj jedinici na fronti u Francuskoj i Belgiji. U finalu rata, obojica su bili ranjeni prilikom proboja, zbog čega su završili u bolnici u rukama bolničarke Valerie (Margot Robbie), avangardističke umjetnice koja reciklira metke i šrapnele za reljefe i skulpture, a kasnije se ispostavlja da je pripadnica utjecajne obitelji. Njih troje su, nakon rata, proveli nešto bezbrižnog vremena u Amsterdamu, gdje su sklopili pakt o vječnom prijateljstvu. Posao za koji je Burt potreban Haroldu je obdukcija tijela njihova generala koji je umro na putu kući iz Europe, obdukciju koju je, mimo želja ostatka obitelji, naručila njegova kći (Taylor Swift). Kako doktor i sestra specijalizirana za obdukcije (Zoe Saldana) otkriju, general je vjerojatno bio otrovan, a prije nego li i njegova kći pogine u namještenom nesretnom slučaju, uspijeva izgovoriti samo prezime Voze koje pripada jednom od newyorških uglednika. Burt i Harold bivaju optuženi za njeno ubojstvo, pa se moraju sklanjati od policije, ali i od tajanstvene organizacije pod imenom Komitet petorice. Srećom, jedan od detektiva koji im je za petama također je ratni veteran, ali on im može osigurati samo malo vremena za njihovu vlastitu istragu. Ona ih vodi najprije do Vozea (Rami Malek) i njegove supruge Libby (Anya Taylor-Joy), u čijem domu sreću svoju staru prijateljicu Valerie, sada zbog bolesti zatočenicu kuće, te dobivaju ideju da potraže generala Dillenbecka (Robert De Niro) koji će u Vozeovo ime garantirati za njih. Kako se klupko razmotava, a cijela zbrka kulminira na godišnjem Balu veterana koji Burt organizira, tako se otkriva da nije riječ samo o ubojstvima, već i o političkoj zavjeri, a našem timu se priključuju stari znanci, jedan američki i jedan britanski špijun maskirani u ornitologe (Michael Shannon i Mike Myers) koje poznaju iz amsterdamskog života.

Amsterdam je na narativnom nivou poprilična zbrka, ali slično bi se moglo reći i za Američke varalice. Ključna razlika bi ipak bila ta da su različiti pristupni kutovi, digresije, pa i namjerne pogreške u prethodniku bile bolje i gušće utkane u priču filma nego što je to slučaj s Amsterdamom. Stječe se dojam da Russell u svom filmu puno toga želi prokomentirati o vremenima kako prošlim (rasizam i segregacija, fašizam u povojima u Americi i sinergija kapitala s istim, nesrazmjer između pretrpljene ratne traume i za nju dobivene zadovoljštine između deprivilegiranih koji su ratovali i privilegiranih koji su ostali doma i trgovali), tako i sadašnjim (ponovno uvođenje rasizma u javni diskurs, uspon „alternativne”, profašističke desnice i sprega kapitala s njom, zaostavština Donalda Trumpa i pokušaja puča 2021. godine) , da se u brojnim digresijama i odapetim strijelama gubi narativna linija, pa i ton filma koji bez nekog naročitog reda skače između dramskog, komičnog i tragičnog. U tome dosta često stradaju i glumci koji su, kada je riječ o onima u epizodnim ulogama, po pravilu potrošeni na štos ili dva, ili, kada se radi o onima koji imaju i neku značajniju ulogu u zapletu, ne uspijevaju razviti svoje likove. Stvari stoje bolje s troje glavnih glumaca, prije svega Christianom Baleom koji ne samo da je naviknut na Russellov kaos, nego može i ponoviti neke od svojih štoseva method glumca, primjerice ovo mu je druga uloga u kojoj mora nositi stakleno oko. John David Washington je sasvim solidan s nešto manje „mesnatom” ulogom uravnoteženijeg i taktičnijeg Harolda, a Margot Robbie je uglavnom svedena na svoje prisustvo, bilo u nešto „iščašenijem” ključu na početku filma, bilo u nekom mračnijem kasnije, ali glumica tu prezentnost na ekranu posjeduje u različitim oblicima, čak bez obzira što se svojom fizičkom ljepotom ne uklapa u svijet karakterne ružnoće koji ju okružuje.

