Son

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Ivan Kavanagh

uloge: Andi Matichak, Luke David Blumm, Emile Hirsch, Cranston Johnson, Blaine Maye, David Kallaway, Kristine Nielsen, Erin Bradley Dangar

Ima nečeg u tome da evropski autori, naročito žanrovski, dolaze u Ameriku u potrazi ne samo za inspiracijom ili razvijenijom filmskom infrastrukturom, već i za autentičnim pričama i lokacijama. Amerika kakva je danas deluje kao idealna kulisa za hibridne filmove između »arta« i žanra, uglavnom u sporijem tempu i sa atmosferom, a ne standardnim rešenjima u zapletu, kao ključnim faktorom straha ili neke druge emocije. Evropski autori, pak, sa svoje strane donose i jedan drugačiji pristup materiji i ne pokušavaju da se iz svega nužno izvuku akcijom, objašnjenjem ili efektima, već su spremni da duže vremena studiraju emocije.

Najnoviji u nizu Evropljana na privremenom radu u Americi je i irski reditelj Ivan Kavanagh. Svoju karijeru je započeo niskobudžetnim filmovima, što hororima, što dramama, a proboj je napravio sa svojim prethodnim filmom The Canal (2014) koji je solidno odjeknuo po žanrovskim festivalima i kod specijalizovanih kritičara. Film je po pitanju zapleta bio nekako predvidljiv, a isto važi i za mehaniku strašenja (gadost i prepadi servirani prilično direktno ili čak pomalo i vulgarno), ali su makar likovi bili fino izgrađeni i dobro odigrani. Son je po tom pitanju unekoliko drugačiji, zaplet i rasplet možda jesu i dalje predvidljivi, likovi i odnosi među njima svakako jesu tačka oslonca (toliko da film zapravo možemo posmatrati i kao dramu), ali je Kavanagh po pitanju strašenja ovog puta dosta promišljeniji i poigrava se s našim očekivanjima. Još i pre premijere u Dublinu, film je iscureo na internet, a zaigrao je, i to uživo, i u noćnom programu festivala Crossing Europe u Linzu.

Prolog filma smešten je u relativno blisku prošlost, u jednu kišnu noć u zalogajnici usred ničega. Mlada trudnica (Matichak) se iznenada diže od stola i seda u svoj stari auto. U vožnji je hvataju trudovi i ona sleće s ceste na livadu dok kiša lije i svom plodu ponavlja da ga ne želi i da ga nikad nije želela. Stvari se, dakako, menjaju kada ona zapravo, tako u kolima, rodi svog sina.

Osam godina kasnije, ona, Laura, vodi naizgled sasvim običan život. Sa sinom Davidom (Blumm) živi u predgrađu i radi kao učiteljica u nižim razredima škole, pritom se oslanjajući na svoju komšinicu (Bradley Dangar) za pomoć. Problemi nastaju jedne košmarne noći u kojoj ona čuje korake po kući, probudi se i ima bliski susret s prikazama u Davidovoj sobi. Te prikaze su deo prošlosti koju ona krije, ali svejedno poziva policiju. Dolaze dvojica detektiva, nešto tvrđi Steve (Johnson) i empatični Paul (Hirsch), a potonji čak i otpočinje vezu s njom.

Nekoliko dana kasnije, Davidu pozli i on povraća ogromne količine krvi, a na telu ima ničim izazvane rane. Doktori u bolnici nemaju pojma šta je s njim jer svi testovi pokazuju da je zdrav. David se oporavlja jednako nenadano kako se razboleo, ali stvari postaju jasnije nakon sledećeg napada, pošto ga Laura odvede iz bolnice: da bi preživeo, potrebna mu je sveža ljudska krv i sveže ljudsko meso.

To ima veze i sa Laurinom prošlošću u satanističkom kultu, pa je prilično lako zaključiti da je David, anđeoskom liku uprkos, demon, plod ne samo neželjene trudnoće, nego i silovanja od strane nezemaljskog entiteta. Njih dvoje moraju da beže i da se skrivaju po motelskim sobama, a Laura mora da otkrije i još neke detalje traume koju je potisnula, u čemu ulogu ima i njen rođak (Maye), dok su im za petama i kultisti i detektivi. David sve češće i sve žešće postaje gladan i bolestan, pa i trag leševa koji ostavljaju za sobom postaje sve vidljiviji...

Jasno je da neke naročite misterije nema, iako se Kavanagh trudi da nam stvori iluziju kako je i ona prisutna, te da je put zapleta trasiran gotovo pravolinijski još od samog prologa. U tom smislu ne smeta ni to da su karte na stolu i pre kraja filma. Kavanagh ipak uspeva da neka iznenađenja pričuva za odgovarajuće trenutke, ali i ona su, kada malo bolje razmislimo, sasvim logična i potkrepljena ponekim tragovima. Ništa od toga nije presudno jer se Kavanagh kao reditelj, ali i kao scenarista, oslanja na još ponešto osim na događaje kao elemente zapleta i gorivo za horor.

Prvo, ključ je u likovima i odnosnima između njih troje, a sin, odnosno David, zaista stoji u centru toga. Najveći horor za jednu majku je to da svom sinu ne može pomoći, odnosno da bezuslovno pomaganje njemu ostavlja posledice po njenu psihu i po njen moralni kompas. U sličnu zamku, doduše kao relativni stranac, upada i Paul koji prema Davidu oseća neku privrženost, pomalo neočekivano. Trougao zatvara i odnos između Laure i Paula koji posmatramo uglavnom iz njene perspektive, ali opet ne možemo, a da ne postavimo pitanje kako je to voleti osobu koja vuče traumu u prošlosti. Izbor glumaca za te uloge apsolutno je savršen, Hirschu i inače leže uloge muškaraca s nešto nižom energijom i s dosta melanholije u sebi, mladi Blumm je svakako otkriće, a isto se može reći i za Andi Matichak koja je, doduše, imala uloga i na televiziji i na filmu, čak i u domenu horora i horor-drame (recimo Halloween »reboot« Davida Gordona Greena), ali nikada nije bila tako dominantna na ekranu.

