Sacrament

2015

režija: Shawn Ewert

scenario: Shawn Ewert, Jeff Hamielec, Amanda Rebholz, Joshua Riggs, Donna White

uloge: Avery Pfeifer, Troy Ford, Brittany Badali, Amanda Rebholz, Cassandra Hierholzer, Henry Pao, Wesley Kimenyi, Marilyn Burns, Ed Guinn

Sedmoro prijatelja u dva automobila idu na “road trip” kroz ruralni Teksas sa ciljem opijanja i provoda. Dvojica od njih su gay par (Pfeifer, Ford) i njihov motiv za izlet je lečenje depresije usled toga što ih njihove familije ne prihvataju. Plavuša i punija crnka (Badali, Rebholz) su možda “single” ženske, a možda lezbejke i tu su uglavnom kao “tag along”. Odvratni debeljko (Pao) je seksualno frustriran i preko mere dosadan, tako da to više nije ni smešno, a kamo li simpatično. Gotičarka i crnac (Hierholzer, Kimenyi) su još jedan par.

Kako to obično biva, oni su još olešeni od prethodne noći, a vremenska prognoza najavljuje uragan, pa reše da odsednu makar jednu noć u malom i od boga zaboravljenom gradu. Štos je u tome da grad izgleda isto kao i svi okolo, ali njegovo stanovništvo nisu samo obične konzervativne, religiozno-fanatične seljačine koje za svaki kurac citiraju Bibliju i svaku psovku vide kao bogohuljenje. Uz sve to, oni su još i kanibali (predvodi ih propovednik neke pseudo-baptističke sekte), a upravo su u toku “dani ljudetine”. Triput pogađajte ko je na meniju i šta će se dalje događati.

Anonimus Shawn Ewert i njegova družina ko-scenarista i glumaca očito vole klasične horore i to im se mora priznati. Zašto bi inače skupili nekih 25.000 dolara i snimili film koji izgleda kao blender nekoliko legendarnih naslova i funkcioniše jedino kao posveta upravo njima. Pomislite na The Texas Chain Saw Massacre, 2.000 Maniacs, The Hills Have Eyes i upravo to ćete i dobiti, začinjeno sa još jeftinijom amaterskom estetikom modernog “found footage” filma. Srećom, nema te intervencije u narativu, film je jednostavno tako amaterski ružno snimljen.

Prepoznatljivi su elementi zapleta: ruralno okruženje, verski zanos, kanibali, ugrubo istaknute svetonazorske i klasne razlike. Prepoznatljive su i pojedine scene i detalji iz starijih i boljih naslova. Prepoznatljiva je i muzička pratnja, posebno na uvodnoj i odjavnoj špici, gde čujemo obrade gospel standarda. Nešto pametnija posveta su, međutim, dve cameo-uloge, Marilyn Burns i Eda Guinna, “final girl” i njenog spasitelja iz originalnog The Texas Chain Saw Massacre. Njihovo pojavljivanje u potpuno drugom kontekstu deluje kao da je Ewert znao šta hoće.

Ostatak filma je čist amaterizam. To ne staje samo na glumi bez imalo konzistentnosti i kontrole, kako od strane samih glumaca, tako i reditelja, niti na jeftinim i prljavim efektima koji ne deluju čak ni trash koliko slučajno. Nisam impresioniran ni “story-tellingom”, Ewers zahvata preširoko, naročito kada su u pitanju lokalci. O ideji da se uvodna priča prepliće sa glavnim tokom negde do trećine filma, a da se protagonisti ne sretnu, ne treba ni trošiti reči: to nije zvučalo dobro ni na papiru i ni na koji način ne doprinosi kvalitetu filma.

Isto tako, nije mi jasno iz kojeg razloga je grupa putnika-namernika toliko diverzificirana da izgleda kao manifest tolerancije i vlažni sam liberalne indie publike kada se time nimalo ne pojačava sukob između svetonazora njih i lokalaca. Dobri hrišćanski kanibali bi, kako su to demonstrirali u uvodnoj priči, ulovili i pojeli i usamljenog problematičnog samog muškarca (za koga i nisu znali je li problematičan i u krajnjoj liniji ih nije bilo briga), nekog trgovačkog putnika ili “random” lika iz susednog sela, a verovatno i dobru hrišćansku familiju sa petoro dece iz nekog predgrađa samo da im se ukazala prilika. Jer su takvi kakvi su.