Na tehničkom planu, Amsterdam stoji dosta bolje, prije svega zahvaljujući fotografiji Emmanuela Lubezkog koji fino dozira sepija-tonove onovremene fotografije i spaja ih sa kolorom u nijansama smeđih, bež, žutih i boja ćilibara, kojima su kontrastne jedino crne i crvene boje haljina. Za svaku pohvalu su i raskošna scenografija i kostimografija, kao i Russellova očita fascinacija onovremenim filmskim snimkama koje povremeno pokušava i uspijeva emulirati. Opet, ni povremeni vizualni užitak, ni povremeni uspjeli štos, ni ispravne političke poruke koje David O. Russell s Amsterdamom odašilje, nisu dovoljne kako bi prekrile one pogrešne kalkulacije koje je oko filma njegov autor napravio. Počevši od toga da je ovdje riječ o autoreciklaži, što je tek blago prekrivena autoreferentnošću i obilato garnirana začudnošću. Amsterdam je tako film koji se čini kao da je u stalnom, kaotičnom pokretu, a zapravo ne ide nikamo.

Accidental Love

2015.

režija: Stephen Greene (David O. Russell)

scenario: Dave Jester, Matthew Silverstein, Kristin Gore (prema romanu Nailed Kristin Gore)

uloge: Jessica Biel, Jake Gyllenhaal, Catherine Keener, James Marsden, Beverly D’Angelo, Steve Boles, Bill Hader, Kirstie Alley, Kurt Fuller, Tracy Morgan, Malinda Williams, Paul Reubens, James Brolin, Olivia Crocicchia

Produkcija jednog filma može biti itekako zajebana. U toku sezone Oscara brbljalo se o The Revenant i uslovima u kojima su se našli glumci i ekipa, snimajući samo dva sata dnevno pri optimalnom svetlu, boraveći u divljini daleko od civilizacije i sličnim Inarrituovim ekscentričnostima od milja nazvanim filmskim perfekcionizmom. Kako se tek osećao Coppola i svi oko njega na snimanju Apocalypse Now na Filipinima kada je uragan srušio set, vojska povukla helikoptere da guši pobunu, Brando se pojavio nespreman za ulogu, Dennis Hopper jedva održavajući mentalne funkcije, a dotok finansija je bio nestabilan? Ovo ne kažem olako, ali sve to izgleda kao sasvim normalan rizik posla u poređenju sa Accidental Love.

 Dok za zajebane produkcije važe uglavnom spektakli epskog formata ili artistička ekstravaganca, kako je moguće toliko zajebati produkciju romantične komedije / političke satire koja se dešava u (bezmalo) sadašnjem vremenu? Pa, sa puno autorske i političke ambicije (autorica izvornog romana i ko-scenaristkinja Kristin Gore je kćerka bivšeg potpredsednika i za dlaku neuspešnog kandidata za predsednika SAD), a sa nedovoljno stabilnom finansijskom konstrukcijom.

  Zamislite, skupi se solidno zvučna glumačka ekipa i reditelj solidnog formata, taj isti reditelj otkanta celu priču nakon devetog zaustavljanja snimanja, glumci odrade svoje i naplate ček, a producentski tim ostane zadužen da završi i snimanje i montažu, što im nije u opisu posla. I to sve nekih sedam godina otkako se u celu priču krenulo, pa je reditelj u međuvremenu postao magnet za nominacije za Oscare, nekim glumcima se istopila zvezdana slava, a neki drugi su pridobili na popularnosti. Onda se ne postavlja pitanje je li takav film dobar, nego koliko loš može biti. Accidental Love deluje kao saobraćajna nesreća, a ne kao film. Što znači da bar jedan deo novog, promenjenog naslova ima smisla. Međutim, nema tu ničega što se može voleti.

Naša protagonistkinja Alice (Biel) počinje u nekoj fantaziji 50-ih godina kao konobarica na rolama u retro-zalogajnici i sa zgodnim dečkom pandurom (Marsden) na kojem joj zavide drugarice i koji planira da je zaprosi. Spletom nesrećnih okolnosti, jedini romantični restoran u gradiću se upravo renovira, ali svejedno prima goste, a u jednom od mnogih slapstick momenata Alice završava sa ekserom u mozgu, živa, iziritirana i sa hitnom potrebom za operacijom.

...Za koju ona nema sredstava. Kad je bila mlada, roditelji (D’Angelo, Boles) su joj ponudili izbor: kreditna kartica ili zdravstveno osiguranje. Izabrala je karticu. Nakon neuspešnog pokušaja tetke-veterinarke (Alley) da joj to izvadi na kaubojski način, Alice dobija spasonosnu ideju. Skupa sa ljudima sa čudnim medicinskim problemima, sveštenikom sa stalnom erekcijom (Fuller) i bivšim sportistom sa rascvetalim šupkom (Morgan), ona će otići u Washington kod kongresmena iz njihovog distrikta Howarda Birdwella (Gyllenhaal) da mu izloži problem i izlobira rešenje: univerzalno pravo na zdravstvene intervencije u slučaju čudnih nesreća i deformiteta.