Drugi odlučujući faktor je i atmosfera kreirana što kroz režijska rešenja (neka od njih su zaista ingeniozna, naročito pri početku filma, od porođaja u autu do tretmana utvara u sobi), što kroz korištenje kulise propale ruralne Amerike, iznutra i spolja trule. Snimano je na Jugu, ali taj Jug može biti bilo gde, vreme je jesenje ili zimsko, kiša stalno pada, sve je stalno sumorno i beznađe vlada. Pažljivo osmišljena scenografija Johna Leslieja uhvaćena kamerom Piersa McGraila (koji je, inače, snimio većinu bitnijih irskih horora novijeg datuma) svakako je još jedan od aduta zbog kojih film Son treba preporučiti ljubiteljima žanra, posebno njegove artističke, psihološki snažnije linije razvoja.

Mandy

kritika objavljena na DOP-u

Generalno je pravilo da evaluacija nekog umetničkog dela najčešće zavisi od naših očekivanja po tom pitanju, odnosno ispunjenosti istih. Ona mogu biti opravdana i neopravdana, ali ih je teško isključiti ili ukalupiti. Dosta toga je tu subjektivnog, neuhvatljivog, “stvar ukusa”, kako to volimo reći. Sasvim legitimno, ali opet bilo bi neodgovorno sa naše strane izgraditi očekivanja bez dovoljno objektivnih podataka. Onda smo sami krivi za razočaranje koje može uslediti.

Uzmimo film Mandy, ovogodišnju “ponoćnu senzaciju” sa velikih festivala (Sundance, Cannes) kao ogledni primer. Njegova bi se radnja mogla svesti na jednu složenu rečenicu poput: Red (Nicolas Cage) i Mandy (Andrea Riseborough) žive mirnu egzistenciju u američkoj divljini 80-ih godina prošlog veka dok narkomani, sektaši i demoni nju ne otmu i živu spale, pa on krene da im se sveti i da ih ubija na najkreativnije moguće načine. Ovaj bi opis odgovarao nekom kratkom filmu ili čak i generičkom eksploatacijskom uratku od maksimalno sat i po vremena gde bi glavnina otpala na akciju, čitaj šoru, ali Mandy traje dva sata i sitan kusur preko toga i zapravo je čudno, uvrnuto i snoliko filmsko iskustvo koje se topi u crvenim nijansama razlivene boje. Ona, pak, ne vodi isključivo poreklo od krvi (iako i nje ima u velikim količinama), već pre od osvetljenja, time simbolizirajući ime svog protagoniste.

Očekivanja u smeru akcionog filma podgrejana su i prezimenom njegovog reditelja. Panos Cosmatos je, naime, sin Georgea P. Cosmatosa, reditelja drugog Ramba i Cobre. Tu se, međutim, dve činjenice zaboravljaju. Prva je da stariji Cosmatos nije svoju karijeru izgradio na akcijadama, već da je tu bilo i filmova bliskih žanru, ali distinktivno evropskog štiha kao što su Massacre in Rome i The Cassandra Complex. Druga je da sin ne deli ličnost sa ocem, niti mora nastaviti njegovo delo. Njegov prethodni film, prvenac Beyond the Black Rainbow, takođe je, i pored žanrovskih odrednica horora, SF-a i trilera, pre svega artistični film raspoloženja, pomerene perspektive i usporenog tempa. Svi se ti atributi mogu pripisati i filmu Mandy.

Za treću stvar glede štelanja očekivanja su, međutim, krive kolege novinari sklone lakim rešenjima u vidu bombastičnih naslova poput “Najbolja / najluđa uloga Nicolasa Cagea u karijeri!!!” Kao glumac od 100 uloga u karijeri od kojih su većina bile glavne i kao glumac sa reputacijom nekoga ko uloge apriorno ne odbija, Cage je imao i boljih i luđih uloga (ta dva pojma ne označavaju nužno isto) ne samo u celoj karijeri nego, usuđujem se reći, u poslednjih nekoliko godina. U bolje bi se svakako mogla svakako mogla svrstati Joe u istoimenom filmu (još jedna poveznica: Joe je, kao i Red, bio drvoseča), u luđe Brent iz Mom and Dad. Što, opet, ne znači da mu Red nije dobra ili luda uloga, naprotiv, samo to ludilo i glumački “show” vidimo, kako to obično biva, u bljeskovima, poput one scene nalivanja alkoholom u kupatilu i vrištanja u prazno, dok se kroz veći deo filma (kada se ne mlati ili ne upušta u oneobičene dijaloge) Cage pokušava držati niskog registra, odnosno zuriti u televizor ili u prazno. Opet, on je svakako jedan od razloga po kojem ćemo pamtiti Mandy.

Pitanje svih pitanja je kako se to drži sve zajedno, a jednoznačan odgovor je teško dati. Jedino što je jasno je da je Mandy kao film sasvim namerno takav kakav je, spor, uvrnut, pun citata na jedno drugo vreme i njegove relikvije (od jezivih televizijskih reklama do Heavy Metal stripova i fantazijskih pulp-romana) i da je, kao takav, svakako bolji nego što bi bio kao potencijalno generički triler osvete. Odnosno, moramo ga prihvatiti ili odbiti u celini, i svu njegovu sporost i snolikost i nejasnoće kada tematizira javu, a kada se bavi snovima, i crvene boje koje se razmućuju oko rubova kao na staroj VHS kaseti, i negativčeve moronske, nadrogirane propovedi, i eklektični soundtrack koji, kao svoj poslednji rad, potpisuje ove godine preminuli Johann Johannsson na kome se može naći i drone i metal i elektronski zvuk, ali i na promenjenu strukturu filma (dva čina umesto tri), gde ekspozicija zauzima dobrih 60% trajanja.

Naravno, ne radi sve u jednakoj meri i svako od gledalaca bi tu ponešto promenio, kratio, ubrzavao, pojednostavio dijaloge ili čak promenio glumce (premda su Cage i Riseborough prilično nedodirljivi u smislu suverenosti svojih interpretacija), ali bi to onda bio neki drugi film, možda i bolji, ali ne bi bio delo vizije Panosa Cosmatosa. Ovako zamislite da se Nicolas Winding Refn sa sve svojom sklonošću ka zasićenim, jarkim bojama, igra Davida Lyncha (negativac kojeg igra Linus Roache je takav da bi ga ranih do srednjih 80-ih sjajno odigrao Dennis Hopper, čak ga možemo zamisliti kao prelaznu fazu između fotoreportera iz Apocalypse Now i Franka Bootha iz Blue Velvet), ali u procesu otkriva kultni šarm Nicholasa Roega. Očekujte neočekivano i pustite se iznenaditi.