Sacrament je još jedan dokaz da u filmaškom poslu nije sve u novcu. Bolji filmovi su snimani i sa manjim sredstvima, neki lošiji i sa dosta većim. Stvar je u ideji i znanju kako je pretočiti u filmsku priču i filmsko iskustvo. Na oba plana Sacrament žestoko pada i oslikava amaterske domete svog autora.

Accidental Love

2015.

režija: Stephen Greene (David O. Russell)

scenario: Dave Jester, Matthew Silverstein, Kristin Gore (prema romanu Nailed Kristin Gore)

uloge: Jessica Biel, Jake Gyllenhaal, Catherine Keener, James Marsden, Beverly D’Angelo, Steve Boles, Bill Hader, Kirstie Alley, Kurt Fuller, Tracy Morgan, Malinda Williams, Paul Reubens, James Brolin, Olivia Crocicchia

Produkcija jednog filma može biti itekako zajebana. U toku sezone Oscara brbljalo se o The Revenant i uslovima u kojima su se našli glumci i ekipa, snimajući samo dva sata dnevno pri optimalnom svetlu, boraveći u divljini daleko od civilizacije i sličnim Inarrituovim ekscentričnostima od milja nazvanim filmskim perfekcionizmom. Kako se tek osećao Coppola i svi oko njega na snimanju Apocalypse Now na Filipinima kada je uragan srušio set, vojska povukla helikoptere da guši pobunu, Brando se pojavio nespreman za ulogu, Dennis Hopper jedva održavajući mentalne funkcije, a dotok finansija je bio nestabilan? Ovo ne kažem olako, ali sve to izgleda kao sasvim normalan rizik posla u poređenju sa Accidental Love.

 Dok za zajebane produkcije važe uglavnom spektakli epskog formata ili artistička ekstravaganca, kako je moguće toliko zajebati produkciju romantične komedije / političke satire koja se dešava u (bezmalo) sadašnjem vremenu? Pa, sa puno autorske i političke ambicije (autorica izvornog romana i ko-scenaristkinja Kristin Gore je kćerka bivšeg potpredsednika i za dlaku neuspešnog kandidata za predsednika SAD), a sa nedovoljno stabilnom finansijskom konstrukcijom.

  Zamislite, skupi se solidno zvučna glumačka ekipa i reditelj solidnog formata, taj isti reditelj otkanta celu priču nakon devetog zaustavljanja snimanja, glumci odrade svoje i naplate ček, a producentski tim ostane zadužen da završi i snimanje i montažu, što im nije u opisu posla. I to sve nekih sedam godina otkako se u celu priču krenulo, pa je reditelj u međuvremenu postao magnet za nominacije za Oscare, nekim glumcima se istopila zvezdana slava, a neki drugi su pridobili na popularnosti. Onda se ne postavlja pitanje je li takav film dobar, nego koliko loš može biti. Accidental Love deluje kao saobraćajna nesreća, a ne kao film. Što znači da bar jedan deo novog, promenjenog naslova ima smisla. Međutim, nema tu ničega što se može voleti.

Naša protagonistkinja Alice (Biel) počinje u nekoj fantaziji 50-ih godina kao konobarica na rolama u retro-zalogajnici i sa zgodnim dečkom pandurom (Marsden) na kojem joj zavide drugarice i koji planira da je zaprosi. Spletom nesrećnih okolnosti, jedini romantični restoran u gradiću se upravo renovira, ali svejedno prima goste, a u jednom od mnogih slapstick momenata Alice završava sa ekserom u mozgu, živa, iziritirana i sa hitnom potrebom za operacijom.