 Birdwell je, međutim, preko svake mere tupav i povodljiv i večito u procepu. Već je obećao da će podržati predlog svoje partijske koleginice, bivše astronautkinje Pam Hendrickson (Keener) da se izgradi vojna baza na Mesecu koja će doprineti odbrani američkih nacionalnih interesa, pa možda uspe da uvali i Alicein predlog kao kontra-uslugu. Tu počinje nadjebavanje i šarada koja uključuje i smrt speakera (Brolin) i izviđačice kao grupu za pritisak i zaljubljivanje i podmetanje i izuzetno čudne obrate.

Sad, ako bi se tako izložilo, verovatno da bi i Network delovao kao ekstremno blesav film. Satira je u pitanju, određena doza preterivanja i začudnosti je nužna kako bi se poenta efektnije prenela. Nije čak ni problem u slapstick momentima i humoru gegova generalno, pod uslovom da su izvedeni kako treba. Nije čak ni teško naći nekoliko prilično visprenih provokacija u filmu, verovatno ni u izvornom romanu. Problem je što to nije imao ko da uradi kako treba. David O. Russell se povukao rano i ostavio tek minimalni trag u filmu u nekoliko podužih scena za njega tipične porodične histerije (što je kasnije patentirao i furao dalje u svojim uspešnicama), a nasledili su ga amateri koji očito nisu bili spremni na nešto tako zahtevno.

S tim u vezi ne treba da čudi sputana gluma (Catherine Keener nikada nije napravila lošiju ulogu, ne svojom krivicom, od nje su tražili prostu imitaciju), pokušaj vađenja na poneki štos i trik (recimo, linije dijaloga koje se rafalno ispaljuju) i apsolutno odsustvo glumačke hemije među parovima, posebno očito za Jakea Gyllenhaala i Jessicu Biel. Zapravo, kod svih uključenih je bila primetna jedino želja da se s tim što pre završi.

 Dodatna otežavajuća okolnost je i potpuno promenjen kontekst. Kada je roman napisan i kada se krenulo u snimanje filma, univerzalna zdravstvena zaštita je u Americi bila smatrana za nešto nedostižno, ma koliko to bilo potrebno i civilizacijski ispravno. Ipak su to bila Bushova vremena. Sa Obamom i njegovim projektima, napadanim sa obe strane političkog spektra (za jedne su skliznuće u socijalizam, za druge nedovoljno opsežni), Accidental Love je postao obesmišljen. Po svakoj tački, ovaj je uradak primer za katastrofalan tajming i kao takav se može nadati jedino da postane kultni kuriozitet ili udžbenički primer problematične produkcije i diletantizma.

Joy

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.
režija: David O. Russell
scenario: David O. Russell, Annie Mumolo
uloge: Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Edgar Ramirez, Bradley Cooper, Diane Ladd, Virginia Madsen, Isabella Rosellini, Dasha Polanco, Elisabeth Röhm, Jimmy Jean-Louis, Ken Howard, Susan Lucci, Laura Wright, Maurice Benard

Usisavanje mi nije problem, ali kod pranja poda već povlačim crtu. Ali opet, kad se u nepredviđenim okolnostima dohvatim kante sa vodom i krpe, osećam neviđenu zahvalnost što mogu stajati uspravno, što ne kvasim ruke i što ne moram hvatati prljavu krpu. Znajući da većina globalne muške populacije o pranju poda ima sličan stav kao i ja, ako ne i ekstremniji, osećao sam da je samo žena mogla izmisliti sistem sa motkom i krpom koja se sama cedi. Samo praktična žena koja se u svom životu naprala podova.
Nisam joj znao ime, ali sad znam. Joy Mangano. I mišljenja sam da je i ona zaslužila hollywoodski bio-pic o sebi. Mislim, dobio ga je momak koji je izmislio servis za dangubljenje i dobrovoljno špijuniranje i biznismen koji je pakovao “high-end” personalne kompjutere, zašto to ne bi zaslužila i žena koja je svojim izumima, a pre svega narečenom krpom, olakšala život brojnim muškarcima i ženama i pride bila pionir i unapredila TV prodaju? Reći ću vam samo: ne potcenjujte običnu, skromnu krpu za pod.
Pitanje je samo kako nečemu tako trivijalnom kao što je krpa za pod prići i kako prići njenoj izumiteljici. Život Joy Mangano bi se mogao opisati kao “rags to riches”, ali ne onako prenaglašen kako to Hollywood voli i na njega je uticalo više faktora nego što ih je filmska industrija spremna razmotriti. Da li takav film treba raditi kao “kitchen sink” dramu? Da li kao motivacionu operu radničke klase? Da li kao melodramu na granici sapunice? Da li kao kapitalističku, pionirsku i izumiteljsku bajku ili možda kao feminističku varijaciju na temu Pepeljuge bez princa? I pitanje je treba li to raditi baš David O. Russell.