The Duel

2016.

režija: Kieran Darcy-Smith

scenario: Matt Cook

uloge: Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Emory Cohen, Alice Braga, Felicity Price

Ime i “setting” obećavaju western. I zaista, dešava se u Teksasu, na meksičkoj granici, u fiktivnom, prašnjavom, čudnom i nasilnom gradiću, ima i konja i dvoboja (doduše ne revolveraških, ali svakako osebujnih), pominju se Indijanci i skalpiranje, u razgovoru izleti poneko sećanje na Građanski rat, kao i na onaj Meksičko-američki koju dekadu ranije. A, da, ima i Meksikanaca, čak se može reći da stoje u centru zapleta filma kao u silnim westernima od 60-ih naovamo. Pa ipak, osim po površinskim karakteristikama, The Duel nije western.

Zaplet više nalikuje nekakvom “period piece” trileru ili krimiću. Nakon uvodne i ubedljivo najefektivnije scene duela gde učesnici u jednoj ruci imaju nož, dok su drugom rukom vezani za protivnika, sin poginulog, sada već teksaški rendžer David (Hemsworth) dobija osetljiv zadatak da ode u odsečeni grad kojim vlada suludi Propovednik i ispita slučaj nestanka brojnih Meksikanaca čiji se leševi periodično pojavljuju u rukavcu reke. U principu, za nesrećnike ne bi niko brinuo da jedan od nastradalih nije generalov nećak, a jedna od nestalih njegova sestra. “Ratovi su započinjani i za manje”, kaže Davidov nadređeni i u pravu je.

Akcija sa vojskom i rendžerima nije moguća iz neodređenog ili nedovoljno ubedljivog razloga (traži suspenziju neverice, ali hajde), pa naš junak mora biti diskretan i oprezan. Pogađamo i upravu smo, propovednik imena Abraham (Harrelson) je isti onaj religiozni ludak koji je priklao njegovog beskorisnog oca, što Davidu daje i lični osvetnički motiv. Druga problematična scenaristička odluka je da se na put zajedno s njim sprema i njegova žena (Braga) sa prilično kompleksnom i u krajnjoj liniji nebitnom pozadinskom pričom, bez dobrog razloga osim da bi služila kao dodatno sredstvo pritiska na njega. (Pojačajte suspenziju neverice, čisto sumnjam da bi kauboj dozvolio da žena ide s njim na opasnu misiju, ma koliko im brak bio u krizi.)

Dobrodošlica koja im je priređena u gradiću nije najtoplija, posebno od strane Abrahamovog karikaturalno zlog sina Isaaca (Cohen). Izbor imena nije slučajan, relgijska, odnosno anti-religijska nota se provlači sve vreme, što takođe nije naročito uverljivo za period. Ali Abraham je prijateljskije nastrojen, a za pretpostaviti je da nešto smera. Sva je prilika da on zamajava Davida dok petlja oko njegove žene, koja se prvo iz neobjašnjivih razloga razboli, da bi posle bez ikakvog suvislog objašnjenja pala na njegov “šarm” koji bi se najpre mogao uporediti sa onim šarlatanima od sektaških propovednika. Ako nismo ukapirali, imamo i scenu sa zmijama u crkvi.

David, međutim, ne časi ni časa i predano istražuje teritoriju oko grada. U tom smislu mu nije ni preterano potrebna pomoć ostarele irske kurve zlatnog srca (rediteljeva žena Felicity Price), ali njena sudbina je dovoljan okidač da naš vrli šerif krene protiv suludih aktivnosti meštana. I eto nama obračuna jednog protiv mnoštva, zakona protiv ludila i kako to već ide. Naravno, biće tu još duela, a repriziraće se i onaj sa noževima, sve u nadi da će simbolika biti dovoljna da prikrije da ni scenarista ni reditelj baš ne znaju šta bi.

Osnovni problem je scenario koji ne poštuje paradigmu kako u smislu žanra, tako i u smislu perioda. Nije ništa loše spojiti western i triler, cela ta “backwoods” priča je upravo to, ali treba znati kako. Suština problema je što Matt Cook, čije smo škrabotine morali da pretrpimo u Tripple 9, razmišlja mentalnim sklopom čoveka XXI veka kada piše o XIX. Čak i kad zanemarimo ordinarne gluposti i nedorečenosti, kao i inflaciju likova bez posledica po priču, moramo da ostanemo zbunjeni nekarakterističnom naknadnom pameću poput u to doba nemoguće osude rasizma i jednako nemoguće osude tretmana žena.

Naprosto, ne ide ni sa vremenom ni sa žanrom u formulaciji koju Cook koristi. Omanji spoiler: povrh svega, konstrukcija po kojoj bogati, ekscentrični turisti dolaze u vukojebinu kako bi lovili ljude je čak i u današnjem svetu tek limitirano moguća, a u filmu potrošena negde između prvog i drugog Hostela. Šteta, jer je sam Cook ponudio izlaz i ključ još na početku: umesto tautološke mantre “i Meksikanci su ljudi”, mnogo bolje bi pasala činjenica da i Meksikanci imaju vojsku koja može svaki čas uleteti preko nebranjene granice.

Režija Kierana Darcy-Smitha nije ni dovoljno smela ni promišljena da bi prekrila rupe u scenariju. Usuđujem se reći da australski reditelj i bivši glumac ni jednog trenutka ne uspeva da pozicionira ton filma, šetajući ga između kompletnog trasha, krvavog nasilja i neuverljive drame. Jednu stvar Darcy-Smith uspeva da ukači kako treba: poprilično daskasti Liam Hemsworth i ekspresivni Woody Harrelson odlično izgledaju jedan protiv drugog. Za Harrelsona smo znali, negativci mu leže, a ni Hemsworth ne iskače iz svoje zone ugodnosti, samo ovde to ispada prilično efektno. Međutim, suviše drugih stvari radi protiv filma da bi i ovo otkriće moglo da ga puno popravi. Frustrirajuće je to što je The Duel mogao biti mnogo bolji i to da je samo za nekoliko nijansi jednostavniji.