...Za koju ona nema sredstava. Kad je bila mlada, roditelji (D’Angelo, Boles) su joj ponudili izbor: kreditna kartica ili zdravstveno osiguranje. Izabrala je karticu. Nakon neuspešnog pokušaja tetke-veterinarke (Alley) da joj to izvadi na kaubojski način, Alice dobija spasonosnu ideju. Skupa sa ljudima sa čudnim medicinskim problemima, sveštenikom sa stalnom erekcijom (Fuller) i bivšim sportistom sa rascvetalim šupkom (Morgan), ona će otići u Washington kod kongresmena iz njihovog distrikta Howarda Birdwella (Gyllenhaal) da mu izloži problem i izlobira rešenje: univerzalno pravo na zdravstvene intervencije u slučaju čudnih nesreća i deformiteta.

 Birdwell je, međutim, preko svake mere tupav i povodljiv i večito u procepu. Već je obećao da će podržati predlog svoje partijske koleginice, bivše astronautkinje Pam Hendrickson (Keener) da se izgradi vojna baza na Mesecu koja će doprineti odbrani američkih nacionalnih interesa, pa možda uspe da uvali i Alicein predlog kao kontra-uslugu. Tu počinje nadjebavanje i šarada koja uključuje i smrt speakera (Brolin) i izviđačice kao grupu za pritisak i zaljubljivanje i podmetanje i izuzetno čudne obrate.

Sad, ako bi se tako izložilo, verovatno da bi i Network delovao kao ekstremno blesav film. Satira je u pitanju, određena doza preterivanja i začudnosti je nužna kako bi se poenta efektnije prenela. Nije čak ni problem u slapstick momentima i humoru gegova generalno, pod uslovom da su izvedeni kako treba. Nije čak ni teško naći nekoliko prilično visprenih provokacija u filmu, verovatno ni u izvornom romanu. Problem je što to nije imao ko da uradi kako treba. David O. Russell se povukao rano i ostavio tek minimalni trag u filmu u nekoliko podužih scena za njega tipične porodične histerije (što je kasnije patentirao i furao dalje u svojim uspešnicama), a nasledili su ga amateri koji očito nisu bili spremni na nešto tako zahtevno.

S tim u vezi ne treba da čudi sputana gluma (Catherine Keener nikada nije napravila lošiju ulogu, ne svojom krivicom, od nje su tražili prostu imitaciju), pokušaj vađenja na poneki štos i trik (recimo, linije dijaloga koje se rafalno ispaljuju) i apsolutno odsustvo glumačke hemije među parovima, posebno očito za Jakea Gyllenhaala i Jessicu Biel. Zapravo, kod svih uključenih je bila primetna jedino želja da se s tim što pre završi.

 Dodatna otežavajuća okolnost je i potpuno promenjen kontekst. Kada je roman napisan i kada se krenulo u snimanje filma, univerzalna zdravstvena zaštita je u Americi bila smatrana za nešto nedostižno, ma koliko to bilo potrebno i civilizacijski ispravno. Ipak su to bila Bushova vremena. Sa Obamom i njegovim projektima, napadanim sa obe strane političkog spektra (za jedne su skliznuće u socijalizam, za druge nedovoljno opsežni), Accidental Love je postao obesmišljen. Po svakoj tački, ovaj je uradak primer za katastrofalan tajming i kao takav se može nadati jedino da postane kultni kuriozitet ili udžbenički primer problematične produkcije i diletantizma.

Snow in Paradise

2014.

režija: Andrew Hulme

scenario: Andrew Hulme, Martin Askew

uloge: Frederick Schmidt, Martin Askew, David Spinx, Aymen Hamdouchi, Claire-Louise Cordwell

Zamislite kako izgleda to kada se kompleksne stvari kao što je proces snimanja filma uhvate ljudi koji o tome blagog pojma nemaju, ali sanjaju velike snove. Kao da je film partija fudbala ili karata ili neko pivo u kafiću. Dogovorimo se tako nas trojica i snimamo film, šta kurac. Eto tako, može nam se. Mislim, ok, zezanje za zezanje, možda se od toga nešto i nauči, ali kapiram da bih pretrnuo kad bih se sa tako napravljenim uratkom pojavio pred profesionalnim kritičarima. Takav sam čovek, jebiga.