Ono što se za ovog zanimljivog filmskog autora može sa sigurnošću tvrditi je da ima običaj da krene jednim tokom, naglo skrene prema drugom, trećem, četvrtom, ali na kraju sve to nekako konvergira u jednu priču i jedan film. Ponekad malo “na mišiće”, ali svejedno. Takođe, autor voli milje raširenih disfunkcionalnih familija, i voli to tretirati na rubu farse. Često smešta filmove u okruženje niže srednje klase, a priče svojih likova uvrće i uzdiže do operetskog nivoa. I na kraju, za pretpostaviti je da će se u njegovim filmovima pojaviti dobitnička kombinacija glumaca, Jennifer Lawrence koja je od velikog talenta izrasla u najveću glumačku zvezdu, Bradley Cooper i, ako je moguće, Robert De Niro.
Sve to stoji i sa Russellovim novim filmom, Joy. Imamo Jennifer Lawrence u naslovnoj ulozi, Roberta De Nira kao njenog oca, a Bradley Cooper se kasnije pojavljuje kao poslovni partner, vlasnik TV kanala za prodaju i zadužen za liniju proizvoda. Isto tako, imamo i sliku nezdravog socijalnog okruženja, ali i najveću porodičnu histeriju koju smo do sada mogli da vidimo u Russellovim filmovima. Imamo i nadahnutu priču o uspehu, sukob sa sistemom (kroz začkoljice o patentnim pravima). Ali, to se na našu žalost po prvi put u Russellovoj karijeri (ako ne računamo Accidental Love, kojeg se odrekao i koji nije ni završio) ne uklapa u jednu koherentnu celinu, iako su pojedini delovi i detalji toliko zabavni da graniče sa briljantnim.
Primera radi, cela uvodna trećina koja tematizira Joyinu nimalo veselu egzistenciju je vrhunski zabavna porodična farsa visokog tempa. Ona je samohrana majka dvoje dece. Njen bivši muž, neuspešni pevač Tony (Ramirez), živi u njenom podrumu, zajedno sa njenim ocem Rudijem sa kojim se ne podnosi. Njena majka (Madsen) leži u krevetu u dnevnoj sobi i po ceo dan “proždire” sapunice na televiziji toliko da joj one kroje realnost. Za tu priliku je Russell snimio nekoliko scena iz sapunice i to sa pravim zvezdama takvog televizijskog sadržaja (Lucci, Wright, Benard). Rezultat je valjanje od smeha. Joyina zla polu-sestra Peggy (Röhm) se povremeno pojavljuje toliko da bi ju uvredila ili okretala oca protiv nje. Jedino pozitivno prisustvo u njenom životu je ostarela baka (Ladd), ujedno i naša naratorka, te suseda i prijateljica Jackie (Polanco), kada navrati.

Opet, iako bi ih manje vešt reditelj predstavio kao klasične filmske zlikovce, Russell pokazuje osećaj za nijansu i njegov portret tog okruženja je topao koliko je bizaran. Nisu to loši ljudi, samo su sebični, nesnađeni i nesposobni, pa Joy mora s njima izlaziti na kraj. Primera radi, Rudy će joj, koliko je u njegovoj moći, pomoći sa poslom ili novčano, sa hipotekom za kuću, ali je potpuno disfunkcionalan kada je sam. Srećom upravo je upoznao bogatu italijansku udovicu Trudy (Isabella Rosellini u jezivom, ali genijalnom izdanju).
Upravo će ona i nespretni Tony biti katalizator za genijalnu ideju: krpu za pod sa mehanizmom za ceđenje i “glavom” od jedne neprekinute pamučne niti i to u trenutku kada je njena egzistencija na najnižem nivou, kada je na kolenima i kada se poseče ribajući pod Trudine jahte dok se ostali zezaju kao da se ništa ne dešava. Ona će kasnije te večeri mrtva umorna zaspati na stepeništu i probuditi se sa izumom u svojoj glavi.
Tada film kreće kao inspirativna poslovna priča, borba za patent, borba za plasman, borba sa pritiskom Trudy kao investitora, Rudija kao njene produžene ruke i zlobne i ljubomorne Peggy. Kada konačno, i to Tonijevim posredstvom, upozna Neila Walkera (Cooper), vlasnika linije proizvoda i kanala za TV prodaju, čini se da je naša “Pepeljuga” Joy konačno upoznala princa, ali njihov odnos ostaje čisto poslovan. Čak i kad se Joy pokaže kao sjajan prezenter i prodavac i kad krpa krene da se prodaje u astronomskim ciframa, novi problemi počinju...
Ima tu nečeg nepravednog i zastrašujućeg u poslovnom svetu i Joy svi savetuju da odustane, da to nije za nju i da ona nije sposobna za to. Ali ona se ipak drži i svoje vizije i onoga što misli da joj pripada i pokazuje da je nešto više od samo majke i domaćice bez posla. Njena životna priča može poslužiti svakome ko misli da ima dobru ideju. Međutim, nisam siguran da se to može postići ovim nespretno složenim filmom koji nosi njeno ime.