The Void

2016.

scenario i režija: Jeremy Gillespie, Steven Kostanski

uloge: Aaron Poole, Ellen Wong, Kathleen Munroe, Kenneth Welsh, Daniel Fathers, Art Hindle

Kanadski filmski kolektiv Astron-6 koji svoju inspiraciju vuče saraznih strana horor-filmskog spektra je manje ili više redovna pojava na pre svega severnoameričkim žanrovskim festivalima i dobija zasluženu pažnju od specijaliziranih medija još od prvih, no-budget, trash naslova Father’s Day i Manborg koji su na predivno cheesy način štovali klasike žanra. The Editor je ipak bio nešto zahtevniji koncept, giallo film o giallo filmu sa već polu-pristojnim budžetom i kakvim-takvim planom dalje od dobrog zezanja.

Je li The Void je korak dalje za kolektiv ili korak prema njegovoj razgradnji, vreme će pokazati. Pod punom autorskom kontrolom samo dvojice članova Astron-6, The Void je postao neka vrsta festivalske srećice i u Evropi. Možda iz radoznalosti prema favoritima iza kojih stoje Austin Fantastic, možda zbog globalno ispraćene Indiegogo kampanje koja se nije svodila na klasični “crowdfunding” za film, nego su sredstva nakupljena na taj način bila namenjena “creaturima” i praktičnim efektima, The Void je došao na naš kontinent sa dobrim glasom o sebi.

Sa te strane, The Void je starovremenski impresivan film, nimalo stidljiv prema krvi, utrobi i gadosti. Monstrumi su elaborirani, a efekti impresivni i ostavljaju trajni utisak na nivou mnogo dubljem od površnog “wow” efekta. Znajući profesionalne biografije Gillespieja i Kostanskog, odnosno njihov angažman u scenografiji, odnosno masci, tako nešto ne treba ni najmanje da čudi. Prilično dobra gluma od strane relativno prepoznatljivih američkih i kanadskih glumaca, premda su njihovi likovi tipski, površno motivirani, svakako je plus. Jednostavno rečeno, krvavo je, prljavo i brutalno, daju se iščitati citati iz literature i filmskih žanrovskih klasika. The Void zaista izgleda kao put direktno u pakao i zaista je materijal za uživanje svakom horor-fanu.

Pa ipak, The Void nije nešto što bez ograde mogu nazvati dobrim filmom i razlog za to su njegova priča i scenario. Lako za plošne likove, blentave dijaloge i generalni utisak da se radi o nečemu urnebesno glupavom, iako to verovatno nije tako zamišljeno. Preživljiva je čak i kupovina vremena sa negativčevim monologom na kraju u kojem on sve objašnjava nepotrebno opširno, a opet nedovoljno smisleno.

Glavni problem je, što se mene tiče, preterivanje u želji da se izbegne onaj “too little, too late” efekat koji dosta često otupljuje moderne horore. Ovde se odlazi u drugu krajnost, “too much, too early”, pa film ne samo da deluje sprinterski hektično i pretrpano, već u pola sata uspeva da potroši ama baš svaki adut i “trope” kojeg se uhvatio. Zbog toga nisam rekao ni reč o radnji, i zbog toga ću samo navesti otprilike šta je sve tu utrpano. Imamo i bolnicu u ruralnim predelima pred napuštanjem ili preseljenjem, bolničko osoblje bez potrebnih kvalifikacija, junaka u problemima, njegovu ženu za kojom još pati, psihopate sa puškama, sektaše kao pretnju iz vana i monstruma kao pretnju iznutra.

 Jednom kada se svi ti aduti otkriju, ostaje nam samo da sledimo relativno linearni put u lični i opšti pakao i gledamo kako se sve od izloženog uklapa u neku polu-smislenu priču (vrlo prigodno, inače). Zapravo, hteli mi to ili ne, moramo se fokusirati na tehnikalije koje su perfektne, ali ipak nedovoljne da bi u potpunosti sakrile slabu priču. Sad, zabavno je to za jednu festivalsku projekciju ili uopšte jedno gledanje, ali nije za više od toga.

Sacrament

2015

režija: Shawn Ewert

scenario: Shawn Ewert, Jeff Hamielec, Amanda Rebholz, Joshua Riggs, Donna White

uloge: Avery Pfeifer, Troy Ford, Brittany Badali, Amanda Rebholz, Cassandra Hierholzer, Henry Pao, Wesley Kimenyi, Marilyn Burns, Ed Guinn

Sedmoro prijatelja u dva automobila idu na “road trip” kroz ruralni Teksas sa ciljem opijanja i provoda. Dvojica od njih su gay par (Pfeifer, Ford) i njihov motiv za izlet je lečenje depresije usled toga što ih njihove familije ne prihvataju. Plavuša i punija crnka (Badali, Rebholz) su možda “single” ženske, a možda lezbejke i tu su uglavnom kao “tag along”. Odvratni debeljko (Pao) je seksualno frustriran i preko mere dosadan, tako da to više nije ni smešno, a kamo li simpatično. Gotičarka i crnac (Hierholzer, Kimenyi) su još jedan par.

Kako to obično biva, oni su još olešeni od prethodne noći, a vremenska prognoza najavljuje uragan, pa reše da odsednu makar jednu noć u malom i od boga zaboravljenom gradu. Štos je u tome da grad izgleda isto kao i svi okolo, ali njegovo stanovništvo nisu samo obične konzervativne, religiozno-fanatične seljačine koje za svaki kurac citiraju Bibliju i svaku psovku vide kao bogohuljenje. Uz sve to, oni su još i kanibali (predvodi ih propovednik neke pseudo-baptističke sekte), a upravo su u toku “dani ljudetine”. Triput pogađajte ko je na meniju i šta će se dalje događati.

Anonimus Shawn Ewert i njegova družina ko-scenarista i glumaca očito vole klasične horore i to im se mora priznati. Zašto bi inače skupili nekih 25.000 dolara i snimili film koji izgleda kao blender nekoliko legendarnih naslova i funkcioniše jedino kao posveta upravo njima. Pomislite na The Texas Chain Saw Massacre, 2.000 Maniacs, The Hills Have Eyes i upravo to ćete i dobiti, začinjeno sa još jeftinijom amaterskom estetikom modernog “found footage” filma. Srećom, nema te intervencije u narativu, film je jednostavno tako amaterski ružno snimljen.

Prepoznatljivi su elementi zapleta: ruralno okruženje, verski zanos, kanibali, ugrubo istaknute svetonazorske i klasne razlike. Prepoznatljive su i pojedine scene i detalji iz starijih i boljih naslova. Prepoznatljiva je i muzička pratnja, posebno na uvodnoj i odjavnoj špici, gde čujemo obrade gospel standarda. Nešto pametnija posveta su, međutim, dve cameo-uloge, Marilyn Burns i Eda Guinna, “final girl” i njenog spasitelja iz originalnog The Texas Chain Saw Massacre. Njihovo pojavljivanje u potpuno drugom kontekstu deluje kao da je Ewert znao šta hoće.