Dobro, imao sam jednog kolegu na faksu koji je tako voleo da snima filmove sa svojim drugarima. Kratki metar, srednji metar, amaterizam, štap i kanap. Nismo studirali režiju, montažu, ma bilo šta tog tipa na akademiji. Studirali smo menadžment, najviše nas je drkao neki selja iz informatike. Elem, taj moj drugar je snimao filmove, priče iz života i sub-kulture, pokušaj žanra tu i tamo, i pokazivao ih nama, svojim drugarima, kolegama, poznanicima, bez pretenzija da se gura tamo gde mu nije mesto. I, okej, to je bilo vidljivo amaterskog nivoa, na početku čak i “borderline” diletantski, ali, gle čuda, on je napredovao iz filma u film, gledao puno filmova koje su snimali profesionalci, kupio fore i fazone. Na kraju je našao šljaku da režira sapunice i u tome nije bio ni bolji ni lošiji od svojih kolega sa više stručne spreme.

On je radio kako treba, a Snow in Paradise je primer kako ne treba da se radi. Film je to koji u ova digitalna doba izgleda i zvuči kao da je snimljen kućnom kamerom kupljenom na akciji u “Big Bangu”. U kome se gluma svodi na težinjanje, izgovaranje rečenica bez razumevanja, šmiranje i preseravanje. Koji traje skoro dva sata, dva sata čiste tupljavine. Koji je snimljen u Londonu, ali izgleda kao da je mogao biti snimljen i u Sisku i u Smederevu ili u Pardubicama, da nije tog “cockney” govora i jednog situacionog, ničim izazvanog totala. Koji čak ni naslov nije ukačio kako treba, jer se raj pominje u nekom levom kontekstu, a sneg možda figurira kao sleng za koks. Upravo u Londonu, čuo sam, ima nekoliko desetina hiljada nezaposlenih školovanih glumaca koji ne bi odbili ulogu u filmu, makar i za siću.

Da ne tupim puno sa pričom, reći ću samo da je gangsterska, o tipu koga stric gura uz kriminalnu lestvicu, ali koji pomoću jednog gangstera-šmekera, prijatelja Arapina i njegove škvadre iz džamije, kada ovaj pogine, pokušava da mu se odupre, dok svejedno šmrče i trese matoru kuravu u Istočnom Londonu. Film je jako “talky” i prepun preglumljenih pretnji i pseudo-filozofskog naklapanja, akcije nema ni za lek, čak ni običnog pesničenja. Ispaljena su dva hica iz pištolja i propraćena efektima u “Paintu”, sve u svemu jako amaterski.

Možete li onda, dragi moji, zamisliti moj šok kada sam otkrio da su na ovom filmu bili angažovani sve sami profesionalci. Ne samo to, imao je premijeru prošle godine u Cannesu, u Un certain regard selekciji, kao i, na primer, Force Majeure. Istini za volju, reditelj je debitant, ali je zanat pekao kao montažer i to ne na potpuno beznačajnim projektima. Takođe, scenarista je ujedno i glavni negativac u filmu i priča je, navodno, bazirana na njegovom iskustvu iz mladosti. A bio sam ubeđen da su to snimili neki “random” ortaci iz kraja, za blizu nula funti i furajući se na lajne koje su pokupili iz američkih “dark & gritty” gangsterskih filmova.

Možda, samo možda, to ima i nekog smisla, a amaterski, prljavi štih figurira kao kontra napucanim filmovima Guya Ritchieja ili kao neka nemušta posveta ranom Scorseseu (Mean Streets ili čak Who's That Knocking on My Door) ili De Palmi. Samo, utisak me drži da je to rađeno bez talenta, bez mozga i bez osećaja za detalje i perfekcionizam. Onako, preko kurca. Istini za volju, u tom amaterskom stilu ume da pukne poneki atraktivni kadar, gangster-šmeker ume da ispuca glupavu lajnu teksta šmekerski, da ne trepne, a glavni baja ponekad ume da uhvati pozu kao mladi Tom Hardy. I to bi bilo to.

Ostatak je zanimljiv možda kao udžbenički primer šta ne valja i zašto ne valja. Možda nekom ambicioznom budućem filmašu to posluži kao dragoceni vodič kroz greške. Običnom gledaocu će to biti čisto gubljenje vremena. Stvarno, svakakvih sranja ima na ovom svetu...