 Prvi problem je to što Russell ne zna kada da sa filmom završi, jer se pre kraja film mogao okončati na barem tri mesta i da je to napravljeno, bio bi za nijansu ili dve koherentniji. Istini za volju na jednom mestu Russell i Jennifer Lawrence poentiraju prilično snažno, ali ni to dovoljna naplata za razvlačenje. Drugo, putem Russell ispušta iz vida rešenja koja su u ranijim fazama bila ključna i potpisna, kao što je to baka-naratorka. Treće, iako su sapunice briljantan detalj na televiziji i primenjive na porodičnu melodramu, čini se da se “sapuničasti” pristup pojavljuje na nekim drugim mestima na kojima ga ne bi smelo biti, pa tako preuzimaju duh celog filma. Konačno, u toj nekoherentnosti i stilskoj neujednačenosti nismo baš sigurni šta je Russell hteo postići i kakvu poruku poslati.
Ono što je presudni kvalitet koji izvlači film je njegova zvezda Jennifer Lawrence sposobna da odigra bukvalno sve i da pritom razigra ostatak glumačke postave. Njena hipnotička moć je tolika da mi kao gledaoci zaboravljamo na notornu činjenicu da je ona već u startu barem 10 godina premlada za ulogu koju igra. Ona uspeva da nas uveri da je ona Joy, i kad je vesela i kad je tužna i kad je determinirana da uspe i kad je na rubu očaja i odustajanja.
Do sada je, sa izuzetkom Debre Garnik i njenog remek-dela Winter's Bone jedino David O. Russell uspevao da iz nje izvuče maksimum, sa Bradleyem Cooperom ili bez njega, da joj osigura Oscara za Silver Linings Playbook i tri Zlatna Globusa pride, da je dovede do vrhunca glumačke kreativnosti i iskrenosti i da joj otvori nove horizonte. U American Hustle Jennifer Lawrence je imala relativno malu ulogu, ali je ona bila za pamćenje.
Na konferenciji za novinare posle osvajanja trećeg Globusa za Joy, glumica je izjavila kako konačno ima Davida kao pratioca i drugara samo za sebe. Jennifer Lawrence je svakako svesna da je njeno izdanje dosta iznad nivoa filma u celini, a možda i toga da je kao glumica prerasla Russella kao reditelja i da joj je potreban novi izazov. Možda je to i problem, pa smo primorani da gledamo vanserijsko glumačko izdanje koje rastrzan i nekoherentan film može učiniti gledljivim i elementarno zabavnim. A možda je stvar i u tome da je Russell do sada imao muške protagoniste za pokretače i da je u stanju napisati snažne ženske likove samo kada su u pozadini.

American Hustle

2013.

režija: David O. Russell

scenario: David O. Russell, Eric Singer

uloge: Christian Bale, Amy Adams, Bradley Cooper, Jennifer Lawrence, Jeremy Renner, Louis C.K, Michael Pena, Alessandro Nivola, Elizabeth Rohm, Shea Whigham, Robert De Niro

American Hustle je upeglani haos na ekranu, kitnjasti, gotovo barokni haos smešten u 70-te godine i centriran pričom o prevarama i prevarantima. Za mnoge reditelje taj žanrovski okvir je rizičan, na njemu se opekao i Tarantino sa Jackie Brown, ali David O. Russell u tom haosu uživa, zabavlja se i pravi odlične filmove. To je težak zadatak, filmovi prevare su žanrovski miks kriminalističkih trilera i screwball komedije, i sa nama su još od Howarda Hawkesa i zlatnog doba Hollywooda, svoje slavne trenutke su imali u Novom Hollywoodu (The Sting Georga Roy Hilla), a i posle toga. Devedesetih smo imali sjajne Usual Suspects, Fincherov The Game, kao i nekoliko ludih vožnji braće Coen. Novi milenijum je pretio da potopi žanr u “over-the-top” Ocean's trilogiji, ali prevaranti su i to preživeli. Na kraju krajeva, i poslednji dobitnik Oscara Argo je u svojoj suštini pre svega film prevare, pa tek onda sve ostalo. Verovatno zato što je varanje zahtevan i fascinantan posao, film nije ništa drugo nego sistematsko varanje gledalaca, i naš život u ova postmoderna vremena se sastoji i od dobrog procenta foliranja.