Ostatak filma je čist amaterizam. To ne staje samo na glumi bez imalo konzistentnosti i kontrole, kako od strane samih glumaca, tako i reditelja, niti na jeftinim i prljavim efektima koji ne deluju čak ni trash koliko slučajno. Nisam impresioniran ni “story-tellingom”, Ewers zahvata preširoko, naročito kada su u pitanju lokalci. O ideji da se uvodna priča prepliće sa glavnim tokom negde do trećine filma, a da se protagonisti ne sretnu, ne treba ni trošiti reči: to nije zvučalo dobro ni na papiru i ni na koji način ne doprinosi kvalitetu filma.

Isto tako, nije mi jasno iz kojeg razloga je grupa putnika-namernika toliko diverzificirana da izgleda kao manifest tolerancije i vlažni sam liberalne indie publike kada se time nimalo ne pojačava sukob između svetonazora njih i lokalaca. Dobri hrišćanski kanibali bi, kako su to demonstrirali u uvodnoj priči, ulovili i pojeli i usamljenog problematičnog samog muškarca (za koga i nisu znali je li problematičan i u krajnjoj liniji ih nije bilo briga), nekog trgovačkog putnika ili “random” lika iz susednog sela, a verovatno i dobru hrišćansku familiju sa petoro dece iz nekog predgrađa samo da im se ukazala prilika. Jer su takvi kakvi su.

Sacrament je još jedan dokaz da u filmaškom poslu nije sve u novcu. Bolji filmovi su snimani i sa manjim sredstvima, neki lošiji i sa dosta većim. Stvar je u ideji i znanju kako je pretočiti u filmsku priču i filmsko iskustvo. Na oba plana Sacrament žestoko pada i oslikava amaterske domete svog autora.

Midnight Special

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Michael Shannon, Joel Edgerton, Jaeden Lieberher, Adam Driver, Kirsten Dunst, Bill Camp, Scott Haze, Sam Shepard

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.

Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.

Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mud bio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.

Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.

Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne.

Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva.

Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.

Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Wars franšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.

Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.

I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma.

Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje.

Colonia

2016.

režija: Florian Gallenberger

scenario: Florian Gallenberger, Torsten Wenzel

uloge: Emma Watson, Daniel Bruhl, Michael Nyqvist, Richenda Carey, Vicky Krieps

Državni udar 1973. godine u Čileu i posledična Pinochetova vojna diktatura jedno je od najmračnijih i najkrvavijih mesta američke hladnoratovske politike, te je u tom kontekstu poslužio kao tema brojnih filmova, američkih i ne-američkih. Prva asocijacija je svakako ne baš najuspeliji Missing (1982) Coste Gavrasa, jedan od onih filmova gde je stil preuzeo primat nad supstancom i ugušio vrlo snažnu temu. U The House of Spirits (1993), ekranizaciji istoimenog best-sellera Isabel Allende, inače rođake ubijenog predsednika, puč je samo jedan od momenata melodramatične i magično-realistične hronike jedne familije čiji su se članovi neretko nalazili na suprotnim stranama političkog spektra. Konačno, na mračnom dobu diktature karijeru je izgradio i čileanski autor Pablo Larrain sa svojim filmovima emotivnog naboja i atmosfere guste poput čileanskog vina.

Colonia Floriana Gallenbergera ima za cilj da nam pokaže jedan od manje poznatih aspekata diktature, Coloniu Dignidad, nemačku religiozno-kultističku naseobinu na nedostupnom jugu zemlje, državu u državi koja je sa vojnim režimom savršeno sarađivala, pravila mu oružje i služila kao prostor za mučenje protivnika i sahranjivanje istih daleko od očiju javnosti. Naseobinom je upravljao bivši Paul Schafer nacista, posleratni upravnik sirotišta, pedofil, samozvani prorok i sveštenik svoje pseudo-protestantske sekte koja propoveda odricanje i mukotrpan rad kao put do spasenja i Božje milosti.

Ono što je tu zanimljivo, osim činjenice da je Schafer svoje aktivnosti obavljao i nakon pada režima, te da je sve vreme uživao potporu nemačke ambasade, je i samo uređenje kolonije u kojoj su muškarci, žene i deca živeli odvojeno, u kojoj je “suvišan” razgovor bio zabranjen i u kojoj je sve bilo pod kontrolom. Zanimljivo je za primetiti da su slične ideje sa suprotnim političkim predznakom (radikalnog komunizma nasuprot radikalnom anti-komunizmu) gajili i Crveni Kmeri u svom propalom pokušaju stvaranja agrarno-socijalističkog raja u Kambodži. Možemo zamisliti kako ta društva u praksi izgledaju: razaraju se porodične veze, neupitni autoriteti sprovode punu kontrolu, a glavne karakteristike su mizoginija i mizantropija.

Problem sa Gallenbergerovim filmom je što ne uspeva da bude ono što pokušava: potresno svedočanstvo o sistematičnoj monstruoznosti i monstruoznom sistemu, iako je zasnovan na istinitim i proverljivim događajima. Ključni razlog za to je što Gallenberger tu priču priča koristeći se raznim narativnim štakama od melodrame sa kojom počinje i završava se do naivnih dramaturških rešenja, čestog ponavljanja već poznatog i još naivnijih obrata za podizanje napetosti pri kraju filma. Primera radi, ako čujete rečenicu koja zvuči kao da se autor baš potrudio da je sroči na određeni način, to nije slučajno – čućete je opet i tačno ćete znati na šta se odnosi. Takav samodopadni ton je primeren za Hallmark filmove, što je i krajnji domet ove evropske koprodukcije koja pokušava da zaliči na američku.

Ako ćemo pravo, barem su izabrani koliko-toliko poznati glumci koji su već radili sa obe strane okeana. Emma Watson, još uvek u potrazi za filmskom karijerom nakon što je prerasla dečije i tinejdžerske uloge ovde igra stjuardesu koja tražeći svog uhapšenog dečka dobrovoljno odlazi u naslovnu koloniju. Njenog dečka igra Daniel Bruhl i ima vrlo nezahvalnu ulogu da glumi pametnog, strastvenog i snalažljivog čoveka, političkog aktivistu, koji se u koloniji snalazi tako što glumi da je od prebijanja, mučenja i elektrošokova postao retardiran. Najbolju ulogu u filmu ima Michael Nyqvist kao Paul Schafer koji uspeva da pogodi onu jezivu, istovremeno psihotičnu i proračunatu notu u ličnosti vođe kulta.