Ono što je fascinantno u American Hustle je to da film nije nimalo suptilan, u bilo kom smislu. Podtekst filma u roku od par scena postaje tekst, štos koji je “telefoniran” u prethodnoj sceni će eksplodirati u sledećoj, humor je očit već iz fizičkog izgleda likova i glumaca. Film ima svoju inteligentnu poentu zabijenu veoma duboko ispod radnje, u pitanju je ispitivanje varanja kao sastavnog dela američkog sna, često je ciničan, ali nije zapravo mračan i beznadežan kao što se čini na prvi pogled, zato što je na površini savršen spoj nesavršenosti, “re-shuffle” gomiletine drugih filmova i autorskih izraza, sa nekim veoma elaboriranim detaljima, dok su drugi nabacani, izgleda, namerno aljkavo. Tako da je konačni rezultat za nekoga sve, za svakog ponešto: picajzle će loviti očite logičke greške (recimo, referira se na Estoniju koja u vreme dešavanja filma nije postojala kao nezavisna država ili na self-help knjigu koja je izašla tek u ovom milenijumu), filmski učenjaci će čitati citate iz drugih filmova, manijaci za triviju i faktografiju će loviti odstupanje od istinite podloge priče, ali je najpametnije zavaliti se i uživati, i dozvoliti da nas film odnese.

Film počinje sa karticom koja, inovativno i iskreno, kaže “Nešto od ovoga se zapravo dogodilo”. To je odstupanje od sintagmi “prema istinitoj priči” ili “stvarnom događaju”, i upozorava nas da ne uzimamo sve zdravo za gotovo i obećava fikciju i zabavu. Originalna Singerova verzija je ostala u domenu doku-drame, odnosno verodostojne dramatizacije stvarnih događaja, FBI-jeve operacije AbScam (skraćenica za arapsku ili Abdulovu muljažu) koja je uvela u praksu saradnju sa prestupnicima u cilju otkrivanja finansijske i političke korupcije, i koja je rezultirala hapšenjem šestorice kongresmena, jednog senatora i gradonačelnika Camdena, New Jersey (predgrađe Atlantic Citija). Tajna operacija se zasnivala na lažnim šeicima koji su nudili masnu lovu u zamenu za političke i para-legalne usluge oko dobijanja dozvola za gradnju, renovaciju i puštanje u promet kazina u Atlantic Citiju, koji je u dobroj meri propao i hitno mu je potrebna obnova. Russell u scenario unosi igrivost, ludilo, zapletene ljubavne poveznice, dodaje mu još prevare, krivi rubne činjenice, ostavljajući samo kostur od radnje i dodajući svoj fikcioni sadržaj.

Svetska kritika mehaniku filma vezuje za Martina Scorsesea i Goodfellas, mada meni više asocijacija budi na Casino, prosto tematika je sličnija. U tu svrhu imamo jednog glavnog naratora i dvoje pomoćnih koji u nekoliko navrata objašnjavaju svoje misli i malo “spoilaju” radnju. Kao naklon Scorseseu možemo izvući i ubacivanje Roberta De Nira u tipičnoj “de nirovskoj” ulozi iz perioda kada je intenzivno sarađivao sa Scorseseom. Da, on može odigrati mafijaša i u snu, ali ovde je zaista strašan. Asocijacija na Scorsesea može na duge staze potopiti American Hustle jer se kolidira upravo sa Scorseseovim filmom The Wolf of Wall Street, koji, gle čuda, u fokusu isto ima finansijski kriminal i prevaru. Nadajmo se da će se ova dva filma iščitavati kao komplementarna, jer se ne bave niti istim stvarima niti istim periodima.

Ipak, sličnosti u domenu likova su iznenađujuće, u oba filma glavni lik se “prodaje” za nešto što nije, za uspešnog biznismena i bogataša od pamtiveka. Međutim, osnova glavnog lika u American Hustle je i sirovija nego kod Scorsesea. U pitanju je Irving Rosenfeld (Bale), sredovečni, zapušteno-podgojeni i proćelavi srednje-sitni muljator. Njegova prva scena jasno opredeljuje zabavni ton filma: on se budi, češka po povećem stomaku i brižljivo namešta tupe i idiotski “comb-over”, još samo da se utegne u skupo odelo i njegova persona je tu. U flashbacku (i ovde ih ima, ali malo i ukusno su uklopljeni) će reći da je oduvek bio prevarant, da je kao klinac razbijao prozore na radnjama u svom rodnom Bronxu, ne bi li pomogao svom ocu staklorescu da mu posao ne propadne. Kada je odrastao, nasledio je staklorezačku radnju, ali je otvorio i nekoliko radnji za hemijsko čišćenje kao legalnu osnovu za svoj posao, dok je u zadnjim sobama preprodavao kradene i falsifikovane umetnine i varao ljude za učešće za nepostojeće kredite.

Ono što Russella razlikuje od drugih reditelja je to da su mu ženski likovi jednako važni i razrađeni kao i muški. I tako imamo Sydney (Adams), prepametnu curu za svoj posao daktilografkinje u novinskoj redakciji, koju život nije mazio i koja je spremna na sve za svoju šansu za malo sreće. Ona će stvoriti elaboriranu personu, englesku plemkinju Lady Edith koja će dodatno učvrstiti kredibilitet Irvingove prevare. Njih dvoje će formirati neraskidivo partnerstvo, poslovno, lično i seksualno, ali problem predstavlja to što je Irving oženjen...

A njegova žena Rosalyn (Lawrence) je luda k'o struje, manipulativna i majstor pasivne agresije maskirana u domaćicu sa Long Islanda sa uvrnutom frizurom, dugim noktima, agorafobijom i sklonosti ka izazivanju požara, stvarnih i metaforičnih. Kasnije u filmu postaje jasno da je njena nestabilnost najgori rizik za operaciju i da se njene lajavosti treba paziti više nego mafije i federalaca zajedno. Jedna mjuzikl scena gde ona čisti kuću i peva Live and Let Die je znakovita.

Prava priča o AbScamu počinje kada Irving i Sydney / Edith upadnu u mrežu ambicioznog agenta Richija DiMasa (Cooper). Njegova ambicija se može porediti samo sa kockarskom ovisnošću, jer se on nikada neće zadovoljiti svojim plenom, ako igde postoji mogućnost za veći, pa će u glavi skovati plan da iskoristi dvoje iskusnih prevaranata za AbScam, ne bi li dokazao korumpiranost gradonačelnika Carmina Polita (Renner), za početak, pa onda i većih političara i mafijaškog klana iz Miamija koji reketira po Atlantic Citiju. Problem je u tome što njegova ambicija ide u paketu sa njegovom ličnošću, a on je derište koje se veoma agresivno duri kada nešto nije po njegovom, što sve izvire iz njegovih frustracija iz mračnog doma gde sedi za stolom sa viklerima u kosi i trpi izdrkavanje svoje dominantne majke...

Od svih likova, možda najviše saosećanja zaslužuje upravo gradonačelnik Polito, koji, iako je ultimativno korumpiran, ipak dobar čovek na plemenitoj misiji spasavanja svog grada od propasti. On nije nikakav kriminalac, nego očajnik koji samo želi da pomogne ljudima i da ga ti ljudi vole, pa je spreman na razne ružne kompromise. Između njega i Irvinga će se razviti nekakvo čudno prijateljstvo, bazirano na sličnom klasnom poreklu i razumevanju, što je jedan od retkih suptilnih detalja u filmu.

Ni još manji, epizodniji likovi od nabrojanih nisu manje karikaturalni. Tu su lokalni šef odeljenja za prevare u FBI, inače teška kukavica (C.K), ambiciozni i slavoljubivi šef podružnice FBI (Nivola), agent na tajnom zadatku, Meksikanac prerušen u arapskog šeika koji ne zna arapski (Pena), Politova žena (Rohm) čija se kitnjastost može porediti samo sa Rosalyninom... Pogrešan izbor u toj situaciji bi bila prosta eksploatacija njihove karikaturalnosti, pa se Russell odlučuje da ih tretira u “coenovskom” ključu i provlači ih kroz mučenje i sramoćenje, kroz tretman kroz koji su prolazili George Clooney, Brad Pitt, William H. Macy i Steve Buscemi kod braće Coen, film za filmom. Međutim, dok su Coeni ultimativno cinični, reklo bi se čak i zluradi što se tiče svojih likova i reputacije glumaca, Russellu je ipak stalo do njih, više do glumaca nego do likova. Glumci će od početka do kraja imati prilično slobode u igranju svojih likova ili igranju sa njima, kako ko uzme, a likovi će dobiti nešto nalik na “happy end”, ili makar šansu za iskupljenje i optimizam.