Florian Gallenberger u suštini ima sistem kada je reč o izboru tema. U ovom i svom prethodnom filmu John Rabe (2009) on tematizira događaje u kojima se nemačka istorija srela sa globalnom. Ali za razliku od prethodnog filma koji za temu ima angažman naslovnog biznismena i “dobrog naciste” koji je spasavao kineske civile za vreme japanskog masakra u Nankingu, Colonia je jednostavno slab film koji osim bazične informativne vrednosti ni na koji način ne doprinosi svojoj itekako značajnoj i intrigantnoj temi.

The Invitation

kritika originalno  objavljena na FAK-u

2015.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.

Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight (2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux (2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titans i, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.

Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.

Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...

Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.

Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.

  Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.

Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.

Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.

Stinking Heaven

2015

režija: Nathan Silver

scenario: Nathan Silver, Jack Dunphy, Deragh Campbell, Hannah Gross, Keith Poulson

uloge: Keith Poulson, Hannah Gross, Deragh Campbell, Henry Douvry, Jason Giampietro, Jason Grisell, Eleanore Hendricks, Eileen Kearney, Carl Kranz, Diane Lanyi, Sunita Mani, Tallie Medel, Eleanore Pineta, Jayson Simba

Zapamtite ime Nathana Silvera, jer će njegovo ime sigurno značiti nešto u budućnosti filma. Već sada, sa limitiranim budžetom i u uskom krugu prijatelja, familije i saradnika, Silver pravi zanimljive i inteligentne filmove tempom od po jednog godišnje u najboljem maniru američkog nezavisnog filma i to mu donosi poštovanje za sada malobrojne (ali sa tendencijom rasta), ali verne festivalske publike.

Stinking Heaven se etiketira kao vrlo crna komedija, ali ja tu komediju ne vidim. Smisao za humor svakako, kao i mnogo duha, ali ne baš komediju. Smeh koji će Stinking Heaven izazvati biće od one neprijatne vrste, iz razloga šoka i neverice, dok je tema vrlo ozbiljna i vrlo pametna. Stinking Heaven je, naime, svojevrsna karakterna studija, grupni portret jedne skupine ovisnika u komuni. Ovim filmom Silver postavlja iskreno i potrebno pitanje je li moguća funkcionalna zajednica ako je sačinjavaju redom disfunkcionalni ljudi, te da li je funkcionalna zajednica uopšte moguća, čak i kad su jedinke same za sebe potpuno funkcionalne.

Silver svoju priču, koja je delom inspirisana autobiografskim iskustvom (njegovi rođaci su živeli u komuni ili komunama), a delom potrebom da ispita mehaniku jednog kulta, postavlja u tačno određeno vreme i mesto. Mesto je Passaic, New Jearsey, nimalo glamurozan gradić u okolini New Yorka, a vreme je 1990. godina, usred recesije niskog intenziteta, ali zato prolongiranog trajanja koja je posledica Reaganove unutrašnje politike. Na ulici se to osećalo kroz nekakav otpor i alternativu koja se polako formirala, a koja će pun zamah dobiti koju godinu kasnije.

Takve odrednice, iako je priča zapravo vanvremenska, Silveru i saradnicima, a naročito scenografkinji Britni West (koja je na Viennalu imala i svoj prvenac što se tiče režije – Tired Moonlight) daju prostora za igrarije sa stilom. Na sve na šta su mogli da utiču u okviru skromnog budžeta, oni su pogodili do detalja. Istina, na ulici će zalutati neki moderniji auto ili neki drugi detalj kojeg nije moglo biti u to doba, ali time se ne treba baviti. Posebno treba pohvaliti Silverov osećaj za stil i odluku da film snima na “beti”, televizijskom formatu i sa kamerom iz ruke, tako da dobijemo utisak amaterskog filma. Još kad uzmemo u obzir da se likovi “in character” snimaju, te da ćemo u jednom trenutku videti raniji snimak i kao kasetu puštenu sa video-playera, vizuelni identitet filma postaje još zanimljiviji.

Centralno pitanje je kako se Silver dohvatio svoje nimalo jednostavne centralne teme. Odogovor na to je sjajno, sa lakom rukom, bez popovanja, igrivo, a opet ozbiljno, na momente čak i košmarno. Suština svih komuna i kultova je da nude laka rešenja, i zato privlače najrazličitije očajnike u potrazi sa pomoći ili za smislom života. Tako imamo harizmatičnog vođu Jima (Poulson), njegovu nestabilnu ženu koja bira da je večno ovisna o drugim ljudima, Lucy (Campbell), te Ann (Gross) kao novu curu koja unosi pometnju u ionako nestabilno okruženje. Njih troje glumaca su ujedno u velikoj meri doprineli razvoju likova, skupa sa Silverom i ko-scenaristom Dunphijem. Čvrstog scenarija uglavnom nema, postoji samo okvirna priča i u ovom slučaju uspela improvizacija. Pored njih imamo i galeriju drugih ukućana koje sa puno entuzijazma i improvizacije igraju mahom nepoznati glumci. Sve to stvara jedan haos na ekranu koji je zanimljivo i donekle poučno gledati.

Opet, ako očekujete komediju, možete je dobiti u pojedinim detaljima, a naročito je možete dobiti posle filma, ako je autor dostupan za razgovor sa publikom. Nathan Silver ima scenski nastup na tragu ranog Woodija Allena (rutina “neurotični Židov”) i to zapravo podseća na stand-up gde on sa smeškom objašnjava vrlo važne poente filma, kao i svoja pronicljiva zapažanja. Ja sam imao sreće da sam baš na takvoj projekciji bio, a možda ne bi bilo loše da film uhvatite na nekom festivalu na kojem će autor biti prisutan. Iskrena preporuka za oba, i za film i za autora.

Faults

2014.

scenario i režija: Riley Stearns

uloge: Leland Orser, Mary Elizabeth Winstead, Chris Ellis, Beth Grant, Lance Reddick, Jon Gries

Ne znam kako stvari stoje danas, ali distinktivno se sećam otupljujuće dosadnih, potpuno naivnih i apsolutno kretenskih predavanja za koja su nas izvlačili sa časova krajem osnovne škole. Predavanja bi bila na standardne glupe teme: štetnost droge, sigurnost vezana za seks – najbolje apstinencija i, hit svih hitova, opasnost od sekti. Bilo je to neko čudno paranoidno vreme krajem 90-ih, a zločinačka vlast se trudila da mlađim generacijama zamaže oči glupostima i ufura ih u svoj paranoidni sistem vrednosti. Kad malo bolje razmislim, pušenje trave je bila jedina normalna reakcija, a pola majki u komšiluku je bilo na bensedinima, bromazepamima ili nečemu još jačem. Seks nam je bio nedostupan: za kurve nismo imali love, zavodničke veštine su nam bile nikakve, a i drugarice bi radije dale nekom malo starijem i iskusnijem baji nego nama sa paučinastim pubertetskim brkovima.

Sekte su bile tek posebna priča. Ne samo prijateljski satanisti iz komšiluka koji piju vino na groblju i povremeno okrenu koji krst, nego se u taj koš svašta trpalo. Razna veštičarenja i dodolarenja, Moonies, sajentolozi, Jehovini svedoci, pa čak i nesretni Adventisti – subotari koji nikom ništa nisu skrivili. Po toj liniji je bio sumnjiv i Sorosev Omladinski Otvoreni Klub: em se reklamirao na opozicionom Radio Indexu, em su prostorije bile pored subotarske crkve. Ništa nije slučajno! Uostalom, bilo je to vreme kad je ime novinara Vanje Bulića nešto značilo u Srbiji, kada je Bane Ivković osnivao jednu besmislenu fondaciju za drugom, sve od državnog novca i kada smo mi ponosno nosili Otpor!ov znak stisnute pesnice, dok su štreberčići i naivne budale nasedale na propagandu sa televizije, naročito o nekima koji sipaju drogu u piće i o štetnosti gledanja u prirodni fenomen totalnog pomračenja Sunca.

Srećom, išao sam u cool opozicionu gimnaziju čiji su profesori stalno bili u štrajku, pa su gluposti o drogi, seksu i sektama prestale. Njima se nije dalo ni da tupe o tome, niti da organizuju festivale preseransa na tu temu. Ionako je, očito, tema bila izmišljena, pokupljena odnekud i presađena u jalovu zemlju, “videla žaba da se konj potkiva” i sve na tu temu. Ipak, u Americi stvari stoje drugačije nego na brdovitom Balkanu: velika je zemlja i tamo zaista svega ima, a sve se da pretvoriti u nekakav biznis, kako razni kultovi i sekte, tako i profesionalni motivacioni govornici, “re-progameri”, stručnjaci za borbu protiv istih.

Oprostite zbog predugog “down the memory lane” uvoda, ali Faults mi je dao razmišljati o tome. U pitanju je film o panici, sektašenju, reprogramiranju i ostalom šarlatanstvu. Ansel Roth (Orser) je jedan od tih šarlatana, motivacionih govornika i stručnjaka za reprogamiranje mladih izgubljenih duša koje su zaglavile u nekom kultu. On je potrošio sve svoje zalihe sreće i sve svoje kredite, pa je zbog toga tužan prizor. Grebe se za hranu, njegova predavanja su mlako posećena, a za njegove knjige niko ne mari, izgubio je TV emisiju, brak i kuću, pa sad živi u autu i duguje ozbiljne pare svom menadžeru (Gries) koji mu na vrat tovari uterivača dugova (Reddick). Nije ga briga ni za šta, osim da preživi od danas do sutra.

Spas mu dolazi u vidu dvoje zabrinutih roditelja (Ellis, Grant) čija je kćerka napustila dom i pridružila se kultu Faults. Ansel o kultu i njegovoj praksi ne zna ništa, ali ga to ne sprečava da za novčanu naknadu i troškove prihvati posao u nadi da će tako zatvoriti finansijsku konstrukciju. Stvari, međutim, nisu tako naivne. Predmet otmice i reprogamiranja Claire (Winstead) je čudno saradljiva i savršeno uverena, njeni roditelji nisu blagonakloni naivni i jednostavni ljudi, a njihova familijarna dinamika je sve samo ne normalna. Ansel pritom rapidno gubi razum, pa nam nije najjasnije ko tu koga “radi”.

Ovaj inteligentni indie je jedno od retkih ostvarenja koje uspeva da kreira i ozbiljnu dramu i prilično direktnu komediju u jednoj potpuno zaokruženoj priči. Tempo filma je malo sporiji i svojom statičnošću podseća na veštu adaptaciju teatra (scene su duge i izrazito dijaloške), ali nas svejedno drži u pripravnosti. Smenjujući karakterne studije, dramu, misteriju i komediju, autor Stearns, inače poznat po kratkim filmovima, nas nepovratno vezuje za ekran.

Stearnsov stil je nepogrešiv, na momente nam se čini da je film smešten u 80-te, inače oficijelno dekadu panike u Americi, kada su ljudi izmišljali sataniste, sektaše, manijake i pedofile na svakom koraku, ali zapravo je vanvremenska priča, takvih gluposti ima i danas. Stearns je veoma zainteresovan za detalje: simetriju, kontraste, teksture... Njegovi veoma usporeni “zoomovi” u statičnim kadrovima deluju gotovo hipnotično i dodaju na inače prisutnu paranoju.

Glumci su odlični i za svaku pohvalu. Leland Orser je jedan od onih večitih karakternih epizodista, jedan od onih “kako se zove” tipova čiju facu smo sretali po nebrojeno filmova. Sada konačno ima priliku da bude u centru pažnje i ostvaruje pravu glumačku bravuru. Sjajnu partnerku ima u Mary Elizabeth Winstead, inače autorovoj supruzi, jednoj od najkompletnijih američkih glumica današnjice. Njen lik je jednako zanimljiv kao i njegov, samo umesto komične note imamo jednake doze misterije i ranjivosti.

Intrigantan je i sam naziv filma, odnosno naslovne sekte, koji ima dva ne naročito vezana značenja. Sa jedne strane, “fault” je greška, onaj tip greške koji donosi iskustvo, učenje i promenu. Drugo značenje reči je rased, početak niza tektnoskih promena, podizanja planina i pomeranja kontinenata. Do samog kraja filma, sa sve jednim prvoklasnim obratom, nećemo znati pravo značenje. Apsolutna preporuka.