To nije nimalo čudno kada se uzme u obzir “casting” najvećih uloga. Christian Bale i Amy Adams su igrali u Russellovom Fighteru (2010), a Bradley Cooper, Jennifer Lawrence i Robert De Niro u Silver Linings Playbook (2012). Oni se ponašaju kao uigrana glumačka trupa kao u putujućem pozorištu ili cirkusu, i Russell ih tako tretira, deleći im uloge u kojima mogu pokazati najviše. Jeremy Renner je “the new guy” u ekipi, ali izgleda da je dobrodošao. Efekat trupe može dovesti do “typecastinga” u kojem glumci postaju fah-idioti za jednu jedinu ulogu. Bezobrazno bi bilo nazvati De Nira fah-idiotom, a njegova nepotpisana cameo uloga ovde nema veze sa Russellom koliko sa glumčevom bogatom karijerom. Komičarsko ludilo Bradleya Coopera je dosta na liniji na njegove uloge u Silver Linings Playbook i on je tu najmanje inovativan. Sa Jennifer Lawrence stvari stoje dosta bolje, ovde ima dosta manju ulogu koja se zasniva na sličnim zadacima koje je imala u prethodnom Russellovom filmu, i često se svodi na odašiljanje različitih, pa i suprotnih emocija u istoj sceni i istom trenutku. Ipak, ona to radi na sasvim drugačiji način, sa još više sigurnosti i dokazuje da je glumica sa najviše potencijala, čak i kad joj je lik tipiziran (prostakuša), i da, uprkos Oscaru, ima spremnost da uči i raste kao glumica. Amy Adams dolazi sa iskustvom veoma mračne uloge u The Master, uloge moći iz senke. Ovde nije toliko mračna, koliko emotivno istrošena i na ivici implozije, i svoju ulogu nosi znalački. O Christianu Balu ne treba previše trošiti reči, on je jedan od najboljih glumaca svoje generacije sa neverovatnom moći transformacije. Njegova priprema za ulogu ovde je suprotna od one za The Machinist, umesto gladovanja i gubitka 20 kg, ovde je verovatno morao da “trenira” prežderavanje brzom hranom i sedenje na kauču ne bi li nabacio stomačinu i podbuhlo lice prosečnog sredovečnog muškarca. Osim fizičkih zahteva, njegova uloga je zahtevna i na drugim nivoima, reći ću samo da nije jednostavno odigrati dijapazon različitih strahova, dve različite emotivne ovisnosti, kao što nije najednostavnije odigrati najpametnijeg frajera u sobi punih pametnjakovića. Bale sve to čini sa radošću i lakoćom od koje je satkan ovaj film.

American Hustle je možda najkompletniji Russellov film, svojevrsna sistematizacija dosadašnje karijere, od indie komedija sa samog početka, preko ludo zabavnog, mada predvidljivog The Three Kings (spasava ga Clooney) i apsurdno-komičnog I Heart Huckabees koji podseća na izraz Wesa Andersona do poslednja dva filma koja su kasirala neke ozbiljne nagrade, među kojima i tri glumačka Oscara. Russell je reditelj na koga se mora računati i u budućnosti, posebno ako bude nastavio sa furioznim ritmog od po filma na godinu-dve.

American Hustle je jedan od najboljih i najzabavnijih filmova ove sezone. Ujedno je i igriv i iskren, preteran, spektakularan, uvrnut i human. Osnovni kvalitet su intervencije u priči, koje film sa radnje prebacuju na likove, sjajni glumci i furiozni tempo. Ovo je film za uživanje i namenjen je filmofilima. Neki će reći da mu nedostaje drame, ali to je daleko od istine. Ovde nema fingirane drame “veće od života”, što na prvi pogled film čini suviše površnim za lov na Oscare. Gluposti, ako mene pitate, jer će vas ovaj film naterati da razmišljate, i to pre svega o filmu. Na dodeli nagrada newyorških filmskih kritičara (NYFCC) American Hustle je proglašen za najbolji film, dobio je nagradu i za scenario, a Jennifer Lawrence je nagrađena za najbolju sporednu ulogu, što mu daje dobre prognoze za nastavak sezone nagrada.

Ne smatram da previše lako delim pohvale. Naprotiv, mislim da su noviji filmovi lošiji nego pre 30 godina, i da bi autorima trebalo dati malo više slobode i malo zaboraviti na profit, profit, profit po svaku cenu, pa će on doći sa kvalitetom. Takođe, moje čvrsto uverenje je da je lakše, lepše i bolje napisati duhovitu pljuvačinu nego lažirati osmeh i po svaku cenu nešto pohvaliti. Ali American Hustle je dragulj od filma o kome ne mogu reći ništa loše. Obavezna lektira.