The Sacrament

2013.

scenario i težija: Ti West

uloge: AJ Bowen, Kentucker Audley, Joe Swanberg, Amy Seimetz, Gene Jones

The Sacrament je pravi horor, ali u njemu nema puno žanrovskih standardnih strašila poput vanzemaljaca, duhova, vampira ili psihopata sa noževima. I to je malo neobično, jer kreativni tim iza filma sačinjavaju dva veoma žanrovska autora: Ti West, ljubitelj žanrovskih pulp klasika iz 70-ih koji se u svojim filmovima uglavnom fura na retro i Eli Roth, ljubitelj ekstremnog nasilja i jedna od najvećih “torture porn” faca. The Sacrament ne liči na nešto što bi bilo koji od njih, a još manje zajedničkim snagama snimili.

Pred nama je inteligentan i promišljen materijal snimljen u mockumentary / found footage tehnici koji jedan stari i poznati stvarni događaj (masovno samoubistvo u Jonestownu) od pre 35 godina dovodi u moderni kontekst. Iako je priča uglavnom poznata iz informativnih medija, filmskih adaptacija i sa “true crime” kanala, a tehnička sredstva skoro iscrpljena, The Sacrament je izuzetno zanimljiv film, jedan od retkih u kojima je to što priča toliko bitno da je moguće skoro potpuno zanemariti objektivne mane, rupe u priči i odsustvo elementarne logike.

 

Link između stvarnog događaja i mockumentary tehnike je stvarno postojeća medijska kuća Vice, poznata po neobičnom i subjektivnom novinarskom pristupu zvanom “immersion” (što bi se slobodno dalo prevesti kao uživljavanje). Radi se o pristupu veoma subjektivnom (skoro nalik na gonzo), gde se stav i lični doživljaj postavlja u centar, i na osnovu toga se traže činjenice kojima se to potkrepljuje. To saznajemo na uvodnim karticama.

Naravno, tu ima tipičnog monologa (“svega sam se nagledao, ali ovo još nisam video”) i post-festum snimaka koji nam pravi “spoiler” da nećemo gledati baš nađene snimke. Naš protagonista i narator je novinar Sam (Bowen) koji istražuje priču koju mu je nabacio fotograf Patrick (Audley). Radi se o Patrickovoj sestri Caroline (Seimetz) koja se priključila zatvorenoj hrišćanskoj komuni ne bi li se skinula sa dopa. Štos je u tome što je komuna previše zatvorena da bi se smatrala bezopasnom, a i nedavno se preselila negde sa Juga duboko u prašumu Južne Amerike. Sam prihvata da to istraži, sa njim i Patrickom ide i kamerman Jake (Swanberg).

Stvari ne deluju nimalo prijateljski kad konačno stignu do ranča. Ima nekoliko punktova sa naoružanim stražarima, meštani komune nisu raspoloženi za razgovor i izbegavaju kameru, a sa razglasa se čuje autoritativni muški glas. Sva sreća pa Caroline izgleda dobro i zdravo, vesela je i nudi se da upozna goste sa vođom sekte, misterioznim Ocem (Jones). Ubrzo zatim se i neki od lokalaca otvore i govore o tome kako su u komuni našli sreću ne samo iz religijskih razloga, nego i u pokušaju da naprave jedan novi, ekološki osvešćen, egalitarni i održivi ekonomski sistem. Suprotni utisci su znak za alarm.

 

Otac će se pokazati kao jedna od onih tipičnih američkih mitskih figura (od prodavaca zmijskog ulja do propovednika u There Will Be Blood), sa južnjačkim akcentom, veoma dobro osmišljenom pričom koja liči na “no nonsense” pristup. Svako pitanje će okrenuti i poentirati na tome da je komuna jedini mogući pasivni i pacifistički odgovor na imperijalizam, siromaštvo, korupciju i rasizam u modernoj Americi. Kao i cela ta komuna, i Otac je vrhunski sumnjiv lik, koji u jednom trenutku pokušava da obrlati goste, a u drugom im polu-otvoreno preti.

Kroz nekoliko narativnih rupa, film će skrenuti u tipični “found footage” klip sa neurotičnom kamerom iz ruke, jurnjavom i bežanijom, a sve će kulminirati slabo objašnjenim sukobima i samoubistvom. Ključni lik za razumevanje je Otac, ali mnogo toga oko njega nije objašnjeno. Je li on zaista veruje u svoje propovedi ili je samo prodavac magle? Je li masovno trovanje planirano i sa kojom namerom?

Kamera je efektna, a kvalitet slike je profesionalan, za šta su iskorišćene pozadine likova (novinari i fotografi), a montaža fluidna, tako da sve zaista izgleda kao kvalitetno novinsko istraživanje. Gluma je isto na visokom nivou, a Gene Jones se u tome posebno ističe. Istina, on ima najviše kvalitetnog teksta i materijala za odigrati, dok su ostali likovi uglavnom jednodimenzionalni. Nevolje u dramaturgiji i logičkom povezivanju su tu, i to čini potencijalno ubistvenu kombinaciju ako je priča toliko poznata, ali ovde, začudo, ne smetaju mnogo.

 

The Sacrament je inteligentan film, iako ne preterano inovativan i ambiciozan. Jedna njegova prednost je aktuelnost, iako priča priču staru 35 godina. Autori pravilno povezuju krize kapitalizma onda i sada, bazično je to ista, ciklična stvar, i upozoravaju na fatalnu privlačnost harizmatičnih diktatura i lepo sročenih zabluda. Komuna u filmu je nepoverljiva prema strancima kao kakvo fašističko društvo, dok je njen svakodnevni život, pa... komunistički u kojem svako radi koliko može i uzima koliko mu treba.

Ali oprez: nijedno nazovi egalitarno društvo nije potpuno jednako. O tome je pisao Orwell u briljantnoj Životinjskoj farmi (“sve životinje su jednake, ali su neke jednakije od drugih”), a i imali smo prilike da se kroz istoriju uverimo. Takvi eksperimenti na nivou celih država (Kulturna revolucija u Kini, Pol Potov režim u Kambodži) su znali da odnesu na milione ljudskih života. Svaki totalitarni sistem ima Vođu, poluge sile i masu. Pomislite o tome kada poželite da se pojavi neko i sredi stvari.

Kao prilog za odbranu demokratije od svih uzurpatora, The Sacrament ima moju apsolutnu preporuku.